Aleksandar Atanasijević, srpski odbojkaš za Glas Srpske: Na terenu sam lud, a privatno dosadan tip

Srpski odbojkaš Aleksandar Atanasijević koji je već sedam godina stanovnik Peruđe jedna je od najvećih zvijezda svog sporta iako kaže da se ne osjeća tako, a u ugodnom razgovoru s njim shvatili smo da je stvarno tako. Nasmijan, iskren, odmjeren. Na terenu je možda malo drugačiji, jer karakterističnim grimasama i energijom koju ispoljava dovodi do delirijuma navijače svog tima, a kod onih drugih najčešće je na piku. To je valjda usud svakog velikog šampiona, jer rijetki su stadioni na kojima Kristijano Ronaldo dobije ovacije rivala.

U intervjuu za “Glas Srpske” Atanasijević kaže da u njemu postoje praktično dva karaktera, vulkan je na terenu, a mirna luka van njega.

- Kada igram uradio bih sve da moj tim pobedi, provociram protivničke igrače i navijače, radim sve što je dozvoljeno, a ponekad i ono što nije. Majka me često pre meča moli da budem miran i staložen, da se nikome ne zamerim, ali to je jednostavno jače od mene. Svaki put kada igramo u Modeni ili Trentu navijači mi zvižde jače nego bilo gde drugde, ali se tako napunim dodatnom energijom. Shvatam to na način kao da me se plaše, ali i da poštuju moj kvalitet - počeo je Atanasijević.

Sa druge strane, naglašava da je potpuna suprotnost van terena 18h9 metara.

- Mnogi mi kažu da sam dosadan, ha ha. Dosta sam mirniji i nisam što bi rekli kavgadžija, ali me ne drži mesto. Non-stop bih negde išao, mrzim da sedim kod kuće i ništa ne radim. Pun sam energije, ali ne one kakve bi možda voleli moji najbliži drugari, jer vodim prilično sportski život, volim da idem na masažu i da treniram čak i kada mi to nije podvučeno da moram. Znam da je naša karijera relativno kratka pa se na sva načine trudim da je produžim i ostanem u top formi što je duže moguće - naglasio je jedan od najboljih svjetskih korektora.

GLAS: Ovog ljeta imali ste nešto više odmora, kako ste ga iskoristili?

ATANASIJEVIĆ: Ovo je prva godina u kojoj sam imao pravi odmor i prave pripreme jer sam sezonu završio 15. maja. Dobio sam 24 slobodna dana, pa sam se uključio u rad reprezentacije tek u Beogradu. Uh, bilo je izuzetno neobično, imati dvadeset i kusur dana u komadu je baš čudno za mene. Radio sam i tokom tih dana po specijalnom programu profesora Koprivice, ali sam imao priliku da uživam u nekim udaljenijim destinacijama koje sam želeo da posetim. Malo sam obišao Maldive, Dubai sa devojkom što do sada nisam imao šansu.

GLAS: Kažete da ste i tokom odmora vježbali. Da li je ipak bilo prostora i za opuštanje, izlaske i provod?

ATANASIJEVIĆ: Da, slagao bih kada bih rekao da ne volim da izađem i popijem koju, ali nikad preterano. To je u trenucima kada nemam mečeve i pripreme, kao što je sada bilo u Beogradu. Međutim kada izađem dva, tri puta zaredom shvatim da nisam za takav način života. Pronašao sam se u odbojci, volim je i izuzetno sam posvećen. Pazim šta jedem, možda i previše, trudim se da se odmorim i oporavim i da sam uvek u top formi.

GLAS: Imate mnogo pratilaca na društvenim mrežama, naročito pripadnica ljepšeg pola. Kakvo je stanje na emotivnom planu?

ATANASIJEVIĆ: Već dve i po godine sam sa bugarskom odbojkašicom Elicom Vasilevom. Prošle godine je igrala u Firenci, što je nekih sat vožnje do Peruđe pa smo non-stop bili zajedno. Iduće sezone će biti malo teže, jer je ona pojačala Novaru. Zaista nam sjajno ide. Ovo je apsolutni rekord u dužini trajanja veze sa moje strane. Nisam verovao da ću moći da izdržim toliko sa jednom osobom, ali očigledno se sve poklopilo, pa uživamo i imamo ozbiljne planove.

GLAS: Aktivan si na društvenim mrežama. Koliko vremena vam oduzmu?

ATANASIJEVIĆ: Uživam u tome i ne opterećuju me, ali nekoliko dana pred mečeve to postaje prošlost. Tada se smirim, ali u trenucima kada sam slobodan volim da podelim neku fotografiju koja je u vezi sa odbojkom ili mestom u kojem sam trenutno. Mislim da je to dobra stvar, jer odbojka u Srbiji nije toliko popularna, a ovo je način da izađemo u prvi plan i pokušamo da joj vratimo popularnost. Naravno ne nekim skandalima i škakljivim fotografijama.

GLAS: Već sedam godina ste član Peruđe, šta vas je toliko zadržalo u jednom klubu?

ATANASIJEVIĆ: To je zaista ogroman period jer u odbojci nije običaj da igrač toliko ostane u jednom klubu. Zadržalo me je to što smo klub i ja otpočetka imali iste ambicije. Rasli smo zajedno i sada smo jedan od tri najbolja na svetu. Prošle godine smo osvojili triplu krunu, ove samo Kup Italije, ali želja je da taj kvalitet konačno krunišemo u Evropi i donesemo navijačima trofej Lige šampiona.

GLAS: Imate posebnu vezu sa navijačima koji vas naprosto obožavaju. Čak su vam posvetili i pjesmu?

ATANASIJEVIĆ: To je takođe jedan od ključnih faktora mog ostanka. Svaki put kada pomislim na Peruđu i naše domaće utakmice naježim se. Dugo sam u klubu, zajedno smo došli do prvih trofeja, nastavili smo da napredujemo i prirodno je da imam odličan odnos sa navijačima.

GLAS: Čak ste dobili i megafon da navijate s njima?

ATANASIJEVIĆ: Oni znaju da posle svakog trofeja ili važne pobede uzmem megafon i pevam, pa su odlučili da mi olakšaju, ha ha. Za mene i moj karakter bilo bi teško da odem u neku zemlju poput Rusije ili zemalja Dalekog istoka gde je “hladno” i nema takve atmosfere. Za sve ove godine nisam propustio nijedan meč, a svakom se radujem kao da je prvi. Imam ugovor na još jednu sezonu, već su mi ponudili produžetak saradnje, ali nigde na žurim.

GLAS: Ipak ste propustili jedan meč u finišu prošle sezone kada ste bili suspendovani?.

ATANASIJEVIĆ: Ha, ha. tačno. Međutim i to je situacija u kojoj se vidi da li klub stoji iza igrača. Trener Lorenco Berardi je stao iza mene i rekao da sam na neki način dobro postupio jer me je Santjago Orduna pljunuo prilikom pozdravljanja na mreži. Pao mi je mrak na oči. Nisam mogao a da ne uzvratim, a trener je to shvatio, da tako kažem kao samoodbranu i nije tražio dodatnu kaznu kluba. Poznaje moj karakter i zato sam mu izuzetno zahvalan kao i svima u klubu. Kasnije mi je rekao da sam odlično prošao, te da bi neki drugi igrač da je bio na mom mestu sigurno izvukao deblji kraj.

GLAS: Sa Vama u klubu već nekoliko sezona je Marko Podraščanin. Kako izdržavate zajedno i u klubu i reprezentaciji?

ATANASIJEVIĆ: Mogu slobodno da kažem da ga poznajem bolje od roditelja. Tri godine smo zajedno u klubu, ko zna koliko u reprezentaciji, pa smo malo i dosadili jedan drugom. Posvađamo se za minut, a pomirimo za dva. Velika mi je čast što mi je saigrač, postali smo istinski prijatelji, a i osvajanje trofeja u Peruđi poklopilo se njegovim dolaskom.

GLAS: Puštate li srpsku muziku u svlačionici Peruđe?

ATANASIJEVIĆ: Kako ne, sluša se naša muzika. Peruđu osećam kao Beograd. Ipak, ne izlazim mnogo u grad jer je odbojka izuzetno popularna i svi nas znaju, pa ne bi bilo baš korektno da me ti ljudi gledaju u kasnim satima. Naravno da izlazimo u kafiće, ali u normalnoj meri. Imam sreću da imam odličnu grupu momaka u klubu, a naročito u reprezentaciji. Kada pobedimo važan meč ili osvojimo trofej u klubu obično pevamo navijačke pesme, nemaš pojma šta radiš, lupetaš šta ti padne napamet. U reprezentaciji su to neke pesme koje obeleže pripreme.

GLAS: Koji hit slušate tokom priprema na Palama?

ATANASIJEVIĆ: Uh, bolje da ne znate. To je nešto što se nametne spontano i uđu u uho hteli vi to ili ne.

GLAS: Trenutno se pripremate se za dva važna takmičenja - kvalifikacije za Olimpijske igre i Evropsko prvenstvo. Koje je važnije?

ATANASIJEVIĆ: Bitno je da se dobro pripremimo, radimo tri dana maksimalno, a onda imamo slobodan dan. Ujutru teretana i individualni, naveče šest na šest. Jako je bitno da ovo odradimo najbolje, jer nas čeka ju kvalifikacije za Olimpijske igre, a potom i Evropsko prvenstvo. Mnogo smo dobili angažovanjem profesora Vladimira Koprivice koji je jedan od najboljih kondicionih stručnjaka, a rad sa njim je svima nama velika čast. Sa njim su i pomoćnici, pa mislim da nikada nismo imali bolje uslove. Kvalifikacije su ogroman pritisak, ali svi mi znamo kako da se nosimo sa njim, pa verujem da možemo ostvariti zacrtano u Bariju.

GLAS: Isto razmišljaju i Italijani, ali mjesta ima samo za jednog, jeste li pričali sa saigračima iz kluba o tome?

ATANASIJEVIĆ: Oni polažu velike nade u odlazak jer su i domaćini, jako dobro znam koliko njima to znači. Na prošlim igrama bili su drugi, a kada su se vratili igrači su postali velike zvezde. Pričao sam sa momcima sa kojim igram u klubu. Mi smo loše prošli prethodne kvalifikacije, ne želimo da se to ponovi. Olimpijada je san svih nas bez obzira što su neki momci osetili čari igranja 2012. godine. Nemamo pravo na kiks, jer je Tokio kruna ove generacije.

GLAS: Već četvrtu godinu u nizu organizujete kamp u Vrnjačkoj Banji sa doskorašnjim reprezentativnim kolegom Nikolom Rosićem. Kako ste došli na ideju i koja je misija kampa?

ATANASIJEVIĆ: Pre svega želim da Vam zahvalim na tom pitanju. Sve funkcioniše super, ove godine smo prepuni, ograničili smo broj polaznika na 240. Imamo odlične uslove u Vrnjačkoj Banji angažovali smo desetak trenera, jer želimo da se posvete individualnom radu sa decom. Nikola, nažalost, više nije sa nama u reprezentaciji pa je preuzeo glavnu ulogu u organizaciji. Videli smo da ima mnogo talenata, a mi moramo da im pokažemo da bez obzira koliki si igrač moraš puno da radiš, da moraš da budeš normalna osoba i ponašaš se kao čovek pre svega. Želimo nešto da ostavimo iza sebe.

Klubovi grcaju, reprezentacija (još) ne trpi

GLAS: Možete li da objasnite disbalans između klupske i reprezentativne odbojke u Srbiji?

ATANASIJEVIĆ: Mislim da će nažalost i reprezentacija u jednom trenutku morati da trpi. Izuzetno smo talentovana nacija, ali ako nemaš dobre klubove, dobru bazu i mlađe kategorije teško je očekivati da nastavite ovako. Mi smo i u mlađim kategorijama osvojili sve, tako da se na neki način znalo da ćemo biti dobri. Imamo i sada nekoliko mladih koji su ovdje sa nama, ali se plašim da ih u budućnosti neće biti dovoljno.

Prvi novac

GLAS: Na šta ste potrošili prvi ozbiljan novac koji ste zaradili?

ATANASIJEVIĆ: Imam sreću da mi roditelji vode računa o finansijama. Posle dve godine u Poljskoj uz malu pozajmicu uspeo sam da kupim stan u Beogradu, roditelji su uvek vodili računa da ne trošim na gluposti, automobile... Trudim se da uložim u nešto što će ostati. Naši ugovori nisu tolio bogati kao fudbalerima pa moramo da budemo na nivou deset, 15 godina kako bi se koliko-toliko osigurali.

Nikad u trenere

GLAS: Iako je još rano da pričate o kraju karijere, da li ste razmišljali čime biste željeli da se bavite kada kažete da je kraj?

ATANASIJEVIĆ: Znam samo da nikada ne bih mogao da budem trener. Mi igrači smo preteški, divim se svakom ko može da bude to. Oni žive vrlo težak život praktično su odvojeni od porodice i kuće i nakon završetka karijere. Ipak, oni su veliki ljudi, vole to što rade i skidam im kapu, ali ja se ne vidim u tome.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.