Пилсел: Потрчко Бозанић и остала екипа у офанзиви на папу Фрању

Како наводи, идеја је да приволе папу да одустане од, како каже, "неправеднога става" и коначно одреди датум проглашења Алојзија Степинца светим.

Према ријечима Пилсела, план је да се за то искористе двије важне годисњице - 120 година од рођења Степинца у Крашићу, 8. маја 1898. и 20 година од када је проглашен блаженим у Марији Бистрици, 3. октобра 1998.

У тексту за портал Аутограф, Пилсел наводи да би канонизација Степинца показала да је побијељена идеја мира и правде међу јужнословенским народима.

Напомиње да се тако у проповиједи ђаковацко-осјецког надбискупа Ђуре Хранића, на примјер, могло чути да је актуелно одлагање Степинчевог проглашења светим "тешко прихватљиво и болно", али да има" и неке позитивне учинке: Додатно истраживање архива додатно освијетљује његов хуманитарни рад те његово спашавање Срба, Јевреја, Рома и политичких затвореника".

Ту се, затим, наводи Пилсел, отвара читав низ могућности за лажи, претеривања и манипулација, па Хранић каже да се "токсичним супстанцама, односно тровањем изазвала (Степинчева) пријевремена смрт" и да је "све то (комунистичка власт ) прикрила да се спријечи да блажени умре у затвору, као мученик пред лицем домаће и међународне јавности, те да га је (та иста комунистичка власт) пустила да умре у кућном притвору у свом родном Крашићу".

Пилсел подсјећа на своје раније текстове у којима је, како каже, раскринкао лаж да је Степинац умро насилном срмћу.

"Степинац је умро од посљедице једне врсте рака крви - полицитемије", навео је Пилсел уз подсјећање да то не само да је изјавио Степинац по доласку у Крашић, већ да је и њему лично у неколико наврата поновио Живко Кустић да је "Степинац из Лепоглаве изашао здрав" и да су "у затвору са њим углавном добро поступали".

Степинац је, тврди Пилсел, оболио од рака када је већ био у Крашићу, лијечио га је најбоље што се могло, али у жупном двору јер Степинац није желио да оде у болницу у Загреб.

Степинац је умро три мјесеца након посљедњег сусрета са личним љекаром проф. Хауптманом.

Није му се могло више помоћи, пише Пилсел.

Према његовим ријечима, најстрашнија оптужба Степинца, а коју игноришу Хранић, Батеља, Микленић и "његов потрчко Бозанић те остала екипа, је да се Степинац и након силних страхота учињених против Срба, Јевреја, Рома и Хрвата средином 1943. главом и брадом пред папом Пиом XII. и даље залаже за свету мисију признавања и спашавања монструозне творевине НДХ.

Све то, међутим, не занима католичке пропагандисте, каже Пилсел и додаје да је важно шармирати нунција Пинта и извршити снажан противнапад на папу Фрању, приказати га као бешћутног лика који не жели духовно добро побожним католичким Хрватима, без обзира на то што ти Хрвати католици, како каже, не дају "пишљива боба за жртве геноцида усташа".

Врхунац манипулација надбискупа Храница се, како наводи, види у реценици: "Кардинал Степинац је данас блаженик, а међународна заједница је комунистички режим, заједно с нацизмом и фашизмом, оцijенила као тоталитарни злочинацки систем. Иако су његови остаци на нашим просторима још увијек присутни, носталгични, неспособни за самокритичност и зато све гласнији, међутим и они ће издахнути након што блажени кардинал Степинац буде проглашен светим. Јер, иако је правда тешко достижна, она увијек побједује."

Према Пилселу, надбискуп Хранић жели да цркну сви критичари Степинца и црквених манипулативних радњи.

"Ако је истина да је хрватско друштво још увијек нездраво јер се не постиже мир, јер се не ослобадамо од непрестаног инструментализовања прошлошцу, јер се не враћа ''здрав национални понос'', не буди нада и не отвора будуцност, излаз сигурно није у избјегавању ''меа цулпа'' и надбискупово сакривање иза громогласног Степинчелог ћутања пред страхотама усташа", навео је Пилсел.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.