Vladimir Đukanović, srpski vuk s Volstrita: Soroš je berzanski mag, ali loš šahista

U ekskluzivnom intervjuu za “Glas Srpske” Đukanović otkriva kako je izgledao taj period njegovog života u “izbjeglištvu”, kako je uspio da bez nekog posebnog znanja engleskog jezika nadmaši mnoge Amerikance na njihovoj teritoriji i postigne daleko više od onoga zbog čega je došao - studiranja. Objasnio je i kako je uspio ući u svijet bankarske elite, kako je kasnije izgledao taj rad u nekim od najvećih svjetskih investicionih kompanija, ali i zbog čega je na kraju odlučio da se vrati u rodnu Srbiju te kojih se to životnih i poslovnih pravila trebaju držati oni koji odluče da krenu njegovim stopama.

- Kada sam odlučio da odem u Sjedinjene Američke Države na studije, već sam nakon dve godine shvatio šta želim da radim i u kom pravcu da idem. Imao sam jasan cilj. Bilo je dosta odricanja u tim prvim godinama, ali kada su se stvari posložile bilo je mnogo lakše, pogotovo jer sam uvek imao stav da ako nešto već radim, na to maksimalno budem i fokusiran. To je najbitnije, ali naravno treba znati, šta i želiš od svog života u globalu. Dok sam još studirao, svakog leta sam radio, nisam plandovao. Volontirao sam i u pojedinim velikim bankama. Ljudi su me vrlo brzo upoznali i nešto prepoznali, tako da sam već tokom četvrte godine fakulteta počeo dobijati prve ponude iz “DžP Morgan” i naravno da sam ih kasnije prihvatio. Tako je sve krenulo -  kaže Đukanović, prisjećajući se tih svojih poslovnih početaka.  

GLAS: Kada se govori o tim velikim i moćnim finansijskim  kompanijama, mnogo je fame. Kako ste vi doživjeli to elitno društvo s Volstrita?

ĐUKANOVIĆ: Pa u suštini nema tu nekih velikih razlika od recimo vašeg posla. Sve su to ljudi od krvi i mesa, nisi nikakvi supermeni ili ne znam šta već. Postoje korporacijska pravila kojih se morate pridržavati. Pored toga, tamo se izuzetno ceni i poštuje rad. Radilo se mnogo više, nego recimo u ispostavama u Francuskoj ili Velikoj Britaniji. Tada je najveća kazna bila ako bi vas poslali u Pariz na rad, jer su oni bili poznati kao velike lenčuge te bi sav posao pao na vaša leđa.

I ja sam stvarno mnogo radio, ne zato što je to od mene zahtevano, jer sam hteo. Bio sam ambiciozan i to mi nije smetalo. Hteo sam da učim te da se dalje usavršavam. Ako želite raditi samo od devet do pet, onda ne očekujete nešto posebno. Spakujte se i nazad za Evropu.

GLAS: Jedan dobar dio svog života proveli ste u društvu svjetske biznis elite. Koga ste sve upoznali te ko je, i zbog čega, ostavio najviše utiska na vas?

ĐUKANOVIĆ: Kako sam bio stipendista “Open Sosajatija”, imao sam prilike da vrlo dobro upoznam “ozloglašenog  Džordža Soroša” (smijeh). On je samo jedan običan čovek kom je uspelo da napravi ogroman novac. Soroš i danas gura pare tamo gde se to njemu sviđa. Neki smatraju da se radi o đavolu, drugi anđelu. U suštini, kako što sam već rekao, on je običan čovek, koji iako je berzanski mag, nije preterano dobar šahista.

Žao mi je što recimo Vorena Bafeta nisam lično upoznao, jer ga smatram velikim finansijskim magom. Njegov stil investiranja može da primeni svaki običan čovek. Kao prvo, potrebno je strpljenje. Kao drugo, ulaži malo, ali stalno.  

GLAS: Upoznali ste mnogo bogatih i moćnih ljudi, ali kako sam negdje pročitao najveći životni uzor vam je ipak Borislav Pekić, zašto?

ĐUKANOVIĆ: Novac je bitna stavka, ali nikako ne sme biti presudna. Pekić je za mene bio karakteran čovek, koji se nije savijao ni pred komunizmom, ni pred parlamentarizmom. Držao se svojih principa i pisao o stvarima koje je želeo. Nije nikome ugađao. On je kroz svoj život, delima, uvek stavljao do znanja šta misli. Tu je naravno i njegov izuzetan intelekt, ali i skromnost.

Zbog toga ga i smatram jednom izuzetnom ljudskom gromadom. U svakom pogledu. On je i jedan od krivaca, što se danas bavim pisanjem knjiga. Uzmimo na primer Pikasa. On je bio izuzetan slikar, ali đubre od čoveka. U odnosu na njega, Pekić je pre svega čovek, pa tek onda jedan od najvećih srpskih pisaca. I to su jedini ljudi, takvog profila, kojima se ja divim.     

GLAS: Kako je uopšte izgledao taj period vašeg života u SAD. Da li je bilo nečega na šta nikako niste mogli da se naviknete?

ĐUKANOVIĆ: Porodičnog život gotovo da i nema, a znamo ko u toj situaciji najviše trpi i ispašta. Deca! I to je jedan od razloga što tamo nisam zasnovao porodicu i što sam se vratio u Srbiju. To je kod nas daleko bolje.    

GLAS: Da li žalite za nečim, odnosno da možete točak života nekako vratiti unazad, zbog čega bi to bilo?

ĐUKANOVIĆ: To je uvek pitanje od milion dolara, koje sebi svaki normalan čovek ponekad postavi. Pa možda neke promašene investicije, ali i one se kasnije pokriju nekim uspešnim poslovima, tako da nekih preteranih “žalova” za propuštenim u životu nemam baš.

Ali ako bi morao nešto izdvojiti jeste to što sam svojevremeno propustio priliku da odem raditi u Hongkong. Imao sam ponudu, ali sam je odbio. Hongkong je u to vreme bio centar sveta, grad u kom su se stvari rađale i dešavale, tako da oni koji su tada tamo otišli napravili su ozbiljan novac i poslovni uspeh. 

GLAS: Koja je danas vaša životna i poslovna filozofija?

ĐUKANOVIĆ: Prva i osnovna stvar je lojalnost. Kako u poslu, tako i životu. Sve ostalo je sekundarno, sporedno. Imam poštovanje samo prema onim ljudima koji su mi lojalni. Možeš biti pametan, lep i bogat, ali džaba ti ako nisi lojalan. Tako se i ja postavljam prema životu, porodici, prijateljima, poslovnim partnerima.

GLAS: Jednom prilikom ste rekli, kako je upornost bitna, ali i da treba, da vas citiram, rintati dok si mlad?

ĐUKANOVIĆ: Da, upravo tako. Treba raditi dok si mlad, nećeš kad kolena počnu da klecaju.

GLAS: Kako gledate na sve ovo što se danas dešava oko krahova pojedinih banaka? Ima li kraja ili su na horizontu crni oblaci koji sa sobom nosu veću oluju?

ĐUKANOVIĆ: Teška su vremena i sigurno je da će biti još lomova, sve dok traje konflikt u Ukrajini, ali i inflacija. Vremena koja su pred nama biće izuzetno ekonomski teška, posebno za obične ljude. Mislim da je najveći problem - koliko košta hleb, gorivo ili kilogram mesa. Ili recimo sveska ili torba za školu. I ljude koje to najviše brine naći će na najvećom udaru. Bogati iz cele priče neće izaći oštećeni. Nekima sve ovo i odgovara. Da se vratim na vaše pitanje, ova inflacija je poput kancera unutar ekonomskog i finansijskog sistema. Ne kažu džaba ekonomija bez inflacije hiljadu problema, a ekonomija sa inflacijom samo jedan. I ove banke koje su se u poslednje vreme našle u problemu, neće biti jedine.

GLAS: Zašto tako mislite?

ĐUKANOVIĆ: Prema nekim procenama čak 180 američkih banaka je pod oznakom - velikog rizika, jer u svom portfoliu imaju gomilu bezvrednog “đubreta”, obveznica koje ne vrede gotovo ništa. Mišljenja sam da će zbog toga bar još desetak banaka “otići pod led”, jer dok god je tu inflacija, ovako visoka, vrednost njihovog kapitala će padati.

Ljudi to onda nanjuše i povlače svoj kapital. I tada bude “gejm over”. Ovo je globalni problem za koji trenutno nema rešenja ni na vidiku. Mislim da veliki svetski lideri nisu na nivou svog zadatka. Kad pogledamo ko su, to je gomila slabih karaktera.      

GLAS: Da li je ovo vrijeme kada treba čuvati novac ili je dobro vrijeme za ulaganje?

ĐUKANOVIĆ: U današnje vreme, prvo i osnovno pitanje koje svako treba da postavi jeste -  kako sačuvati radno mesto. Što se tiče novca, ne postoji neka magična formula. Možda je najbolje ulagati u veštačku inteligenciju. To je budućnost. Mislim da će ta grana industrije u narednih sedam-osam godina rasti od 35 do 40 odsto. Ali pošto kod nas ljudi još uvek malo znaju o investiranju na berzama, oni se radije odlučuju na kupovinu nekretnina.

GLAS: Koliko je to ispravno?

ĐUKANOVIĆ: To možda može biti dobra investicija, ali samo ako se recimo neki kupljeni stan renta za određeni novac. U tom slučaju ta renta bi trebalo da vam omogući da vam se novac vrati za desetak godina. Ukoliko će to biti za 50, onda je to bacanje para.

GLAS: Kako se opuštate? Koji vam je ventil?

ĐUKANOVIĆ: To su kafana i golf. Kafana, naravno, na prvom mestu.

Vještačka inteligencija

GLAS: Čim se danas bavite?

ĐUKANOVIĆ: Posvetio sam se pisanju, koje me baš ispunjava. To je trenutno moja najveća preokupacija. Naravno tu je i finansijsko savetovanje, ali koje je onako sporadično. Kada sam krenuo sa pisanjem, ljudi s strane su me ubeđivali da niko u Srbiji ne čita knjige, pogotovo ne o onome što sam ja planirao pisati. Da su nam deca loša, ovakva i onakva... Ali, prevarili su se. Ispade da su ti koji su mi to govorili loši, a deca dobra.  

GLAS: Ako sam dobro shvatio, napisali ste knjigu? 

ĐUKANOVIĆ: Napisao sam knjigu koja se zove “Blistanje”, a koja govori o veštačkoj inteligenciji. Ona je doživela velik uspeh među čitalačkom publikom u Srbiji. Prvi tiraž je već rasprodan, a u planu mi je i poseta Banjaluci, kako bi i tamošnjoj javnosti predstavio svoju knjigu.

Radi se o romanu koji govori o filozofskim i društveno-ekonomskim aspektima veštačke inteligencije, odnosno da li će ona od naših života napraviti raj ili pakao? Da li smo stvorili anđela ili đavola?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.