Četiri decenije od Titove smrti: Sahrana koja je zaustavila svijet

GS
Četiri decenije od Titove smrti: Sahrana koja je zaustavila svijet

Kako je sahrana Josipa Broza Tita okupila državnike sa svih meridijana uprkos podjelama Hladnog rata

Beograd je stao 8. maja 1980. godine - rijeke Jugoslovena, 33 predsednika država, 21 premijer, četiri kralja i pet prinčeva došlo je u Beograd na sahranu doživotnog predsjednika SFRJ Josipa Broza Tita.

“Njegovo lice ima nešto od onih fizionomija koje podsjećaju na čelik. Svijetlim očima gleda preko cvikera vrlo hladno, ali energično i mirno.”

Ovu rečenicu zapisao je reporter Novosti 1928. godine opisujući Josipa Broza Tita nakon nastupa pred sudom u Zagrebu koji ga je osudio na strogu kaznu zatvora zbog komunističke djelatnosti.

“Svi su bili fascinirani njegovim pogledom. Očima je ostavljao utisak i na prijatelje i na neprijatelje”, kaže za BBC na srpskom Jože Pirjevec, slovenački istoričar i autor dvotomne Brozove biografije Tito i drugovi u kojoj je cijelo poglavlje posvjećeno upravo Titovim očima i započeto pomenutim citatom.

Kada su se 4. maja 1980. godine te oči ugasile, cio svijet je počeo da se sprema na put - na sahranu Josipa Broza Tita.

Tito je umro u Ljubljani 4. maja 1980. godine, a dok je njegovo tijelo Plavim vozom putovalo ka Beogradu, na beogradski aerodrom počele su da pristižu strane delegacije.

“Sahrane Vinstona Čerčila i Šarla de Gola su, u smislu veličine i pompe, bile veoma slične Titovoj”, kaže Džefri Svejn, profesor emeritus Univerziteta Glazgov i autor Titove biografije.

U Beogradu se 8. maja 1980. okupilo 218 delegacija iz 126 zemalja, zabilježili su u knjizi Titova poslednja bitka autori Stane Ivanc i Radoslav Mirosavljev.

“Iz raznih izvještaja vidimo da je to bio najveći broj stranih delegacija na visokom nivou koje su se sastale”, kaže Ivan Ivanji, književnik i Titov prevodilac.

Od Brežnjeva do Margaret Tačer: “Omaž Titovim idejama”

Sve svjetske agencije prenele su kao hitnu vest o Brozovoj smrti, a u Alžiru je prekinuto zasjedanje centralnog komiteta koji je minutom ćutanja odao počast jugoslovenskog predsjednika, zabilježeno je u knjizi Titova poslednja bitka.

U Jugoslaviji je proglašena sedmodnevna žalost.

U ambasadi SFRJ u Vašingtonu, zazvonio je telefon.

Slušalicu je podigao jugoslovenski ambasador Budimir Lončar - sa druge strane bio je američki predsednik Džimi Karter.

“Nazvao je da mi izrazi saučešće u ime Vlade i naroda i da kaže da razmišlja da dođe na sahranu, ali da ima neke probleme unutrašnje politike”, seća se za BBC na srpskom Lončar.

Karter će se u avion za Beograd ipak ukrcati tek nešto više od mjesec dana nakon Titove smrti.

Tako je izbjegao susret sa generalnim sekretarom Komunističke partije Sovjetskog saveza Leonidom Brežnjevim i još nekim političkim protivnicima iz svijeta, još uvek podeljenog Hladnim ratom, koji su se okupili u Beogradu tog 8. maja.

Hladni rat, period napetosti između Sjedinjenih Država, Zapadnog bloka, i Sovjetskog saveza, Istočnog bloka, nastao poslije Drugog svetskog rata, stvorio je bipolarni svijet, kaže Svejn.

“Karter je vjerovatno podlegao pritisku republikanaca. Bio je to možda znak da će bipolarni svet, u kome se Tito tako dobro snalazio, početi da se menja”, dodaje.

Od Tita su se 8. maja u Beogradu, između ostalih, oprostili i Leonid Brežnjev, britanska kraljica Elizabeta Druga i premijerka Margaret Tačer, indijska premijerka Indira Gandi, predsednik Rumunije Nikolae Čaušesku, prvi predsednik Severne Koreje Kim Il Sung, Kenet Kaunda, predsednik Zambije i Sadam Husein, predsednik Iraka.

“To je bio omaž Titu i dokazao je su njegove ideje imale neki uticaj”, smatra Pirjevec.

Ljudi sa Zapada, sa Istoka, iz Afrike, Amerike, Azije - svi se poklonili Titu kao čoveku koji je interpretirao dve ideje, dodaje.

“Prva je pravo svakog naroda da živi samostalno, a druga da svaki čovek ima pravo da uspostavlja sopstveni život”, kaže.

Snaga Titove Jugoslavije u bipolarnom svetu

Kovčeg sa posmrtnim ostacima prikriven je jugoslovenskom zastavom i izložen u centralnom holu.

U naredna dva dana, holom će proći delegacije sa svih meridijana kako bi položile cveće i vjence i izjavile saučešće.

“U nizu delegacija stajali su zajedno ljudi koji pripadaju različitim strankama i koji iza sebe imaju godine teških međusobnih sukoba”, opisano je u knjizi Poslednja Titova bitka.

Prisustvo velikog broja stranih delegacija profesor Svejn pripisuje Titovim uspjesima od dve i po decenije ranije - uspjehu politike Pokreta nesvrstanih.

Kada je sa premijerom Indije Džavaharlalom Nehruom i predsednikom Egipta Gamalom Abdelom Naserom 1956. na Brionima potpisao deklaraciju o zajedničkoj saradnji i tako udahnuo život Pokretu nesvrstanih - skupu zemalja neprivrženih ni Istoku, ni Zapadu - Tito je započeo politiku kojom je Jugoslaviju pokušao da približi podjeljenom svijetu.

“Ta politika ima korjene u ranim pedesetim godina, kada je Tito uspješno rekao 'ne' Staljinu”, kaže.

Tito je tada poveo drugu komunističku revoluciju u svetu, kaže Svejn.

Pokret nesvrstanih imao je uspeha na dva nivoa, objašnjava.

“Diplomatski, Jugoslavija se našla na čelu velike grupe zemalja u razvoju, od kojih su neke, poput Indije, potencijalno bile veoma moćne”.

Politika nesvrstanih pomogla je Jugoslaviji i ekonomski, makar kratkoročno, dodaje.

“Tito je bio vješt u igri - migom kojim bi pokazao da će se približiti Sovjetskom savezu mogao da dobije zajmove sa Zapada, a signalizirajući ka Istoku da bi mogao da se približi Zapadu, mogao je da dobije sovjetsko oružje”, kaže Svejn.

Poslednji susret pred televizorom

“Duž onih nekoliko kilometara između Savezne skupštine i Dedinja nije bilo nijednog mesta. I skoro nijednog glasa”“


Kada je pogrebna povorka 8. maja, oko podneva, krenula iz zgrade Skupštine ka Dedinju, gde će Tito biti sahranjen u Kući cveća, Ivan Ivanji, Titov prevodilac za njemački jezik, sedeo je u holu Saveznog izvršnog veća, današnje Palate Srbija.

“Radio sam u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove u Ministarstvu inostranih poslova. Bio sam na raspolaganju stranim delegatima koji će tuda prolaziti”, seća se.

Na televiziji je, kao i veliki broj Jugoslovena, pratio šta se dešava na beogradskim ulicama na kojima su se okupile reke ljudi iz čitave zemlje kako bi se oprostile sa Titom.

“Kada su kazaljke na časovnicima počele da se bliže podnevu, počele su da se prazne ulice u svim jugoslovenskim gradovima, selima i zaseocima.

“Samo duž onih nekoliko kilometara između Savezne skupštine i Dedinja nije bilo nijednog mesta. I skoro nijednog glasa”, ovako je opisana atmosfera u Beogradu u knjizi Titova poslednja bitka.

“Bila je to veoma čudna situacija. Nama su postavili jedan veliki televizor u holu, tako da je tamo sedelo nas nekoliko diplomata, ljudi iz bezbednosti, nešto službenika i gledali smo sahranu”, seća se Ivanji.

Za zaposlene u Ministarstvu spoljnih poslova Titova smrt nije bila iznenađenje.

“Svakog dana smo dobijali u podne lekarske biltene koji su bili otvoreniji nego što se serviralo stanovništvu, tako da smo danima unapred znali”, kaže.

Poslednji put, Ivanji je video Tita na konferenciji Nesvrstanih u Havani, u septembru 1979. godine.

Konferenciji, čiji je domaćin bio predsednik kubanske vlade Fidel Kastro, prisustvovalo je 95 punopravnih članova pokreta.

“Moj glavni jezik, nemački, u Havani nije bio u upotrebi, pa sam svake noći radio na biltenu o tome ko je sa kim razgovarao u raznoraznim komisijama. Primerak biltena nošen je Titu”, priča Ivanji.

Titovo zdravlje je tada već bilo narušeno. Ipak, na kraju samita priredio je ručak da bi se oprostio od učesnika.

“Priredio je ručak iako su mu savetovali da zbog narušenog zdravlja ostavi to za Beograd”, dodaje Ivanji.

Na tom ručku razmjenili su poslednje reči.

“Kada smo krenuli, rekao mi je: 'Hvala ti, znam šta si radio. Bio si dobar'. On je uvek svakog hvalio”, seća se Ivanji.

Tada je, kaže, primetio isto što i poslednjih nekoliko godina Titovog života.

“Sedeo sam često pored njega kao prevodilac i ponekad sam imao utisak da je, kada kamere nisu uperene ka njemu, skidao masku i izgledao očajno”, kaže.

Mislio je da su za to zaslužni bolovi zbog narušenog zdravlja.

“Ipak, možda je on znao šta će se dogoditi (raspad zemlje nakon njegove smrti). Em je bio bolje obavešten od svih drugih, em je bio politički talenat, da ne kažem genije”, primećuje Ivanji.
Titov eksperiment

Budimiru Lončaru su se javljali brojni političari i senatori - svi su, kaže, željeli da budu dio delegacije koja će iz Sjedinjenih Država doputovati u Beograd na sahranu.

Broj ljudi u delegaciji bio je ograničen na zvaničnike - to je rekao i Dejvidu Rokfeleru, tada direktoru Čejs Menhetn banke, kada ga je nazvao telefonom.

“Rekao sam da se očekuju zvanični predstavnici, ali on je želeo da prisustvuje sahrani mimo delegacije, kao čovek koji je gajio visoko poštovanje prema Titu”, priča Lončar.

Preporučio je Odboru za sahranu da to prihvati i Rokfeler je 8. maja bio u Beogradu.

“To pokazuje do koje mere je Titova smrt izazvala interes i poštovanje”, kaže Lončar.

Za ogromnu pažnju za Titovu sahranu zaslužne su dve stvari, smatra.

“Jedna je odnos prema Titu i njegovom međunarodnom delovanju, a druga je brigu za sudbinu Jugoslavije koja je u to vreme bila jedna od vodećih zemalja Pokreta nesvrstanih”.

Novom rukovodstvu Jugoslavije je, smatra, bila potrebna podrška da nastave isti put koji je Tito vodio na međunarodnom planu.

“Kada je Lazar Koliševski drhtavim glasom rekao da preuzima Predsedništvo, ja sam u sebi pomislio i rekao ženi - uspelo je, ide”, seća se Ivanji.

Koliševski bio je prvi predsjednik Predsedništva SFRJ posle Brozove smrti. Predsednici su se menjali na svakih godinu dana iz različitih federalnih republika - sve do početka poslednje decenije 20. veka.

“Nije uspelo”, dodaje Ivanji.

Ipak, glavne ideje Titove politike - smanjenje nejednakosti i otpor okupatorima - koje je okupila pola sveta na sahrani, aktuelne su i danas, smatra Pirjevec.

“Pandemija u kojoj živimo, stvorila je krizu i neokapitalizma. Mislim da su ove ideje još otvorene, još ih nismo rešili. Ne znamo kako će čovečanstvo preživeti ako ih ne rešimo”, kaže.


Sećanje na Tita 40 godina kasnije

Muzej Jugoslavije i Kuću cveća na Dedinju svake godine 4. maja poseti veliki broj ljudi, uglavnom iz bivše Jugolsavije.

Tito je danas na granici između mita i realnosti - dok za jedne ostaje najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti, svetski priznat političar i glavni šraf u nekadašnjoj osovini - bratstvo i jedinstvo - za druge je strani špijun koji je radio na podrivanju nacionalnih interesa i identiteta jedne od suprotstavljenih strana.

“Teško je saslušati sve gluposti koje se danas pričaju o Titu”, kaže Ivanji i naglašava da je bio i ostao titoista.

Smatra da je, voleli ili ne voleli Titov režim, eksperiment koji je počeo politikom koju je vodio dobro krenuo.

“Grubosti koje je činio na početku režima prevaziđene su posle prvih par godina i onda je krenulo nešto što je, za običnog čoveka, bilo mnogo ekonomski sigurnije nego na Zapadu i mnogo slobodnije nego na Istoku”, kaže.

Pirjevec, čija se knjiga o Titovom životu prodaje u hiljadama primeraka širom zemalja bivše Jugoslavije, smatra da nasleđe zajedničkog života sa Titom i dalje postoji.

“Mi smo bili poznati u svetu dok je bila Jugoslavija. Sve bivše republike danas imaju svoje živote, ali kakva nam je uloga u svetu danas?”, pita Pirjevec.

Za Brozovog ambasadora u Vašingtonu, Lončara, sećanje na Tita ostalo je na beogradskim ulicama 8. maja 1980. godine.

“Najimpresivnija je bila reakcija naroda - polazak povorke iz Ljubljane, zaustavljanje u Zagrebu, doček u Beogradu.

“Kolone ljudi koje su se protezale od Skupštine - bio je to najveći sprovod u istoriji čovečanstva, nikada se nije toliko broj političara, predsednika i javnih ličnosti okupio na nekom sprovodu”, seća se Lončar.

 

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana