Svetko Kovač, general u penziji, o obavještajnim službama i Jovanki Broz: Vodio se tajni rat ko će biti blizu Tita kada umre

- Na proširenoj sednici Izvršnog biroa Predsedništva SKJ, 7. marta 1974. u Beogradu, a  kojoj nije prisustvovao Tito, Edvard Kardelj, tada predstavnik Slovenije u Predsedništvu SFRJ, pokrenuo je pitanje šta će biti posle Tita i predložio da se u vezi s tim sačini plan. Vladimir Bakarić, kao predstavnik Hrvatske, ocenio je da je politički cirkus počeo kada su se razne grupacije počele boriti ko će biti blizu Tita kada umre. Stane Dolanc, partijski funkcioner iz Slovenije, otvoreno je ukazao da preko Jovanke razne grupacije, misleći pre svega na centralističke, rankovićevske snage, vrše uticaj na Tita i pokušavaju da u pogodnom momentu preuzmu vlast. Dakle, tada je Jovanka označena kao smetnja i počela je akcija njenog odvajanja od Tita - istakao je u intervjuu za “Glas Srpske” Svetko Kovač, penzionisani general, bivši direktor Vojno-bezbjednosne agencije Srbije i scenarista serije “Jovanka Broz i tajne službe”, čija bi prva od deset snimljenih epizoda trebalo da bude emitovana na jesen u Srbiji.

Prema njegovim riječima, u početku je taj nastup bio oprezan, a kasnije sve otvoreniji. Kada su vidjeli da to ne ide, okrenuli su smjer djelovanja i usmjerili na odvajanje Tita od Jovanke. Suština je bila da se Jovanka kompromituje i prikaže kao neko ko može čak i fizički ugroziti Tita.

U nastavku ovog intervjua Kovač, koji je napisao i scenario za serijal “Tajne službe Srbije”, ali je bio autor i koautor više knjiga - “Enigma i rat u Jugoslaviji”, “Vojne službe bezbednosti u Srbiji”, “Slučaj Ranković” i “Oficir sa pet dosijea”, otkrio je do sada javnosti manje poznate detalje iz života nekadašnje “prve dame”, ali i djelovanja tadašnjih tajnih službi.

GLAS: Kako ste došli na ideju da napišete scenario za ovu seriju?

KOVAČ: Kada sam prikupljao građu za pisanje scenarija za serijal “Tajne službe Srbije”, naišao sam na neka dokumenta koja se odnose i na Jovanku Broz. To mi je privuklo pažnju i posebno me zanimalo da li su službe bezbednosti uticale da upravo Jovanka Budisavljević neposredno posle rata dođe na rad u Titov kabinet, kao i da li su službe imale uticaj na njeno približavanje Titu. Pre toga sam izučavao njenu ulogu u kreiranju afere prisluškivanja i Brionskog plenuma, kao i njen odnos prema događajima u Hrvatskoj 1971, a u okviru toga i motive sukoba sa šefom vojne službe bezbednosti generalom Miškovićem i nekim Titovim saradnicima. Posebno me zanimalo da li su službe uticale na odvajanje Tita od Jovanke i kakav su odnos imale prema njoj za vreme kada je bila u “izolaciji”. Kada sam prikupio dovoljno materijala, učinilo mi se da bi to moglo biti interesantno i počeo sam da pišem scenario za seriju.

GLAS: Kada se ona prvi put našla na udaru i zbog čega?

KOVAČ: Do prvog otvorenog sukoba između Jovanke i Titovih saradnika došlo je već 1961. na školskom brodu “Galeb”, a prilikom Titovog putovanja u afričke zemlje radi pripreme prvog samita pokreta nesvrstanih. Neki Titovi saradnici su smatrali da se Jovanka sve više meša, ne samo u protokol, nego i u sve druge poslove. Najglasniji u tome bio je Lazar Koliševski, makedonski predstavnik u vrhu jugoslovenske vlasti. Po povratku u zemlju, Tito je tražio od Rankovića da pozove Koliševskog na partijsku odgovornost zbog nekorektnog odnosa prema Jovanki. Ranković je to kulturno odbio i rekao da ne može druga Lazu da zove na odgovornost zbog ovakvih stvari.

GLAS: Ko je naredio da se, još dok je Tito bio živ, prisluškuju ne samo ona, nego i njena najbliža rodbina?

KOVAČ: Odmah posle Titovog odlaska na lečenje u Ljubljanu, na zajedničkom sastanku Predsedništva SFRJ i Predsedništva SKJ, 3. januara 1980, raspravljano je o Jovanki. Zaključeno je da “treba pojačati mere njene izolacije i nadzora nad njenim aktivnostima”. O njoj je raspravljao i Savet za zaštitu ustavnog poretka, koji je upravljao i koordinisao rad službi bezbednosti, vojnih i civilnih. Ovaj Savet je 19. januara 1980. doneo odluku da se prisluškuju Jovanka Budisavljević, njene sestre i jedan rođak. Za njih Jovanka nije više Jovanka Broz ili Budisavljević Broz, nego samo Budisavljević. Odluku je potpisao Lazar Koliševski, kao potpredsednik Predsedništva SFRJ, iako je trebalo da je potpiše Vladimir Bakarić, kao predsednik Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Bakarić je tada bio svestan nezakonitosti ovog dokumenta i zato je izbegao da ga potpiše. Tito nije bio upoznat sa ovim dokumentom jer se u to vreme njegovo zdravstveno stanje rapidno pogoršavalo.

GLAS: Šta je bila “Jovankina zagrebačka epizoda”, te ko je i na koji način pokušao da ovo iskoristi za njenu kompromitaciju?

KOVAČ: Tito i Jovanka su se venčali 15. aprila 1952, ali je ta informacija čuvana u strogoj tajnosti. Čak ni britanska obaveštajna služba nije uspela da otkrije taj podatak. Jovanka je prvi put predstavljena domaćoj i svetskoj javnosti 19. septembra 1952. na prijemu koji je organizovan povodom posete britanskog ministra inostranih poslova Entonija Idna. Njeno pojavljivanje u javnosti izazvalo je pažnju porodice Martine iz Zagreba, koja je bila ubeđena da je ta osoba krajem 1942. i početkom 1943. boravila u Zagrebu, da se ponašala nemoralno i družila sa ustaškom policijom. Oni su ovo prijavili oficiru KOS-a u Zagrebu, koji je tajno snimio njihovu izjavu i odmah odneo kasetu u Beograd šefu, generalu Jefti Šašiću. On se konsultovao sa Rankovićem i dogovorili su način kako da izvrše proveravanje ovog podatka. Na kraju je zaključeno da su ti podaci netačni, jer je utvrđeno da ona od dolaska u Šestu ličku diviziju, 2. maja 1942. godine, pa do kraja rata, nije napuštala ovu jedinicu. Da bi pojačali pritisak na Tita, Dolanc i Ljubičić su 1978. ponovo pokrenuli proceduru proveravanja Jovankine prošlosti i posebno njen navodni boravak u toku rata u Zagrebu, što su nazvali “Jovankina zagrebačka epizoda”. Istragu je vodio general Dane Ćuić, kao šef Vojne službe bezbednosti. I on je konstatovao neosnovanost tih optužbi.

GLAS: Šta je bilo u pozadini njenog sukoba i šefa vojne tajne službe, generala Ivana Miškovića?

KOVAČ: General Mišković bio je šef Vojne službe bezbednosti od 1963. do 1971. godine, a od 1971. do 1973. Titov specijalni savetnik za poslove bezbednosti. Dok se nalazio na obe ove pozicije, on je neposredno referisao Titu. Prema njegovom svedočenju, Jovanka je tražila da i njoj referiše, što je on odbio. U vreme Maspoka u Hrvatskoj Jovanka je pažljivo pratila te događaje. Bila je ubeđena da Mišković filtrira i ne upoznaje Tita sa stanjem u Hrvatskoj, kao i da podržava politiku hrvatskog rukovodstva, što je dobrim delom bila u pravu. U to vreme došlo je do sukoba između Miškovića i jednog od njegovih pomoćnika, pukovnika Rusića, koji je kulminirao u decembru 1973. kada je Jovanka na Brionima primila Rusića. Pošto je Tito podržavao Miškovića, a Jovanka Rusića, ozbiljno su narušeni odnosi između Tita i Jovanke. Da bi razrešio ovu situaciju, Tito je u januaru 1974. formirao komisiju na čijem čelu je bio Rato Dugonjić iz BiH. Ova je trebalo da ispita pozadinu sukoba između Jovanke i Miškovića, iako to nigde nije navedeno kao razlog. Posle izveštaja komisije, Mišković je poslat na bolovanje koje je trajalo šest godina, a sukob sa Jovankom nastavili su najbliži Titovi saradnici, Ljubičić i Dolanc.

GLAS: Da li je ona učestvovala u pripremi afere prisluškivanja i smjeni Aleksandra Rankovića?

KOVAČ: Jovanka nije znala suštinu i ciljeve  afere prisluškivanja. Ubedili su je da Ranković planira da, uz pomoć Udbe, sruši Tita i nasilno preuzme vlast. To je za nju bilo dovoljno da stane u Titovu zaštitu i da u Rankoviću vidi neprijatelja. Kada je posle 1974. i sama postala žrtva onih koji se bore da sačuvaju svoj uticaj i vlast, shvatila je da je Ranković bio žrtva sukoba dveju koncepcija, federalne, koju je on zastupao i konfederalne, koju su zastupali njegovi protivnici, Kardelj, Bakarić, a kasnije i Tito. Zbog toga je Ranković morao biti uklonjen sa političke scene. Pošto je shvatila suštinu ovih događaja, promenila je mišljenje o Rankoviću. Smatrala je da je nad aferom prisluškivanja “ostao veo tajni” i predlagala da se preispitaju nalazi komisije, kojom je rukovodio Mišković.

GLAS: Kakva je bila uloga Steve Krajačića u njenom životu?

KOVAČ: Jovanka tvrdi da je Krajačića prvi put videla 1947. na Brdu kod Kranja, kada je Tito zbog operacije bruha ležao u postelji, a ona ga je negovala. Od tada i sve do Krajačićeve smrti 1986, Jovanka je sa njim bila u prijateljskim odnosima.  Neki Titovi saradnici, među kojima i Ranković,  smatrali su da Krajačić ima povlašćen položaj kod Tita i Jovanke. Dolazio je u posete bez najavljivanja i drugih procedura, iako ga je Tito često kritikovao zbog njegovih raznih ispada. Kada su krajem 1961. i početkom 1962. Tito i Jovanka posumnjali da ih neko prisluškuje, prvo su se konsultovali sa Krajačićem, a u junu 1966. godine pozvali su Krajačića da pošalje svoju ekipu i izvrši proveravanja u Titovim rezidencijama u Beogradu i na Brionima. Krajačić je tada bio predsednik hrvatskog Sabora i nije imao neposrednu operativnu nadležnost nad Udbom za Hrvatsku, ali je ipak poslao stručnjake iz te službe. On je nesumnjivo imao veliku ulogu u pripremi i lansiranju afere prisluškivanja. Kada su se Tito i Jovanka razdvojili 1978, Krajačić je nastavio kontakte sa njom i ona je i tada mislila da je bio i ostao Titov i njen prijatelj.

GLAS: Da li je ona zaista pripremala državni udar sa generalom Đokom Jovanićem?

KOVAČ: U septembru 1976. Nikola Ljubičić i Stane Dolanc optužili su Jovanku da pokušava da na poziciju saveznog sekretara za narodnu odbranu, umesto Ljubičića, dovede generala Đoku Jovanića. Da bi to bilo što uverljivije, prikazali su to kao pokušaj državnog udara. Jovanić je kao podsekretar u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu bio zadužen za izradu kadrovskog plana. Pošto je Ljubičić bio devet godina savezni sekretar za odbranu i već je ispunjavao uslove za penziju, Jovanić je i sebe i njega stavio u plan za odlazak u penziju. Već je bilo usaglašeno na političkom nivou da Slovenija da novog kandidata umesto Ljubičića. Znalo se da je to bio general Stane Potočar. Jovanić nije odgovarao ni Ljubičiću ni Dolancu, jer su se plašili Jovankinog uticaja preko njega i zato su nastojali na sve načine da ga uklone. Zbog toga su Titu plasirali priču o navodnom državnom udaru. Dolancu nije odgovarao Potočar zato što se plašio da će njegova uloga biti umanjena ako dođe još jedan Slovenac u sam vrh vlasti i to je ujedinilo njega i Ljubičića u borbi da Ljubičić ostane i dalje savezni sekretar za narodnu odbranu. Na osnovu postojeće dokumentacije ne može se zaključiti da se Jovanka borila za vlast. Ona se sukobljavala sa svima za koje je mislila da su protiv Tita i bezrezervno je stajala u njegovu odbranu. U tome je često preterivala, što joj se kasnije osvetilo.

GLAS: Nakon niza afera, osnovanih i neosnovanih optužbi, razdvajanja od Tita i ponižavanja, kako je ona to podnijela?

KOVAČ: Posle Titove smrti Jovanka se borila da ostvari neka osnovna prava koja joj po zakonu pripadaju. Nije htela da joj neko nešto dodeljuje i da zavisi od milostinje, nego da svoja statusna pitanja reši u skladu sa zakonom. Ostavinska rasprava je vođena tako da se nije video kraj. Njen predmet je bio “u prekidu” i da bi se aktivirao, trebalo je da tuži državu, a ona to nije htela. Njoj su bile važnije nematerijalne stvari i htela je da ispravi nepravdu koja joj je učinjena. Htela je da “skine ljagu sa sebe”, da ne ostane oklevetana i obespravljena. Jovanka je sa Titom proživela trideset srećnih godina, ali i 35 godina u izolaciji, u nehumanim uslovima, progonjena i bez ikakvih prava i mogućnosti da utiče na sopstveni život. Za ovo je ona najviše optuživala Ljubičića i Dolanca, ali i službe bezbednosti.

GLAS: Šta je državno rukovodstvo tražilo od službi bezbjednosti u odnosu na njeno pojavljivanje u javnosti i pisanje njenih memoara? 

KOVAČ: Tokom 1984. i 1985. pojedini novinari tražili su intervju od Jovanke, što je ona odbijala. Krajem 1984. u “Politici Ekspres” objavljen je tekst o njenoj poseti Vršcu, što je izazvalo veliko uznemirenje u najvišem jugoslovenskom rukovodstvu. Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka se zbog ovog teksta obratio CK SKJ i Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda, na čijem čelu je tada bio Slobodan Milošević, i tražili da se spreči objavljivanje ovakvih članaka. Hteli su da Jovanku potpuno isključe iz javnosti. Jedan od velikih problema za državno i partijsko rukovodstvo bila je procena da Jovanka piše svoje memoare. Plašili su se šta će u tim memoarima napisati o njima i posebno da ti memoari ne dospeju do stranih izdavača. Zbog toga su tražili od službi bezbednosti da pojačaju mere prema Jovanki. Pored operativne akcije “Senka”, u okviru koje su sagledavane aktivnosti i kontakti Jovanke, uvedena je i operativna akcija “Vega”, čiji je isključivi cilj bio praćenje njenih aktivnosti u vezi sa pisanjem njenih memoara.

Javne ličnosti kao agenti

GLAS: Da li je urbana legenda ili tačno da su za tajnu službu radile mnoge javne ličnosti? Da li je tako i danas?

KOVAČ: Generalno ne bi se moglo reći da su za tajne službe radile mnoge  javne ličnosti, ali se ne može ni negirati da nije bilo takvih slučajeva. Razne službe imaju razne vrste agenata. Ako čitate knjigu Sun Cu Vua, koju je pisao pre nove ere i gde je, između ostalog, obradio koje sve vrste agenata postoje, videćete da je to i danas aktuelno. Ako pogledamo istoriju tajnih službi u Srbiji, videćemo da su se u najranijem periodu mnoge poznate ličnosti iz srpske istorije bavile obaveštajnim poslovima i to je smatrano najvećim patriotskim činom.

Danas neke službe imaju takozvane “agente od uticaja”, koji nisu klasični agenti, ali zahvaljujući svom uticaju izvršavaju značajne zadatke za službe. Postoje i agenti koje zovu “korisni idioti”, koji izvršavaju zadatke, a da nisu ni svesni toga. Ne možemo isključiti da neki od ovih agenata mogu biti i javne ličnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.