Umjesto nekrologa: Dragoslav Mihailović (1930 - 2023) Non omnis morair: “Kad su cvetale tikve”, najbolji srpski roman

Na svega stotinjak stranica Mihailović je, kroz usta svog lika, neumivenim i direktnim govornim jezikom, kakav teško da ima paralele u našoj književnosti, ispričao tragediju glavnog junaka i čitavog vremena, a svojim preštedljivim, “nevidljivim” stilom, delom inovirao čitav domaći roman te u konsekvenci i našu posleratnu literaturu.

Iako je veliki deo njegovog trenutnog uspeha, otkada se pojavio 1968, stajao u direktnom odnosu spram istorijskih stvari i tadašnje realnosti – Goli otok kao tema nad temama socijalističke Jugoslavije, i reputacija pisca, samog bivšeg političkog sužnja – za trajnost romana to nije bilo dovoljno. Ono čime se više generacija čitalaca oduševljavalo, (tada još) savršeno ravnodušnih spram istorijske problematike, svakako su pre svega jezik i stil knjige.

Mihailovićevi likovi, počevši od Ljubine “arhaične”, već zastarele, godinama u inostranstvu prezervirane varijante beogradskog uličnog slenga, govorili su prirodno, jasno i potpuno neizveštačeno. I humorno - nižući rečenice iz registra koje mnogi u nekadašnjoj “velikoj” državi nisu dotad ni čuli: “majke vam ga lopovske”, kaže lik jedne tužne prostitutke u epizodi (jednoj od mnogih) koja lomi srce, dok Ljuba tipičnim beogradskim relativizovanjem zaključuje kako “Slovenci sasvim dobro žvalave po naški”, a da sve to nikad samo sebi nije bilo svrha, nikad nije padalo na nivo vica ili parodije. U tom smislu jezik romana bio je svakako prethodnik i to, danas se vidi, superioran, čitave škole pisanja, ne toliko romansijerske koliko scenske i filmske, od Kovačevićevih komada sve do scenarija filmova Srđana Dragojevića.  

Skrivena poezija

Mihailovićeva umetnost i redak talenat bili su u tome da tom redukovanom leksikom i govorom uspeva ne samo da ispriča vrlo precizno razvijenu priču, nego i da sakrije vlastite rafinirane stilističke postupke, da učini da se ne primeti kako neke rečenice takav lik nikad ne bi izgovorio, a sve kako bi se ocrtali najfiniji detalji i duševna stanja likova, kao i naročita atmosfera - kako u monološkim delovima u kojima se narator obraća nevidljivom sagovorniku (pitanje je namerno ostavljeno otvorenim - kome govori Ljuba?) tako i u dijalozima, tom paradnom konju novije srpske književnosti.

Iza osećaja realizma govora zapravo se skrivalo najteže: skoro dodirljiva a neuhvatljiva, paučinasta poezija dobro skrivena u oblik (surovog) govornog jezika likova. Taj govorni jezik iluzija je, ali najlepša iluzija književnosti, najteže ostvariva. Ili, parafrazom onoga što je Vilijam Berouz rekao za Hemingveja za kojeg je dugo vredelo mišljenje da mu likovi romana govore kao što ljudi govore u životu – “niko ne govori kao Mihailovićevi likovi”.

To je jezička umetnost skrivena u svojoj najdelikatnijoj formi, usred, paradoksalno, najgrubljeg konteksta radnje i drame u njoj.

Ono možda najimpresivnije - a kako tek mora da je bilo teško napisati – jeste što samo jedan, narativni glas vodi čitavu stvar, kontrolisano, glas lika kulturom i obrazovanjem ograničenog, ne gubeći se pri tome iz zacrtane linije fabule, ne odvajajući se ni milimetar od psihologije, karaktera lika, klase ili, još teže, jezičkog kruga – podvig koji će Mihailović ponoviti u mnogo dužem romanu “Petrijin venac”.

Te noći Inge i Arnea sklonih na spavanje, pa ostadoh sam u kuhinji i napih se kao svinja. A onda nekako ružno posrnuh, razbih rukom staklo na vratima. I gadno se posekoh, krv samo lije. Preplaših ženu i dete, jedva sam ih posle smirio...

I tako mi i to propade. I ne saznadoh ni je li istraga zbog Stoleta uopšte bila otvarana. I otad mi u stvari ostade još samo jedna, dosta mračna nada: da će najzad izbiti neki mali, pametan rat. Jer dođe li do toga, tada će me sigurno pozvati i ja ću, čist i bez potrebe da se perem, mirno moći da se vratim. Ali kad danas, evo, u ovom glupom svetu više nema ni pametnih ratova...

Eto, više nema ništa. Sve smo ispričali.

Sad idem. Brinuće mi se žena. Ovde ima svakakvih životinja, kao u nekom rezervatu; čak i četnika i ustaša. Pretukli su već nekolicinu naših. Zasad na boksere još ne nasrću, ali ona se ipak plaši.

Arne! Arne! Polazimo.

A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda - jedino u rat.

(Kraj romana “Kad su cvetale tikve”, 1968)

Drugi Mihailovićev forte bile su naročite “rupe” u tekstu – cezure, naglašene pauze, izostavljanja, tišine između likova, namerna pravljenja značenjskih pauza koje bi onda čitalačka senzibilizovanost punila. Takva Mihailovićeva pripovedačka strategija bežanja od eksplicitnosti bila je varljiva: pri svakom ponovnom čitanju po pravilu su izlazile nove potvrde piščeve stilske ekonomije, kao i novi nivoi značenja, sakrivene poruke, neprimećeni psihološki ugao, neki detalj koji se ne bi spazio odmah, uglavljen negde u tekstu. Kao, na primer, i epigraf romana sa citatom Danilovog učenika iz 13-14. veka: “Evo, lišeni slave svoje, u poniženju velikom stojimo, vođeni silom kuda nećemo.”

Rekli smo na početku da se radilo o najboljem savremenom kratkom romanu. To će izgledati kao provokacija ako se u primisli i kulturnoj (samo)svesti javi, kao što se svakako mora javiti, činjenica o još jednoj kratkoj knjizi, ni noveli ni romanu, izašloj četrnaest godina pre “Tikava”. Knjizi za koju bi većina čitača lako i bez preterivanja takođe potvrdilo da se radi o najboljoj kratkoj prozi na našem jeziku. Čak je i Džoni Štulić, najtvrđi u pohvalama, jednom ustvrdio: “Kod nas ima jedan jedini dobar roman - Kad su cvetale tikve.”

Pukotina

U priči Mirka Kovača “Pukotina”, njen glavni lik Fehko Jančić, koga je i samog “ošinula 1948”, opsednut je traženjem  nesavršenstava, pukotina u knjigama, i njihovim ispravljanjima, dopunjavanjima “tamo gdje zjapi”. Posle Jančićevog samoubistva, ostala je za njim biblioteka puna prepravljanih i išvrljanih knjiga. Među njima i jedna čista, knjiga kojoj nije mogao da pronađe mane ni pukotine – “Prokleta avlija”.

Od takvih, najređih knjiga, bez pukotine, jesu i “Tikve”.

Ovakva, već izrečena, tvrdnja o “Tikvama” nije izazivanje. Ona je pre neočekivan, a čudno harmoničan, rekli bi Francuzi, mise en abdžme – književni autotematizam – gde se u ogledanju i pravilnom srastanju slažu u tajnom bratstvu dva dela dva pisca iz doba koja se “dodiruju leđima”, i gde mlađi pokazuje kako je moguće stvaralački približiti se prethodniku i mentoru svih pisaca i gotovo izjednačiti se s njime. Tako su se dobile dve različite knjige koje su obe najbolje. U književnosti, u umetnosti, takva je logika moguća. Pogotovo kad se, takođe, kao u obe knjige, lepota stvara na nasledstvu istorijskog užasa koji ciklično gazi čoveka ovde. Takve, retke knjige, načinom kojim fiksiraju prošlost i daju je i tumače drugačije od ostalih, iz neočekivanog ugla i tačke, imaju dodatnu, uznemirujuću osobinu: one umeju progovoriti i o budućnosti.

Nakon što je došao ovaj naš udes, otvorio se otud, jasno, jedan novi ugao kod čitanja domaće literature i umetnosti uopšte, kao i kulturno logična potreba za prevrednovanjem stvari. U toj revalorizaciji mnoga su dela nemilosrdno ostarila i potrošila se. Međutim, ako se proteklih sada već decenija i ovoj knjizi pristupalo sa zadrškom, strahujući da je njen nekadašnji sjaj kao i kod mnogih drugih stvari moguće izbledeo, čekalo je iznenađenje: knjiga nije ništa izgubila od svoje poetske jačine – njena melanholija, delikatnost odnosa među inače surovim (južno)slovenskim psihologijama, problemi koje je zagrebala, samo čudo njenog stila, sve to ostalo je netaknuto i s vremenom kao da je dodatno briljiralo.

Ne, neću se vratiti

Najnovija, golema emigrantska masa naime stvorila je važno drugačije čitaoce. Za mnoge koji su je iz te pozicije bilo ponovno uhvatili, bilo za novajlije, čitajući je nakon svega, u egzilu i u drugačijem vremenu, sve je – od prvog poglavlja, već od prve rečenice (“Ne, neću se vratiti.”) – imalo drugu težinu i jedan izuzetan, a tako potreban nivo identifikacije, kao retko s čime u literaturi. Fikcionalni lik Ljuba Sretenović, za tu masu koja nije imala skoro ništa svoje, mogao je biti neka vrsta laičkog patrona, još jedan među njenim preretkim zaštitnicima na putu. Za neke, najosetljivije, to je i postao.

Međutim, pravi test svoje izdržljivosti pak, materijalni dokaz kako se formalna inventivnost poklopila s emocionalnim i egzistencijalno bitnim – budući da se oko te dve strane čitavo vreme prelama razgovor o važnosti knjige – “Tikve” su položile na zapanjujući način.

Ako za devedesetih pa, sve manje, do danas naime, čitanje naše ranije napisane književnosti nije bila i nije nikako mogla biti “samo” estetska stvar, nego gotovo uvek delom i suočenje sa sadašnjošću, sa činjenicom kako je sve završilo. Ali i novi odnos s istorijom, s prošlošću. Najbolje knjige otvarale su još jednu mogućnost: ako bi se čitalac pokušavao staviti najpre u prošlost, u stanje odakle je i kada delo napisano, i projektovao  odatle nazad u sadašnjost, krenuo bi putem koji su takva dela nudila – svesnog ili nesvesnog traženja znakova i indicija budućnosti. Pokušaj, to jest, dubljeg, i prekasnog naravno, razumevanja katastrofe koja će uslediti.

Među svim knjigama i svim unazad prekasno uhvaćenim značenjima – nema ničega sličnog završnom paragrafu romana “Kad su cvetale tikve” i užasnoj poslednjoj rečenici što je potpuno neprimećena, sklupčana u tami, zlo čekala na vlastito razumevanje.

U namernoj kontradikciji s iskazanim na početku knjige, a potpuno joj na samom kraju menjajući smisao i, s literarno-estetičke strane, maestralno zatvarajući pripovedni krug – Mihailović kroz poslednju rečenicu lika piše profetski strašan caveat čijoj ćemo se neshvatljivoj lakoći kojom je izgovoren vraćati godinama, čudeći se ili se sažaljevati nad vlastitim slepilom, nad samim sobom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.