Zoran Milivojević, psihoterapeut, o izazovima sa kojima se u vremenu pandemije susreće običan čovjek: Protesti su postali vrsta emotivnog pražnjenja

 Pitanje je ovo od milion dolara, a pogotovo u vrijeme “vladavine” virusa korona, svakodnevne egzistencijalne borbe i straha “šta će biti sutra”, globalizacije, loših vijesti i privremenog limitiranja do sada uobičajenih ventila “pražnjenja”, kao što su druženja, izlasci, sportske aktivnosti.

Prema riječima psihoterapeuta Zorana Milivojevića, ovo vrijeme, više nego ikad, zahtijeva prilagođavanje, strpljenje, ali i povratak osnovnim porodičnim vrijednostima.

- Ne treba se skroz izolovati, zatvoriti u sebe i prestati komunicirati. To je velika greška. Starija lica su već naučila da koriste razne aplikacije, od vajbera do skajpa. Oni sada piju kafu uz skajp. Gledaju se i pričaju kao da su negde u kafani. Ta ljudska potreba za druženjem je stalna. Većina ljudi može da izdrži sadašnje stanje ako imaju nekoga na koga će se osloniti. Oni koji to nemaju, za njih sve ovo predugo traje. Smučilo im se sve. Postaju depresivni. Zajednički imenitelj za te ljude je usamljenost, koja izaziva većinu naših psiholoških problema - kaže u intervjuu za “Glas Srpske” Milivojević. 

GLAS: Kako da se ljudi izbore sa svim ovim mentalnim izazovima?

MILIVOJEVIĆ: Ljudi pokušavaju da se adaptiraju. To je, uostalom, i odlika ljudske vrste, da se prilagodi svakoj situaciji. Ali, kada su te adaptacije vrlo zahtevne, onda jedan deo ljudi ima problem. Pojavljuju se razne emocije. Prva reakcija je strah i on ostaje negde urezan. Sve to, nažalost, dugo traje i ljudi polako postaju anksiozni. Osećaju teskobu, jer ne znaju koliko će sve ovo trajati. Istraživao sam malo i otkrio da se većina ljudi ne plaši toliko za sebe koliko za druge, a pogotovo svoje bližnje. Boje se da će zaraziti svoje roditelje, ženu, muža, decu. Drugi strah je vezan za egzistenciju - šta će biti sutra. Da li će neko ostati bez posla, kako redovno plaćati rate kredita... Naravno, tu je i ljutnja. Sve više je frustriranih ljudi. Oni bi da žive normalno, bez ikakvih nametnutih stega. Oni zbog svega toga postaju nervozni i onda ne treba da čudi što imamo sve više protesta širom sveta, koji su tim ljudima neka vrsta emotivnog pražnjenja.

GLAS: Od početka epidemije riječ koju svakodnevno čujemo jeste socijalno distanciranje. Vodi li to ka nekoj vrsti otuđenja i da li je na pomolu stvaranje “korona generacije”?

MILIVOJEVIĆ: Virusa korona se najmanje plaše mladi ljudi. Misle da nisu u nekoj velikoj meri ugroženi, da ne spadaju u rizičnu grupu. Ali, to je lutrija, jer je virus korona pokazao svoju nepredvidivost. Socijalna distanca je pomalo nesrećan izraz koji je nespretno uveden u ovom slučaju. Možda je neko to namerno tako nazvao, jer se ne radi o socijalnom, već fizičkom distanciranju. A to su dve različite stvari. Primetio sam da generacija 50 plus uglavnom pazi na nju. Što je neko stariji, to više ceni svoj život. Da se malo našalim, gospođe od 70 i više godina se potpuno zamaskiraju, od glave do pete. Druga krajnost - većina mladih ponaša se kao da se ništa ne dešava. A što se tiče drugog dela vašeg pitanja, kada bi ovo, recimo, trajalo još pet godina, to bi sigurno dovelo do promene nekih naših navika i verovatno stvaranja te neke, nazovimo je, “korona generacije”. Ipak, mišljenja sam da će pre digitalni uređaji uticati na stvaranje neke nove generacije, nego virus korona.

GLAS: Ljudi kada im je teško odu u kafanu i obično govore “udri brigu na veselje”. Koliko to bježanje od suočavanja sa problemima može biti loše?

MILIVOJEVIĆ: Može ako se pretera. Odlazak u kafanu je jedan oblik druženja. Ako je to deo nekog rituala, onda je to i lekovito, pogotovo ukoliko je to ventil za pražnjenje emocija. U Sloveniji, gde ja dosta radim, zabranjeno je pušenje u ugostiteljskim objektima. Pada sneg i zima je, ali Slovenci izađu napolje, pričaju i druže se. Uvek je postajala ta potreba za druženjem. Ako nije kafana, biće nešto drugo. Problem je kada ljudi odlaskom u kafanu žele pobeći od neke realnosti, a to onda vodi ka alkoholizmu i narušavanju porodičnih odnosa. 

GLAS: Jednom prilikom ste rekli i kako živimo u vrijeme “postistine”. Možete li pojasniti taj termin?

MILIVOJEVIĆ: Njega je “skovao” jedan čovek našeg porekla u Americi. Izneo je mišljenje kako ljudima nisu toliko važne činjenice koliko im je važno kako se osećaju u odnosu na interpretaciju tih činjenica. Daću vam primer. Recimo, šta je to uvreda? Neko vam da etiketu i kaže vam kako ste vi ovakvi ili onakvi. Onda vi njega tužite sudu za povredu časti. U današnje vreme nije potrebno da vi nešto dokazujete, dovoljno je da kažete kako vas je neko uvredio. To se onda uzima kao činjenica od koje se polazi. Na taj način, druga strana je automatski kriva. To je borba za interpretaciju. Ali ja sam pre stava kako mi živimo u vremenu postnormalnosti, jer se stalno postavljaju pitanja da li je nešto normalno ili ne. Neke norme su ukinute. Imate one biološke koje su nepromenljive, ali ovde su u pitanju društvene. Ako se one promene, onda ono što je nekada bilo nenormalno, postaje normalno i prihvatljivo. Mi olako preuzimamo neke stvari od Zapada, nekritički i ponekad nesvesno. Upijamo poput sunđera i prihvatamo i dobre i loše stvari. Meni nekad kažu, “pa kako je to u svetu”, a misle na Zapad. Zaboravlja se da svet nije samo Zapad.

GLAS: Da li se može reći da živimo u vrijeme “Kardašijan kulturnog obrasca”, te da li danas svijetom vladaju televizor i pivo?

MILIVOJEVIĆ: Problem je u tome što se svet raslojio. Mlađa generacija gotovo da ne gleda televiziju, jer je to za njih prevaziđen medij. Kod starijih generacija situacija je nešto drugačija. Oni pred televizorima provode i po šest sati dnevno. To im je neka vrsta pasivne zabave. Mlađi su okrenuti  društvenim mrežama. Sistem vrednosti se kod njih ogleda u tome koju marku hlača ili majica nose. To se dešava upravo zbog tog uticaja zapadnog potrošačkog društva. On je i kod nas donekle prisutan, ali da bi neko društvo bilo potrošačko, potrebno je da ima i dovoljno novca.

GLAS: Koliko su socijalne mreže uticale na otuđenje među ljudima?

MILIVOJEVIĆ: Da, to je pomalo paradoksalno, jer te socijalne mreže su olakšale ljudima komunikaciju i društveni život. Ali, kvalitet te komunikacije nije na zavidnom nivou. U šta su se pretvorile te socijalne mreže? Ljudi prate i gledaju šta rade poznate ličnosti i žele da budu kao oni i onda sebe na svojim profilima predstavljaju na jedan iskrivljen način. Ne pokazuju svoje “pravo lice”. Objavljuju samo najlepše stvari i prave neki svoj lažni imidž. Sve to prati određena publika. Da li su mreže dovele do otuđenja, sigurno je da jesu. Nažalost, danas je ljudima postalo mnogo lakše da nekoga kontaktiraju preko ovih mreža, nego da se nađu sa tom istom osobom. Tako da je sve to široko, ali i plitko.

GLAS: Zašto ljudi ponekad olako prestanu da cijene ono što imaju?

MILIVOJEVIĆ: To je hedonistički fenomen. Ljudi se lako navikavaju na nešto što je dobro. Recimo da dobijete povišicu plate za 20 odsto. Vi ste zbog toga sretni tri meseca. Posle toga to vam je nekako malo, jer su vam i prohtevi porasli. Ali to ne može ići u beskonačnost. Ono što je pravi put, a kada su u pitanju deca, jeste da se ne sme ići sa svakodnevnim ispunjavanjem dečjih želja i bespotrebnog nagrađivanja. To je pogrešan pristup, jer onda decu učimo da sve gledaju kroz materijalizam, da ne znaju ceniti prave stvari.   

GLAS: Porodica bi trebalo da bude osnovna ćelija jedne države, koliko je ona to danas?

MILIVOJEVIĆ: Kod nas je porodica pod velikim pritiskom već godinama. Ona je ugrožena, jer se kroz medije glorifikuje pojedinac. Razne su tu “sile”, pa i razni feministički pokreti. Pojam feminizma je izuzetno kompleksan. Sada je na sceni treći talas radikalnog feminizma. Pripadnice tog talasa kritikuju dosadašnju ulogu žene u porodici i žene koje hoće da budu majke nazivaju mašinama za reprodukciju. One se zalažu za žene koje imaju uspešnu poslovnu karijeru i ponašaju kao muškarci. Za njih je porodica generator patrijarhatstva protiv koga se bore. Sve me to podseća na seriju “Seks i grad”. Ako pogledate, većina današnjih žena ne želi da liči na svoje majke, jer ih doživljavaju kao žrtve. Pogledajte sve novije filmove ili serije u kojima je ženski lik glavni. To nisu “obične” žene, one znaju borilačke veštine, pucaju sa dva pištolja, nose odela... Ti likovi nemaju porodicu, a ni decu, jer je to kao teret. Ta ista žena je predstavljena kao pozitivan lik sa kojim se i ostale žene mogu identifikovati. Jedno vreme sam mislio kako se radi o teoriji zavere, ali sve više sam ubeđen kako to postaje koncept.

GLAS: O kakvom konceptu se radi?

MILIVOJEVIĆ: Jednu od glavnih stvari u tim politički korektnim državama predstavljaju nemoćni roditelji, koji ne mogu da nateraju svoju decu da, recimo, uče. Takva paradigma vaspitanja dece ima za cilj da se postave određena pravila - da su deca partneri roditeljima. Čak je i ono bezazleno udaranje dece po guzi postalo nedopustivo i smatra se porodičnim nasiljem. Sve je krenulo iz Švedske. Ta priča sada je došla i kod nas. Pazite, da budemo jasni, ne opravdavam nikakvu vrstu nasilja, a pogotovo ne prema deci, ali nam se nameću stvari koje nisu dobre po vaspitanje naše dece. Vrši se veliki pritisak na porodicu, deca se okreću protiv roditelja, a žene protiv muškaraca. Krajnji cilj je stvaranje jedne bezlične mase, društva pojedinaca sa kojim se lako upravlja. Smisao porodice, one tradicionalne, uvek se svodio na sigurnost i zaštitu. Ukoliko imate problema - porodica je tu. Ako ste usamljeni, ona je opet tu. Neko to želi promeniti.

GLAS: Da li mladi ljudi danas olako ulaze u bračnu zajednicu?

MILIVOJEVIĆ: U bračnu zajednicu se ulazi s pogrešnim i romantičnim očekivanjima. Kada zaljubljenost prođe i pojave se životni problemi, dolazi do teškoća. Treba birati svoje životne partnere, da to bude osoba sa kojom možete razgovarati i zajednički donositi odluke. Partner treba da bude zreo, odgovoran, neinfantilan... Većina ipak bira srcem, a ne glavom. Da malo karikiram, kada primate nekog u preduzeće, vi na osnovu opisa radnog mesta i kvalifikacija kandidata zapošljavate najboljeg. Tako bi trebalo biti i u braku. Ne kažemo džaba suprug ili supruga. To je kao pruga. Idete zajedno istim putem.

Pozitivne vijesti dosadne

GLAS: Zašto našu pažnju uvijek više privlače loše vijesti?

MILIVOJEVIĆ: Pozitivne vesti ljudima su dosadne. Kada bude otvorena neka fabrika, obično se kaže “a, dobro, OK”. Negativne vesti su ljudima važnije. Razmišljaju u fazonu “a šta da se to meni desi”. Postoji taj evolucioni momenat - nauči nešto iz tuđe nesreće kako bi se zaštitio. Takođe, neprijatne emocije su mnogo snažnije od onih prijatnih. Da zaključim, negativne vesti privlače pažnju i mediji to koriste kako bi imali veću čitanost ili gledanost. Onaj ko bude uspešniji u tom privlačenju pažnje, imaće i veći profit.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.