Vladimir Đurđević, klimatolog, o vremenskim ekstremima: Planeta izbačena iz bezbjedne prirodne ravnoteže

Apokaliptične slike iz gotovo svih krajeva svijeta bombarduju nas gotovo svakodnevno. Priroda je počela da nas neumoljivo kažnjava, ne birajući vrijeme i mjesto gdje će ponovo udariti. Ipak, ono što najviše zabrinjava jeste to što se ove klimatske promjene dešavaju ubrzanim tempom, do sada nezapamćenim, te se postavlja pitanje da li je čovječanstvo prešlo tu neku imaginarnu crvenu liniju i ušlo u jedan klimatski kataklizmični period, nakon kojeg više nema povratka. Klimatolog i profesor na odsjeku za meteorologiju na Fizičkom fakultetu u Beogradu Vladimir Đurđević smatra da čovječanstvo još nije prešlo tu opasnu liniju i ušlo u zonu koja se može smatrati ekstremno kritičnom, ali je i upozorio kako se današnje potrošačko društvo ubrzano kreće u tom pravcu.

- Sve ovo što se dešava poslednjih nekoliko nedelja, meseci, ali i godina, veliko je upozorenje. U prilici smo da vidimo kako izgledaju te klimatske promene u svetu i u kom pravcu nas sve to može odvesti. Ovakvih vremenskih ekstrema će biti i u narednom periodu, i to u sve većem obimu, ali i jačeg intenziteta. Nemamo još puno vremena i ukoliko u narednih desetak godina nešto ne preduzmemo o tom pitanju, verovatno ćemo se naći u ozbiljnom problemu kao čovečanstvo - istakao je u intervjuu za “Glas Srpske” Đurđević.

GLAS: Koja je to crvena linija koju ne smijemo preći?

ĐURĐEVIĆ: Prema Pariskom sporazumu, ali i onome što je opšti konsenzus u nauci, povećanje granice globalne temperature do dva stepena Celzijusa se smatra i dalje koliko-toliko sigurnom u smislu da ćemo imati prostora da se prilagodimo izmenjenim klimatskim uslovima. Sve preko toga vodi nas u neizvesnu budućnost. Trenutno je planeta toplija za jedan stepen i ona se toliko globalno zagrejala u poslednjih sto godina. Da bismo se zaustavili na ta dva stepena, mi već danas moramo krenuti s ozbiljnim poslom. Mislim da nam je ostalo malo vremena. Radi se o zadatku koji je vrlo zahtevan i složen, jer ulazi u gotovo sve sfere društva. I sve zemlje sveta treba da donesu što prije odluku da smanje emisiju ugljen-dioksida u atmosferu kako bi se negativni efekti staklene bašte bar koliko-toliko ublažili.

GLAS: Da li je sve ovo uvod u neko novo ledeno doba?

ĐURĐEVIĆ: Postoji nešto što se zove Milankovićeva teorija, a koja govori o periodičnim smenama ledenih i međuledenih doba na planeti. Trenutno se nalazimo u takozvanom periodu holocena, jednom od međuledenih perioda. Prema Milankovićevoj teoriji, planeta bi zaista u nekoj dalekoj budućnosti trebalo da uđe u to neko novo ledeno doba. Ono bi trebalo da se desi za nekih 30.000 godina. Ali ono što zabrinjava, a čemu mi danas svedočimo, jeste da se u vremenskim razmerama od nekoliko decenija ili stotinak godina dešavaju klimatske promene za koje je nekada trebalo nekoliko hiljada godina. U tom smislu mi smo potpuno izašli iz te neke bezbedne prirodne ravnoteže u kojoj smo se nalazili. I to je najproblematičnije u čitavoj ovoj priči. Ako sve to ne zaustavimo na vreme i na odgovarajući način, pitanje je kuda će nas sve to na kraju odvesti.

GLAS: Možete li pojasniti šta ste mislili kada ste jednom prilikom rekli kako se klima nalazi na steroidima?

ĐURĐEVIĆ: Radi se o metafori, a koja verovatno na najbolji mogući način ilustruje našu stvarnost. Klimatske promene s kojima smo suočeni postale su dosta ekstremnije i energičnije od onih u prošlosti. U poslednjih sto godina nivo emitovanog ugljen-dioksida u atmosferu postao je kritičan. Kada ovaj gas dođe u atmosferu, on tamo ostaje zarobljen. Klimatskom sistemu su potrebne hiljade i hiljade godina da taj višak ugljen-dioksida prirodno ukloni iz atmosfere. Primera radi, njegova konvetracija je danas za 50 puta veća od one s početka industrijske revolucije, pre oko 200 godina. I zbog toga se planeta zagreva, a što onda znači da će i procesi u atmosferi biti energičniji, kao da je klima na steroidima.

GLAS: Da li je tornado poput onog u Češkoj moguć i na ovim našim prostorima, te kako uopšte objašnjavate ovaj fenomen koji nije karakterističan za evropske prostore?

ĐURĐEVIĆ: Ovaj događaj iz Češke verovatno je najbolji primer, ali i upozorenje, da u današnje vreme nema više sigurnih mesta na svetu, pa ni od dosad atipičnih vremenskih pojava. Sve ravničarske oblasti, a posebno obodi Panonske nizije, potencijalna su mesta na kojima može doći do pojave ovakvih i sličnih tornada, manje ili više razornih. Naredne lokacije će biti po principu - “nesrećni dobitnik u narednom izvlačenju je...”. Češka je samo slučajan izbor prirode, a sličan scenario bi, po svemu sudeći, mogao zadesiti i Srbiju. Zbog svega toga trebalo bi da se pripremimo za ovakve i slične situacije, možda da  uvedemo neke informacione sisteme za rana upozorenja.

GLAS: Koji još klimatski fenomeni mogu pogoditi Evropu?

ĐURĐEVIĆ: To je neki standardni spisak hazarda s kojim se u poslednje vreme već suočavamo. To su suše, poplave i ekstremne padavine. Naravno, tu su i razorni vetrovi koji mogu biti deo grmljavinskih oluja. I na kraju tu su i sve češći toplotni udari. Zadnjih nekoliko nedelja imali smo jedan takav period sa izuzetno visokim temperaturama. Radi se o veoma opasnom meteorološkom fenomenu, a pogotovo kada je u pitanju zdravlje ljudi. Zadnjih dvadesetak godina oni su u Evropi iza sebe ostavili veliki broj žrtava. Primera radi, u toplotnom udaru 2003. godine stradalo je više od 70.000 ljudi, od čega gotovo polovina u Francuskoj.

GLAS: Gdje smo kao čovječanstvo najviše zakazali?

ĐURĐEVIĆ: Naučno znanje gotovo je nemoguće pretočiti u neku društvenu akciju širih, globalnih razmera. Iako je decenijama unazad poznato da se klima opasno menja i da će te promene u budućnosti biti još ekstremnije, sve to se ignoriše od strane onih koji bi trebalo da reaguju. Oni koji bi trebalo da vode taj proces oporavka planete, a tu pre svega mislim na političare, njima ti horizonti od nekoliko decenija ne deluju primamljivo kao nešto s čim bi se u svom mandatu voleli baviti. Politika obično funkcioniše od izbora do izbora. Postoji jedna anegdota. U vreme mandata američkog predsednika Ronalda Regana naučnici su ga jednom prilikom upozorili na opasnost od klimatskih promena. On ih je tada upitao kada će do njih doći. Kada mu je rečeno za tri decenije, poručio im je da mu se ponovo obrate za 29 godina. Naravno, veliki problem je i to što je današnje društvo pretvoreno u isključivo potrošačko. Ne postoje nikakve kočnice. Forsiranje te potrošačke ekonomije nas je i dovelo u ovakvu nezavidnu situaciju. Industrija fosilnih goriva je jedna od najmoćnijih i ona sigurno želi da zaštiti svoje interese. Verujem da se zbog toga i odgađa rešavanje ovog problema. Vrlo teško se boriti protiv tih sila, pa čak i onda kada u svojim rukama imate potpuno racionalne argumente.

GLAS: Ponašaju se kao da imamo neku rezervnu planetu.

ĐURĐEVIĆ: Upravo tako. Posmatrajući proces klimatskih promena i ponašanje svetskih političara, biznismena i industrijalaca, moglo bi se zaključiti da imamo na raspolaganju nekoliko drugih planeta na kojima bismo mogli nastaviti sa životom. Nažalost, mi još nemamo rezervnu planetu, a ovu trošimo i uništavamo svakodnevno.

GLAS: Kako komentarišete to što svijet danas više novca ulaže u istraživanje svemira nego u očuvanje planete?

ĐURĐEVIĆ: Često nas taj zapadni svet zaprepasti stvarima koje deluju potpuno van konteksta okruženja u kom se nalazimo. Ipak, ono što meni najviše smeta jeste izostanak solidarnosti. Nedavno smo imali katastrofalne poplave u Nemačkoj i sav svet se digao na noge da im pomogne. I tako treba. Ali, prisetimo se slične situacije koja se desila pre dve ili tri godine, kada je snažni ciklon poharao delove istočne Afrike odnoseći sa sobom sve. Tom prilikom nastradalo je nekoliko hiljada ljudi. Šteta je bila preko dvije milijarde dolara. Nažalost, tom događaju se malo pažnje posvetilo, a ti ljudi su najmanje odgovorni za klimatske promene u svetu. Mene takve stvari mnogo bole. Iz ova dva slučaja se jasno može videti kako današnji svet funkcioniše.

GLAS: Koji su najveći mitovi o klimatskim promjenama?

ĐURĐEVIĆ: Ima ih dosta i većina njih je plasirana od strane lobista industrije fosilnih goriva. Jedan od najčešćih jeste - “klima se i u prošlosti menjala, šta je sada sporno”. Istina, ona se i ranije menjala, ali svi ti procesi su tada bili mnogo sporiji nego sada. Nisu se dešavali u ovako kratkim vremenskim intervalima. Oni su jedno vreme okrivljivali i Sunce. Nauka je, međutim, dokazala da su te energetske Sunčeve varijacije koje se dešavaju, a koje imaju i svoje cikluse, u stvari vrlo male u odnosu na drugi tas na vagi, a na kom se nalazi ugljen-dioksid. U stvari, ti koji plasiraju takve priče žele samo skrenuti pažnju, a kako bi zaštitili interese, pre svega, velikih naftnih kompanija.

GLAS: Da li je tačno ili se radi o još jednom mitu, da je u prošlosti nivo ugljen-dioksida u atmosferi bio daleko viši od današnjeg?

ĐURĐEVIĆ: Istina, nije mit. Naša planeta je jako stara i prolazila je kroz razne faze. Pre otprilike milijardu godina na njoj je koncentracija ugljen-dioksida zaista bila znatno viša nego danas, a zbog učestalih vulkanskih aktivnosti i erupcija. Međutim, pojavom biljaka planeta je uspostavila neku vrstu prirodne ravnoteže. Ono što smo mi kasnije uradili jeste da smo preokrenuli taj ciklus i taj deponovani ugljen-dioksid koji je bio ispod zemlje u obliku fosilnih goriva za vrlo kratko vreme vratili natrag u atmosferu. Ako bismo želeli da priroda ponovo odradi svoj posao i spusti koncentraciju ovog gasa u atmosferi na prihvatljiv nivo, morali bismo da čekamo bar nekoliko hiljada godina da se taj proces počne odvijati u nekom očekivanom smeru. Na osnovu naučnih merenja znamo da je poslednji put ovako velika koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi bila pre otprilike četiri miliona godina, a što je tada dovelo do otapanja gotovo jedne trećine Grenlanda.

GLAS: Da li se onda mogu povući paralele s tim periodom?

ĐURĐEVIĆ: Upoređujući te podatke sa današnjim može se zaključiti da bi se svet mogao ponovo naći u sličnoj situaciji kao i tada - da se zbog globalnog otopljavanja ovaj prostor ponovo nađe na udaru i da dobar deo te ogromne površine pod ledom jednostavno nestane. To bi moglo imati nesagledive posledice i uticalo bi značajno na povećanje nivoa mora i okeana. A do čega bi to dalje moglo dovesti, suvišno je govoriti. I ovo nam govori koliko smo zaista izašli iz te neke prirodne ravnoteže. Ako se tome doda i da se ti procesi ubrzavaju, postavlja se pitanje kako će planeta sve to preživeti. Biljni i životinjski svet neće imati vremena da se svemu tome evolucijski prilagodi. Jednostavno, brzina trenutnih klimatskih promena je nešto što odstupa od bilo čega što se do sada dešavalo na ovaj našoj planeti. Ima tu još jedna bitna stvar. Ljudi nikada nisu živeli u ledenom dobu i naštimovani su na klimatske uslove koji su do sada bili koliko-toliko stabilni i podnošljivi. I infrastruktura je pravljena tako. Ali kako se sve menja, onda ne treba da nas čudi ni to što danas i brane po Nemačkoj pucaju.

Klatno na strani zagađivača

GLAS: Da li je i u kolikoj mjeri borba protiv klimatskih promjena postala unosan biznis “velikih”?

ĐURĐEVIĆ: Obično se na tapet stavljaju proizvođači energije iz obnovljivih izvora koji navodno dobijaju velike državne subvencije. Voleo bih da je tako, ali podaci to demantuju. Ako pogledate koliko subvencija prima industrija fosilnih goriva, sve će vam biti jasno. To klatno je i dalje na strani zagađivača prirode.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.