Ovo je šablon po kom su doktori iz beogradske hitne pomoći i pogrebnici trgovali mrtvima

Umjesto da izađe kao pobednik u toj borbi za život, čast i moral, završio je na stubu srama. Dobio je otkaz, trpio uvrede, ponižavanja i pretnje. Postao čovjek bez posla, prijatelja u profesiji, bez podrške i uvažavanja koje je gradio od studentskih dana.

Oni koji su prodavali ljudski život za 200 evra, govorili su da je on “sramota za ljekarsku struku”. Za javnost, koja nije znala šta se dešava, on je bio direktor koji trguje mrtvima.
Doktor Borko Josifovski danas ide uzdignute glave i osmijehnut ulazi kod nas u redakciju. Išao je tako i prethodnih 13 godina, ali sa uvijek prisutnom senkom nad glavom. Sijenkom ukaljanog imena, koja je gušila njega i njegovu porodicu. Čvrst stisak ruke i blagi ton dok govori, odaju više od bilo koje optužbe na njegov račun.
- Kada su te 2005. godine do mene počele da stižu žalbe građana da pogrebnici pre ekipa hitne pomoći dolaze kod kritičnih pacijenata, jasno mi je bilo da se iza toga krije teško delo protiv zdravlja ljudi - priseća se Josifovski.
I podaci iz službe za analitiku bili su nedvosmisleni da pojedini ljekari prvenstveno dobijaju pozive prvog reda hitnosti, gdje se odlučuje o životu i smrti, a da pri tome ne primjenjuju reanimaciju i da redovno upućuju porodicu preminulog na usluge privatnih pogrebnika.
Šablon je bio jasan i svi umiješani u trgovinu mrtvima su ga se pridržavali: ljudi na centrali u hitnoj koji primaju pozive za pomoć, dispečeri, vozači, terenski ljekari i privatna pogrebna preduzeća.
- Kada stigne poziv, taj koji ga je primio sa svog telefona pozove pogrebnike i javi im da se spreme. Druga mogućnost je da dispečer preuzme na sebe obaveštavanja, a treći način dojave je da lekari koji su na terenu pozovu pogrebno preduzeće - objašnjava doktor kako je trgovina funkcionisala.
Na ljekarskoj ekipi je potom bilo da odugovlači odlazak kod pacijenta, ili da, kako je ustanovljeno - ne pruži pomoć kada stigne. Međutim, nekoliko puta se desilo da na vrata, prije ljekara, prvo pokucaju pogrebnici.
- Kretale su na teren ekipe koje su bile na drugom kraju grada, pozivi su se držali kako bi baš ta određena ekipa bila slobodna da bi im se predao pacijent. A kada je čovek u kritičnom stanju, mozak bez kiseonika može da izdrži najviše sedam minuta. Jasno je zašto je odlazak ekipe odugovlačen - priča Josifovski.
Od 53 slučaja za koje je postojala prijava, u osam je komisija kasnije ustanovila da je reanimaciju trebalo raditi, a da nije urađena.
- U jednom od tih osam slučajeva decidirano se navodi da je reanimaciju trebalo raditi, a u sedam se ne može reći da reanimaciju nije trebalo raditi. Za još osam slučajeva potpuno nedostaje dokumentacija, pa se postavlja pitanje šta se tu dešavalo, možda je bilo i ubistvo - napominje doktor.
Porodica preminulog bi u tim trenucima bila u šoku i nije mogla da prepozna šta se dešava. Kada bi im privatno pogrebno preduzeće pokucalo na vrata, prihvatali su sve što im se kaže i ponudi, i tako sahranu plaćali mnogo više nego što bi inače. Mnogi od tih pogrebnika nisu bili ni registrovani kao preduzeće, a kada bi ljudi prozreli da su opljačkani, nisu više mogli da ih nađu.
- Pošto nisu bili registrovani, ti pogrebnici nisu imali dažbine prema državi, pa su samim tim mogli da daju i veće napojnice saradnicima iz hitne pomoći. Čim sam sve to uvideo, odmah sam alarmirao Ministarstvo zdravlja i policiju. Verovao sam da kada se alarmira javnost, da će se to proveriti i da će biti jasno šta se radilo. Umesto toga, smenjen sam sa mesta direktora Hitne pomoći u roku od 24 sata - priseća se Josifovski dana kada je za njega i njegovu porodicu počeo pakao.
Nijedno pogrebno preduzeće nije odgovaralo za to što se desilo. Ljudi iz hitne su u nekoliko navrata bili kažnjavani, odležali u zatvoru i opet se vratili na isti posao.
- Na kraju su imali bolji tretman od mene. Protiv mene je upotrebljena falsifikovana dokumentacija, smenjen sam bez provere onoga što sam rekao, a oni su nastavili da rade svoj posao. Glavu mi je sačuvalo to što sam fotokopirao sve dokumente i to stalno pokazivao. Znate, da su oni imali bilo kakav argument protiv mene, oni bi to iskoristili odmah. Ovako su me samo sklonili. Krenule su provokacije, vređanja i pretnje smrću meni i mojoj porodici - priča doktor.
Znao je da dok ne pobijedi prava istina, on će zvanično biti otpadnik od društva, a ne oni koji su se bavili kriminalom.
- Svrstan sam u narodnog neprijatelja koji ugrožava rad jedne vitalne grupe. Moj glas kao da nije postojao, nisam mogao da se izborim sa tim. Na mene se svalila jedna prava bujica.
Kasnije istrage su pokazale da je sve ono što je govorio bila istina i da ljudima nije bila pružena pomoć u odsudnim trenucima zbog honorara koji je stizao od privatnih pogrebnika.
Ipak, na zvaničnu pobjedu je čekao punih 13 godina. Početkom oktobra Viši sud u Beogradu donio je presudu u njegovu korist.
- Sada sam malo umoran i ispražnjen. Kad stigne nešto čemu čovek teži toliko dugo, pomešaju se osećanja. Jeste satisfakcija, ali i nije. Telefon mi se usijao, ne mogu da postignem svima da se javim. Moja porodica je čak i plakala kada je stigla presuda - iskren je doktor.
Sadašnji ministar zdravlja, Zlatibor Lončar, odmah je ponudio Josifovskom da bude šef antikorupcijskog tijela unutar tog ministarstva.
- To je nepristojna ponuda, ali o tome ću se uskoro izjastini - zaključuje bivši direktor Hitne pomoći.
Pozdravljamo se i iz redakcije izlazi isto onako kako je i stigao: uzdignute glave. Ponosan. (telegraf.rs)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.