“Рат у Сирији је готов, рат се наставља”
Сиријски режим је уз подршку Русије и иранских паравојних група поново успоставио контролу над готово цијелом земљом.
Али тешко да је неки конфликт као сиријски привлачио толико страних сила. Њихови интереси ће се даље сударати, пише аутор Дојче велеа Керстен Книп.
Предсједник САД Доналд Трамп је прије празника објавио да ће се трупе његове земље повући из Сирије, али је изгледа у међувремену помало ревидирао своје планове. То је први пренио републикански сенатор Линдзи Грејем након разговора са предсједником посљедњих дана прошле године. Трамп је касније појаснио да тобоже никада није ни рекао да ће повлачење из Сирије бити брзо.
Како је тада рекао Грејем, Курде на сјеверу Сирије не треба препустити на милост и немилост Турске, чији је предсједник Ердоган најавио интервенцију. “Ако напустимо Курде и они буду жртве покоља, ко ће нам помагати убудуће? Желим да водим рат у непријатељском дворишту, не у нашем. Зато нам требају снаге у Ираку, Сирији и Авганистану још одређено вријеме”, рекао је сенатор.
Премда 2.000 америчких војника и даље остају присутни, јасно је да се клатно утицаја помјера. Турска је заинтересована да прошири утицај прије свега на сјеверу земље, у курдској аутономној области. Курди су већ, бојећи се одласка Американаца, затражили помоћ и од званичног Дамаска.
Русија ће се концентрисати на одабране територије, посебно на луку у Тартусу. Нејасно је колико ће Москва учествовати у даљој борби против Исламске државе која је скоро побијеђена, али и даље способна да терористичким нападима уздрмава Сирију.
Иран ће, пак, свим снагама покушати да прошири свој утицај око Дамаска, али и да повећа присуство на Голанским висоравнима ка Израелу.
Отворено је и како ће Израел реаговати на новонастало стање. Посљедњи ваздушни удари на околину Дамаска које је извела израелска авијација циљали су прије свега иранске снаге и са њима повезани либански Хезболах.
Проблем са паравојскама
Такође је отворено како ће се Асадова влада опходити с паравојскама и њиховим борцима на које се досада ослањала. Хиљаде припадника Иранске револуционарне гард, као и припадници ирачких и авганистанских паравојних јединица те Хезболаха се већ годинама боре на страни Башара ел Асада.
За то вријеме је влада у Дамаску могла да увиди да јој се, уз подршку таквих савезника, увијек исплати да буде брутална, каже Бенте Шелер, шефица канцеларије фондације “Хајнрих Бел” у Бејруту. “Сиријска влада ни убудуће неће видјети потребу да преговара, јер је увјерена да је на курсу побједе.”
То би прије свега требало да важи за провинцију Идлиб. У том региону, који опсиједа сиријска војска живи два до три милиона људи. Према процјени УН, чак 99 одсто њих су цивили. Али тамо се налазе и бројне побуњеничке групе које су се тамо склониле, међу њима су неке од најмоћнијих џихадистичке. Упркос пријетањама Асада, за сада нема велике офанзиве на сам град.
Првобитно се Турска понудила да посредује и разоружа џихадистичке трупе у Идлибу, али то није дало успјеха. Јер режим овим борцима није понудио никакву противуслугу, подсјећа Шелер: “Зашто би се одрекли нечега без да заузврат добију нешто друго, рецимо јемство да ће их тако ненаоружане пустити из града или им дати амнестију?” Стога, како очекује Шелер, криза у Идлибу ће још дуго трајати, баш као и у цијелој Сирији.
Изјбеглице као политичко оружје
Управо то ситуацију у Идлибу и за Европу чини бризантном. Русија, како се наводи у једном коментару Ал Џазире, у сиријској кризи је увијек из рукава вадила избјегличку карту: “Русија намјерно нападала цивиле у подручјима под контролом опозиције како би покренула избјеглички талас у смеру Турске и Европе. Тиме жели да принуди те земље да поново размисле о њиховој подршци наоружаним опозиционим снагама”, тумачи се у том коментару.
Русија је тиме имала моћну полугу у својој руци: избјегличка кретања према Европи су знатно измијенила политичку слику континента. У готово свим земљама су десничарске странке ушле у парламенте.
Но, којим год средствима сиријска влада и њени руски протектори покушали да контролишу Идлиб, Сирија политички неће бити земља која је била до избијања побуне 2011. године. За то ће се побринути управо друга заштитна сила Сирије – Иран.
Према једном извијештају америчког часописа Форин полиси, више од 2.000 иранских војника је погинуло у борбама у Сирији. Осим тога, Иран је уложио до 30 милијарди америчких долара у борбе у Сирији. Стога Техеран сигурно неће поклекнути пред међународним притиском да се повуче из Сирије. “Након тако масивних инвестиција је Иран одлучан да убере дугорочне стратешке предности – чак и ако то краткорочно захтијева даље губитке људских живота и трошкове”, пише часопис.
Та стратегија ће, посебно када се и ако Американци дефинитивно повуку, довести до напетости у региону, очекује Шелер. Израел у напредовању Ирана види угрожавање националне безбједности. “Иако је било упозорења, а Израел војним дјеловањем показао да неће толерисати иранско присуство, то иранско присуство се учврстило. Такође се може примјетити већи ирански ангажман у људству у поређењу са ранијим периодом.”
Рат у Сирији је у погледу националног нивоа можда великим дијелом већ одлучен, али међународна димензија је и даље отворена. Управо због те међународне димензије, Сирија ни у 2019. години неће бити мирна земља.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
