Slavko Radovanović za „Glas“: „Rosoneri“ bili dopingovani

Bio je i Kalčopoli i 2006, kad su „rosoneri s plaže“ stigli u Beograd i krenuli u novi pohod na evropsku krunu. 

Bila je i 2021, kada je Mirko Ivanić plesao „San Sirom“, a arbitar Hezus Hil Manzano nije dozvolio da Zvezda izvede korner zbog straha da Milan ne primi gol kao u prvom susretu, kad je pogodio Milan Pavkov. 

Crvena zvezda i Milan ponovo će ukrstiti koplja, a o istoriji sudara beogradskih „crveno-bijelih“ i „crveno-crnih“ sa „San Sira“ već može da se piše u tomovima.

Od svih pomenutih susreta, ta prva dva, bolje reći tri iz 1988. godine posebno se izdvajaju. To je jedna trilogija za sva vremena! Jedan od aktera tih mečeva bio je i Slavko Radovanović, tada korpulentni štoper „crveno-bijelih“. Beogradski mangup i jedan od najtvrđih fudbalera svoga vremena. 

U velikom intervjuu za „Glas Srpske“ popularni Rašo ili Slave, kako su ga zvali samo oni koji su odrasli s njim, pričao nam je o tim mečevima, o jednoj aferi za koju se ne zna, duelima sa Markom van Bastenom, otkrio je i kako mu je prijetio legendarni as Reala Horhe Valdano, te šta mu je odgovorio. 

Dotakao se i odrastanja, inostranih avantura, „vječitog“ derbija, drugovanja sa asovima najvećeg rivala... Uživajte! A mi ćemo se, za početak, vratiti u jesen 1988. godine i prenijeti vam šta Raša očekuje od novog duela na „San Siru, u srijedu od 21 čas. 

- Da nije bilo magle, prošli bismo do finala 100 odsto. Posle toga, Milan u narednih mesec dana, taman dok je trajala pauza u Evropi, nije pobedio nijednu utakmicu u italijanskoj ligi. Bili su nadrogirani. Oni su bili ko leptiri lagani, a mi nismo znali gde smo, praktično. Borili smo se mi do nekog 70. minuta. Posle je usledio pad, jer nismo uzimali nikakva sredstva. Ja nisam sigurno. Nisam ni u Francuskoj kad sam bio. Kad sam bio tamo, posle ručka su nas uvek čekale tada tri pilule na stolu, ispred svakog igrača. Samo ja nisam popio. Trener je pitao ko nije, javio sam se i rekao mu: „Ne, to meni ne treba, to popij ti!“ Nikad mi više nisu ni stavili. Ali da se vratim na Milan. Pamtim Van Bastena. Nisam igrao protiv boljeg igrača od njega. Strašan igrač. Ali Milan je bio uigrana ekipa, koja je igrala već tri, četiri sezone zajedno. Imali su tri najbolja igrača Holandije u timu, Van Bastena, Frenka Rajkarda i Ruda Gulita, a svi ostali su igrali za Italiju. Za razliku od ovih današnjih generacija, mi se njih nismo plašili. Nismo imali strah, šta bude, biće, borili smo se do kraja. Ne slažem se sa politikom dovođenja velikog broja stranaca. Nema potrebe. Takav kvalitet imaš i ovde da se napravi dobra ekipa. Nemoj da se lažemo. Ovaj Timi Maks Elšnik , to je O. K., ali nemoj mi dovoditi crnce, jer su oni po prirodi kukavice. Njemu jednom uđi u duel, „raznesi ga“ i gotov posao. Ima nekih i drčnijih, ali nije to to - u svom stilu je rekao Radovanović i dodao:

- Što se tiče meča u sredu, zvezdaš sam i mislim da mogu da odigraju bar nerešeno. Milan je dobra ekipa, ali Zvezda mislim da može da napravi iznenađenje. Ne mogu, kao navijač Zvezde, da kažem ništa protiv nje - istakao je Radovanović.

GLAS: Protiv Milana imali ste pomoć i Dejana Savićevića, koji je tada iz vojske došao da vam pomogne. 

RADOVANOVIĆ: Dejo je dobar igrač, igrao sam samo te dve utakmice protiv Milana sa njim. Protiv njega sam igrao u Podgorici pre nego će doći kod nas. Mene su stavili da ga čuvam, jer su znali da sam jedini koji sme da ga udari u Podgorici. On je dole bog. Kad ga neko udari, svi su skakali, saigrači i publika. Mene nisu dirali. Ja sam mu jednom tad uklizao i on mi kaže: „Što me biješ, treba sledeće godine da dođem u Zvezdu, da igramo zajedno?“ Kažem mu: „E pa, dotad nisi mi drugar, zovi ti trenera da te vadi van, da ti ne bih slomio nogu, nećeš doći ni sledeće godine“. To je bilo više zezanje, nikada nikome nisam slomio nogu, nikoga nisam povredio. Igrao sam dole i u dresu Sutjeske. Znali su da ne konstatujem nikoga, da mi niko ništa ne može. Znali su reći: „Videćeš u tunelu“. Ja im odgovorim: „Budale, vaš tunel je mali, znate li koliki je Zvezdin?“ Ćutali su i nisu me dirali. Beogradsko sam dete, odrastao sam na ulici, do 16. godine sam bio među tim likovima. Stalno sam se tukao, znali su me svi mangupi po Beogradu. Kad mi je Zvezda dala stipendiju, „mućnuo sam glavom“ i sebi rekao: „Što bih se bio na ulici sa kretenima, kad mogu da zaradim pare?“ Imao sam veću stipendiju nego moja majka platu. 

GLAS: Nerijetko ste imali zadatak da štitite Piksija, odnosno da mu „čuvate leđa“. 

RADOVANOVIĆ: Džaja i Cvele (Vladimir Cvetković) su tražili da štitim Piksija. On je stvarno bio dobar igrač, stalno na meti protivničkih igrača, koji su mislili, ako ga onesposobe, da smo mi mrtvi. Nije bilo baš tako, imali smo Binu (Dragišu Binića), Mitu Mrkelu, Boru Cvetkovića... Uvek nekog aduta, pa i ja sam nekoliko puta išao gore i davao golove glavom. Piksiju su pretili, onda sam ja znao pojedince da „lapim“ za nos pred sudijom, protresem ga i „maršnem“. Sudija mi nije smeo dati karton. Protiv Partizana pred 100.000 navijača skandiraju mi: „Rašo, ubij Šiptara!“ Sudija mi kaže: „Jesi lud, nemoj!“ Kažem mu ja: „Kad primi loptu, ti okreni glavu na drugu stranu, moram da ga 'otkinem'„. Onda dođe Bajro Župić, nešto se mangupira, njega počupam malo za nos, odgurnem. Sudija me moli da stanem, ja mu kažem: „Neće više ni biti potrebno“. Zanimljivo je i to kad je Piksi igrao u Marselju, ja bio u Avinjonu tada. Svake nedelje je dolazio kod mene. Pa, prvi čovek koji je video moju kćerku kad se rodila je Piksi. Znaš onu narodnu: „Ko te prvi vidi, tako će ti biti u životu“. Eto, za nju se stalno lepi novac, ha-ha-ha.

GLAS: Kako Vam se čini Piksi kao selektor? 

RADOVANOVIĆ: Piksi je dobar momak, ali mislim da se okružio pogrešnim ljudima u reprezentaciji. Ti ljudi su njegovi saradnici, oni treba njemu da kažu: „Šefe, predlažem ovo, mislim ovako...“ Ne da sede onako i grickaju semenke za vreme utakmice. Čim nemaš opoziciju, ne možeš napred. Piksi nije glup. On jeste seljak, došao iz predgrađa Niša u Beograd, ali vidi koliko se emancipovao, ima manire. Bila je ta hajka protiv njega, a napravili su je oni bivši igrači koji su hteli da dođu na njegovo mesto. 

GLAS: Navijači Crvene zvezde rado pamte Vaše pogotke protiv Trakije i Briža. Sjećate li ih se Vi? 

RADOVANOVIĆ: Pamtim ja te golove, ali više pamtim one što sam dao u šampionatu, kad smo osvojili titulu, protiv Vojvodine u Novom Sadu, poslednji minut. Dajem gol. Uvek sam išao na prvu stativu. I u tom momentu mene Bina pita da on ide na prvu stativu, a ja se pozicioniram i vratim na drugu. Kod mene dođe lopta i dam gol. 

GLAS: Da li je tačno da ste otjerali igrače Reala koji su se zagrijavali ispod sjeverne tribine „Marakane“? 

RADOVANOVIĆ: Došli su na našu stranu. Mi se tu zagrevamo. Onda smo mi došli i rekli im da idu na drugu stranu, jer je to bilo naše mesto za zagrevanje. U Beogradu sam čuvao Argentinca Horhea Valdana. Posle utakmice mi je pretio da će me zaklati, ubiti, ovo, ono... Rekao sam mu: „Dobro, i tamo ću da te bijem, nasred terena. Ali prvo ću da te prebijem u tunelu, nalupaću ti šamare, a posle idemo na teren“. Međutim, nijedan nije igrao u revanšu, pa se nismo sastali. 

GLAS: Koliko je tačan podatak da ste Vi jedini igrač koji je od pjetlića došao do prvog tima Crvene zvezde i tu se zadržao?

RADOVANOVIĆ: Istina, samo sam ja to uspeo. Mene je otac učlanio u Zvezdu onog dana kad sam se rodio. Bio je poverenik kluba, a učlanio me je 24. avgusta 1962. Uvek sam imao dobre trenere u Zvezdi. Duca Maravić mi je bio trener, Đanđa Petrović, Milovan Đorić, Milan Živadinović, Toma Milićević, sve dobri treneri. Sa 16 godina sam prebačen za prvi tim. 

GLAS: Mlađe generacije od svih pobrojanih najviše pamte Milana Živadinovića. Kakav je bio popularni bard?

RADOVANOVIĆ: Živa je bio šmeker, beogradski mangup. On je sa Liona. Stalno je dolazio u odelu, namirisan. Mi smo po parfemu znali kada on dolazi na stadion. Bio je gospodin. Jednom smo se i posvađali i tri dana nisam dolazio na treninge, rekao mi je: „Ako ti se ne sviđa kako sam rekao, nemoj da dolaziš na treninge“. Rekao sam: „Dobro“. Onda je on jednog drugara što je išao sa mnom u gimnaziju pitao: „Gde ti je onaj kreten?“ Kaže ovaj: „Tu je, svaki dan u školi, igra košarku“. Živi nije bilo jasno: „Reci mu da dođe sutra, imamo utakmicu“. Kada sam se vratio, svi su me gledali u svlačionici. Skinuo sam se, a Živa me pita: „Zar nije bilo najnormalnije da prvo dođeš kod mene?“ Upitao sam: „Što?“ „Pa, da razgovaramo“. Ja mu kažem: „Pa razgovarali ste za Zokijem, to je kao da ste sa mnom“. Izdiktirao je sastav tima, a jedan se javio: „Šefe, niste rekli ko je kapiten“. Uzmem traku i kažem: „Zna se ko je kapiten“. 

GLAS: Niste to jednom uradili, samoinicijativno uzeli traku.

RADOVANOVIĆ: To sam uradio i Veliboru Vasoviću. Piksi nešto slabo odigrao, ja mu priđem i kažem: „Slušaj, idi lepo kad bude slobodnjak, daj gol i kad daš, traži zamenu da te zameni i izađi van“. Kaže Piksi: „Dobro, šta ćemo posle?“ Rekoh: „Posle je moj problem da ostane 1:0 za nas“. Tako i bude, Piksi krene vani, a Vaske mu kaže da da traku Miodragu Krivokapiću. Piksi prolazi pored mene i ja je uzmem od njega i stavim na ruku. Sudija kaže: „Pa, čekaj, trener viče Krivokapić“. Odgovorio sam mu: „Je l' imaš kapitena na terenu?“ Kaže: „Imam“. Niko mi nije smeo ništa reći, igrali smo. Vaske nije smeo da mi kaže ništa, već ode kod Dragana Džajića. Džaja mi kaže šta je Vaske rekao, ja mu kažem: „Neću uzimati traku do prve utakmice“.

GLAS: Kakva iskustva nosite iz Francuske, gdje ste igrali za Avinjon i Po?

RADOVANOVIĆ: Sve je lepo bilo tamo dok ovde nije počeo rat. Odlučili smo da ostanemo u Francuskoj. Zvao me tada neki bogataš iz Poa: „Priča se o tebi dosta, hoćeš da dođeš da igraš za mene?“ Odgovorio sam pozitivno. Rekao je da će poslati avion. Rekoh: „Stani, čoveče, reci ti meni šta nudiš, pa ću ti javiti je l' mi odgovara ili ne“. On mi kaže: „Znaš, ja imam ovde tri igrača koji čekaju da potpišu za mene, a igraju tvoju poziciju“. Kažem mu: „Dobro, neka potpišu“. Moje je toliko i toliko, ako mi daš, dolazim, ako ne, ne dolazim. Žena mi kaže da sam lud, da idemo tamo. Nudio mi je 10.000 maraka platu, plus lova za potpis ugovora. Rekoh: „Za to ne potpisujem. Moja plata je 30.000 maraka, plus premije i sve što ide uz to. I da mi obezbedite trosoban, namešten stan, pošto ima nas petoro“. Po je igrao treću ligu. Patrik Kuben, koji je igrao sa mnom, rekao je da je stigao avion po mene, nisam hteo ići, rekao sam njemu da on ode tim avionom. Kuben je sve sredio, potpisao i rekao da i mene gazda čeka, odgovorio sam da ima moj broj i neka zove. Zvao me je i pristao, ali kaže da mora da me vidi. Seo sam u svoj auto i otišao. Tamo je gazda rekao da moram da odigram probnu, prijateljsku utakmicu protiv Tuluza, da me vidi. Rekao sam mu: „Alo bre, ja sam igrao u Zvezdi, igrao Kup šampiona i sad da igram probnu utakmicu“. Gazda je na kraju prihvatio sve uslove, a hteo je da dođem u Po u roku od 24 časa. Rekao sam im da spreme ugovor i dolazim. Došao sam. Njegova sekretarica, inače Čehinja, kad me je videla, rekla mi je da ja s gazdom razgovaram drsko i bezobrazno, da to ona nikad nije videla. Rekoh: „Nisam ja drzak i bezobrazan, već se on tako odnosi prema meni, pa mu vraćam, a ako hoće lepo da se ponaša, ja ću još lepše“. Potpisao sam taj ugovor. Kad sam odigrao prvu utakmicu, rekao je: „Kad bih imao još pet ovakvih igrača, osvojio bih Kup šampiona, nije mi žao“. Posle šest meseci me je pitao: „Zašto ti ne daš izjavu za medije da igraš za mene, da voliš ovaj klub?“ Odgovorio sam da volim samo jedan klub, Crvenu zvezdu.

GLAS: Niste se uklapali u koncepciju tadašnjeg selektora Ivice Osima.

RADOVANOVIĆ: Ne mogu ništa loše reći o Osimu, o pokojniku sve najlepše. Bio je sukob između mene i njega. Dao je jednu izjavu protiv mene, revanširao sam mu se. Posle toga su Miljan Miljanić i ostali tražili da dam novu izjavu i da povučem sve što sam rekao, pa ću istog momenta zaigrati za reprezentaciju. Rekao sam: „Čiča, ne verujem, jer svi igrači u reprezentaciji su iz Želje i Sarajeva, a oni su predzadnji i zadnji. Ako je to reprezentacija, a iz ostatka 'velike četvorke' igra samo Piksi, to nije reprezentacija“. Ipak su insistirali da promenim izjavu, odbio sam i rekao: „Znate, ja sam dete ovog grada, svi me znaju. Šta meni treba da mi neko kaže: 'Šta je pi**o jedna, izvinio si se da bi igrao za reprezentaciju?' Neću, i ovako to nije moja reprezentacija!“ Čiča me je pitao: „Kako nije?“ Rekoh: „Čiča, ja sam Srbin, Srbija je moja zemlja“. Tada, 1988. godine! Imao sam tada zlatni lanac sa orlovima, jedini sam to nosio, još dok sam igrao u Zvezdi, 1984. godine sam ga kupio, kraljevski lanac, sa sadašnjim grbom Srbije. Otac je tražio da ga skinem, jer je bio komunjara. Nisam hteo. Dao sam ga sinu kada je počelo bombardovanje Beograda 1999. godine. 

GLAS: Kako ste izašli iz fudbala?

RADOVANOVIĆ: Pokojni Miodrag Ješić i ja smo bili zajedno treneri u Tunisu, osvojili smo arapski šampionat, igrali finale Kupa, sudije su nas pokrale, bili smo treći u šampionatu. Kad mu je poginula kćerka, bili smo tamo. Familija mu je bila u Beogradu, a moji u Francuskoj. Morao je da se vrati, a ja sam ostao. Razmišljam šta će meni sve ovo, da budem trener daleko od porodice, deca rastu, dolazim im kao stranac, zaboraviće me. Rešio sam tada da završim taj ugovor sa njim i prekinem sa fudbalom. Kad je išao u CSKA, zvao me je, odbio sam. Zvao me je i za Iran, i tad sam mu rekao: „Ješo, mene fudbal više ne zanima“ 

Partizan

GLAS: Šta mislite o „vječitom“ rivalu Partizanu? 

RADOVANOVIĆ: Ma, Partizan ne postoji, slobodno to napiši. Toliko je Zvezda kvalitetnija, derbi je sve pokazao. U Srbiji postoji samo Crvena zvezda. To više nije onaj nekadašnji Partizan. Družio sam se sa Milošem Đelmašom, sa Čavom Dimitrijevićem, Vladimirom Vermezovićem, Draganom Manceom. Sve su to beogradska deca. Na utakmicama smo se „rokali“, zapravo nismo, ja sam njih tukao, ali kad se završi utakmica... Koliko smo puta Čava i ja zaglavili u diskoteci... Bio je mnogo dobar igrač. Zajedno smo debitovali za mladu reprezentaciju Jugoslavije. Igrali smo u Istri, „Kvarnerska rivijera“. On centrirao, ja dao gol, mislim Englezima. Bio je odličan igrač. 

Ceduljice

GLAS: Trenirali ste i Milicionar. 

RADOVANOVIĆ: Ubacili su me kad su smenili Staneta Karasija, rekli su da moram. Igrali smo protiv Zvezde jednu utakmicu, ovi moji direktori se naložili da dobijemo. Sedim u kancelariji, ulazi predsednik, daje mi ceduljicu, a tu sastav ekipe. Kaže: „Srećno, i tu ti je sastav sa kojim mislim da ćemo dobiti Zvezdu“. Izađe van, a za jedno deset minuta ulazi direktor kluba: „Gde si, Rašo, ovo ono, znaš, trebalo bi ova ekipa da igra“, pa mi i on da svoj spisak. Ulazi posle moj prijatelj Žuća Janković, koji je sekretar kluba: „Rašo, šta ćemo danas?“ Rekoh: „Ne znam, Žuti, da ne primimo samo šest komada, nego je l' imaš i ti kakav papir za mene?“ On iznenađen, ja mu pokažem šta sam dobio od predsednika i direktora. 

I pitam ga: „Koji sastav da izaberem od ova dva?“ On mi sugeriše da izaberem svoj. Izgubimo 4:1 od Zvezde. Uđu na 0:2 u svlačionicu, vide kako ja vičem na igrače: „Jedino se kapiten Siniša Mulina bori, igrate ko p***e“. Bunili su se malo zbog sastava, ali to je bilo sve. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.