Predrag Gugo Lazarević: Ne možete uništiti kulturu ako imate talentovan narod

Rekao je to u intervjuu "Glasu Srpske" književnik i počasni doktor srpske književnosti Predrag Gugo Lazarević.

- Ne možete u jednoj sredini uništiti kulturu, ako imate talentovan narod - dodao je Lazarević.

* GLAS: Odlukom Vijeća Univerziteta u Banjaluci prije nekoliko dana Vam je dodijeljena titula počasnog doktora nauka srpske književnosti. Šta za Vas to znači?

LAZAREVIĆ: Ta titula me veoma iznenadila, jer nisam bio protiv doktorata, čak sam i prijavio doktorat. Međutim, desilo se da profesor Gligorić zaturi prijavu i posle sam odbio da napišem novu, jer sam čekao da se ona prva pojavi. Odlučio sam da ako se to ne desi za 30 godina, idem drugim putem, putem pisanja knjiga, pa šta bude. Nisam se uopšte nadao da ću dobiti zvanje počasnog doktora, ali kada su se ozbiljni ljudi pojavili sa tom idejom, naravno da je nisam mogao odbiti. Ono što me najviše iznenadilo je da su Senat Univerziteta, Naučno-nastavno vijeće Filološkog fakulteta u Banjaluci i Savjet dekana bili jednoglasni u toj odluci. Znate, uvek sam polazio od jedne misli, koju nikada ne bih propustio da kažem, a to je da je sveti Luka jevanđelista govorio da ljudi treba da napuste zavičaj jer niko u zavičaju nije postao prorok. Iako sam to vrlo dobro znao, još iz gimnazijskih dana, opredelio sam se i ceo radni vek proveo u Banjaluci i doživeo mnoge neugodnosti, ali nisu mi smetale. U 60 godina postojanja visokog školstva ovo je šesta ovakva titula i to, moram da priznam, čoveku godi.

* GLAS: Prvi ste dobitnik nagrade "Đuro Damjanović". Koliko je bitno uspostavljanje jedne takve nagrade?

LAZAREVIĆ: Uspostavljanje nagrade koja nosi ime Đure Damjanovića je dobra stvar, u krajnjoj liniji zbog Đure koji je antologija bosanskohercegovačke poezije. Đuru su branili najelitniji jugoslovenski pisci, kao što su Skender Kulenović ili Branko Ćopić. Smatram kvalitetom to što se nagrada daje za konkretno delo koje je nastalo u protekloj godini, pa prema tome ona više selektira produkciju nego što ističe pojedinca. Ona zapravo ističe konkretnu knjigu. To je vrlo dobro, to Banjaluka i RS nisu imali. Ako ta nagrada potraje, ako bude dodeljivana u kontinuitetu, ako se budu držali principa koje su postavili na početku, uveren sam da će ta nagrada pomoći daljem razvoju književnosti u ovim krajevima.

* GLAS: U nagrađenom djelu pisali ste o Ivi Andriću. Pisali ste o Ćosiću, Kočiću, Nušiću, Stankoviću... Postoji li neko od srpskih književnika o kome niste pisali, a mislite da ste trebali?

LAZAREVIĆ: Osećam svoj greh jedino prema Crnjanskom. Uvek sam želeo da se pozabavim njime i to pogotovo njegovom zbirkom pesama "Lirika Itake" koja je specifična po mnogo čemu, jer on nije krio da su te pesme u stvari njegova intima. Prema njemu osećam dug. Kada bih poživeo, verovatno bih napisao nešto o Crnjanskom. Ali na izvestan način taj dug sam vratio kao profesor koji je svojim studentima uvek govorio daleko više o Crnjanskom nego o Krleži ili Andriću, o kojima sam, eto, napisao knjige.

* GLAS: Da li su srpsko pismo i jezik danas ugroženi? Kako ih sačuvati?

LAZAREVIĆ: Mislim da smo za sadašnje stanje sami krivi. Prvo, jer smo proglasili da imamo dva pisma. Tu smo bili pomalo grandomani jer smo takozvanu gajicu proglasili za svoje pismo, a to nije naša latinica. Jer ako smo hteli svoju latinicu, onda smo trebali, prema Vuku, da jednostavno za svaki glas nađemo jedno slovo, a ne više slova. Toga se mi nismo pridržavali, jer da jesmo, ne bismo imali dž latinično kako ga pišemo, ne bismo imali nj, lj... Da smo za ta slova našli odgovarajuće znakove, po Vukovom uzoru ih napravili, onda bismo imali svoju specifičnu latinicu, ako smo je već želeli. To ne bi smetalo, jer i hrvatska latinica, odnosno gajica, isto tako odudara od evropske latinice koja je, kao prvo, znatno sažetija. Ali mi smo hteli da imamo dva pisma, pa smo onda uzeli tuđe pismo koje smo proglasili za svoje, a s druge strane nismo bili dosledni. Srbi su imali kompleks manje vrednosti zato što pišu ćirilicom, za razliku od, na primer, Bugara koji idu tako daleko da se u EU bore da se evro ne zove samo euro, nego i evro i da to bude paralelni naziv.

* GLAS: Kako ocjenjujete današnje stanje u kulturi u RS?

LAZAREVIĆ: Kada je izašla moja knjiga "Preokupacije", Mladen Šukalo me pitao zašto u nju nisam stavio tekst "Kulturni život i kritika". Bio sam zbunjen i rekao: "Mladene, to je bio tekući tekst koji sam napisao za "Glas" kao neposrednu reakciju na stanje koje je tada bilo i nisam se više vraćao njemu". A on kaže: Vratite se vi njemu, on kao da je sada napisan. To je on meni rekao pre tri godine. Vidio sam da je Mladen u pravu i kada sam radio knjigu, otvorio sam je sa tim tekstom koji je nastao pedesetih godina prošlog veka. Ništa se, dakle, od tada nije promenilo. U Banjaluci je ostalo dosta toga isto, nepromenjeno. Imamo, na primer, veliki broj listova, a nijedan nema stalnog literarnog, pozorišnog ili likovnog kritičara. A to je znak zrelosti jedne sredine. Već tada sam smatrao da treba da imamo jedinstvene kritičare koji će jedan duži period od pet ili deset godina pratiti rad jedne institucije, i to objektivno i pokazivati njene oscilacije. Ne može se reći da Banjaluka nema kulturu. Ona ima određenu kulturu, to je bez daljega. Ne možete u jednoj sredini uništiti kulturu, ako imate talentovan narod. U Banjaluci se razvijala individualna kulturna aktivnost. Banjaluka je postala jak književni centar, jak likovni centar. Krajina je još pre Drugog svetskog rata bila centar srpskog modernog slikarstva. Pođimo od Petrovca i Jovana Bijelića, preko Prijedora koji je dao celu seriju izvanrednih slikara i dalje. Danas postoji nekoliko centralnih događaja koji su od Banjaluke napravili istinski kulturni centar, bez obzira na to kakav je rang svih njihovih stvaralaca.

* GLAS: Kako vidite situaciju na Univerzitetu, danas?

LAZAREVIĆ: Ne bih govorio o kolegama, već o Bolonji. Mislim da Bolonjom Evropa ruši visoko školstvo, ali potkopava i kulturu. U pravu je jedan španski kolega koji je rekao da je cilj Bolonje da visoko školstvo spusti na nivo srednje škole. To je devalviranje visokog školstva. Ako pođemo od toga da devalviramo visoko školstvo, onda je to tragedija ne samo za nas, nego za celu Evropu, koja je u krajnjoj liniji bila kulturni nukleus sveta. Ova faza je za mene vrlo čudna, ona je za mene pomalo i zagonetna. Amerikanci su glavni deo svojih naučnika uvozili iz bivše Jugoslavije, iz Srbije. Imate Teslu i niz Srba koji su delovali u nauci i koji su doprineli razvoju Amerike, kulture, tehnike, tehnologije, sveta uopšte. Odakle će ih uvoziti sada kada oborimo nivo školstva, jer američki nivo školstva je uvek bio veoma problematičan. Ako to prenesemo ovde, odakle će oni uvoziti tu svoju bazu, te kadrove koji su im potrebni. Mene tako savremeni čovek podseća na majmuna koji sedi na grani i pila ispred sebe dok ne padne na leđa. Nećemo više imati kvalitetan kadar. Imaćemo stručnjake za jedan mali deo, ali ti se stručnjaci neće moći transformisati, širiti jer ne poznaju celu struku, oni su suviše usmereni, suviše se ide na ono što neki nazivaju fah idiot. To ćemo osetiti za koju godinu.

* GLAS: Spremate li nešto novo uskoro?

LAZAREVIĆ: Ne. Trenutno sam pasivan. Ništa me ne inspiriše.

Ijekavica

* GLAS: Prije nekoliko godina ste izjavili da od 1941. godine niste pisali ijekavicom. Da li se u međuvremenu nešto promijenilo?

LAZAREVIĆ: Nije se promenilo ništa. Ja sam 1941. godine izbegao iz NDH-a sa bakom i mamom. Živeo sam u Beogradu i niko me nije terao, jer da jeste, kod mene bi se stvorio inat, već sam jednostavno živeći sa tim ljudima primio ekavštinu kao svoju. Kada sam se vratio nazad, mnogi su znali da mi daju primedbe zašto govorim ekavski. Čak je svojevremeno izašla jedna krilatica koja kaže da onaj ko jede ijekavski hleb treba da govori ijekavski.  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.