Slobodan Vladušić, književnik: Žalim ljude koji prodaju mišljenje

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” književnik Slobodan Vladušić govoreći o svom najnovijem romanu “Omama” koji je izdavačka kuća “Laguna” objavila krajem maja.

Radnja romana smještena je u tridesete godine prošlog vijeka. Bezimeni radnik prijavljuje nestanak prijatelja Milutina Topalovića, a ataše za kulturu Miloš Crnjanski i vojni savjetnik u poslanstvu i heroj sa Kajmakčalana Miloš Verulović idu u potragu za izgubljenim čovjekom.

- Za Verulovića Crnjanski nije klasik srpske književnosti, već čovek prema kome ima i naklonost, ali i distancu, jer ga ne razume u potpunosti. Verulović više oseća nego što zna da Crnjanski ima nešto što nadilazi i njega, ali i ostale pripadnike poslanstva Kraljevine SHS, koji se takođe pojavljuju u romanu - dodaje Vladušić.

GLAS: Priča je smještena u Berlin i u 1928. godinu. U djelu je mnogo referenci na ličnosti, na razna djela i na dijelove istorije tog perioda. Koliko je uopšte moguće napraviti jedan istorijski period zanimljivim čitaocu ovog vremena ako čitalac, recimo, ne poznaje istorijske okolnosti ili stvarne ličnosti koje su tada postojale?

VLADUŠIĆ: To zavisi od umeća pisca. Stvaranje uverljivog imaginarnog sveta koji se izvodi iz prošlog vremena nije takmičenje u erudiciji, već test moći pisca da nešto što je mrtvo oživi bar na stranicama svog romana. Pekić bi to nazvao reinkarnacijom duha epohe. Nije poenta u tome da pisac uključi u svoj roman što više činjenica iz tog vremena, već da ono što smatra bitnim za priču tako poveže da čitalac ima utisak da je u tom prostoru i vremenu. Ako u tome uspe, onda nije važno šta i koliko čitalac zna o tom vremenu, jer roman nije test znanja, već priča, a prateći priču čitalac postepeno upoznaje imaginarni svet i uživljava se u njega. Naravno, sud o tome da li sam tako nešto uspeo da uradim u “Omami” daće sami čitaoci, kao što su ga dali i u slučaju “Velikog juriša”. 

GLAS: Ko je i šta je Miloš Crnjanski u ovom djelu? I šta je njegova i Verulovićeva potraga?

VLADUŠIĆ: Miloš Crnjanski u “Omami” je moje razumevanje istorijskog Miloša Crnjanskog, dakle, jedno od mogućih razumevanja. Ja biografiju Crnjanskog doživljavam kao građu koju treba protumačiti, a ne kao istinu o njegovom životu. To kažem zato što u našim životima svi događaji u kojima smo učestvovali nemaju istu važnost za nas same. Isto tako, moguće je da na naš život velik uticaj ima i činjenica da u nečemu nismo sudelovali, a želeli smo, pa se onda posle ceo život kajemo, glasno ili nečujno, zbog tog odsustva. Ja sam sve to uzeo u obzir prilikom stvaranja lika Crnjanskog. Što se tiče potrage Crnjanskog i Verulovića za nestalim sunarodnikom u Berlinu, za mene je to pre svega jedna zanimljiva i napeta priča. Nadam se bar da je takva. A posle, i nešto više od toga. To nešto više, to već pripada intimnom prostoru svakog čitaoca romana.

GLAS: Koliko je zanimljivo istraživati arhive i spoznavati nove detalje o životu ljudi koji su nam poznati i kroz stare spise vratiti se u prošla vremena? Koliko je to dobra građa za jedan roman?

VLADUŠIĆ: Da takva istraživanja nisu zanimljiva, verovatno se ne bih njima ni bavio. Naravno, i u slučaju “Omame” ja sam nešto čitao. Prvo, Crnjanskog, i to ne samo ono što je on pisao o vajmarskom Berlinu, već ponovo, samo za ovaj roman i njegove “Seobe”. Čitalac romana će videti zašto. Međutim, ovde bih želeo da napomenem nešto drugo, vezano za takva istraživanja. Nije isto kada se takvim istraživanjima bavi istoričar i kada je istraživač pisac. Ono što možda u pogledu istorije ima minorni značaj, za pisca može biti od odlučujuće važnosti za reinkarnaciju duha epohe. Najvažnija stvar u pisanju nije količina građe, već način na koji se građa pretvara u književni tekst. A to je i stvar selekcije građe, naše sposobnosti da odvojimo ono što je važno za priču od onog što nije važno i što bi priču ugušilo. Pripovedanje je ponovo postalo pripovedanje priče, što znači da priča odlučuje o tome čega će biti u romanu, a čega ne. Na prvi pogled, to kao da smanjuje slobodu pisca. Ja, međutim, mislim da ipak nije tako. Biti pripovedač ne znači biti brbljivac. Još manje znači reći sve što čovek zna - kada hoćemo da kažemo sve, obično na kraju postajemo dosadni, a ne previše pametni. Biti pripovedač znači reći dovoljno da čitalac priču doživi kao deo svog života, kao deo svog iskustva. To je ono što dolazi posle zabave, premda nemam ništa protiv da moji romani imaju i samo zabavnu funkciju: čitaoci su bližnji piscu, a ja među bližnjima ne pravim razliku.

GLAS: Plašite li se pisanja o stvarnim istorijskim ličnostima, u smislu osude javnosti koja često baš to kritikuje ne razlikujući fikciju od stvarnosti? Zašto je to tako?

VLADUŠIĆ: Moram da priznam da nemam tu vrstu straha. Dugo sam na književnoj sceni, u različitim ulogama, i dobro znam da razlikujem tipove kritika. Neke mogu da vam budu dragocene, jer iz njih možete da saznate nešto o tekstu čega niste svesni, niti možete da budete svesni. Recimo, čitajući jednu od prvih verzija romana “Omama”, moja supruga mi je kazala da joj se Berlin čini previše depresivnim. Onda sam učinio neke prepravke i to ne zato da bih zadovoljio njen ukus, već zato što Berlin 1928. godine zbilja nije bi­o depresivno mesto, bar za jedan dobar deo njegove populacije. Naravno, postoje i one druge osude, zlonamerne, ideološke, od kojih ne možete puno da naučite. Njih se ne plašim. Ako budem smatrao da na nešto treba da odgovorim, odgovoriću, ako ne, neću. Po tom pitanju sam miran.

GLAS: Zašto je to tako kad je riječ o ovim drugim osudama?

VLADUŠIĆ: Još živimo u civilizaciji u kojoj se prodaja mišljenja smatra kao nešto skaradno. Recimo, i dalje nam se gade ljudi koji preleću iz jedne partiju u drugu. Strogo uzevši, smatramo da čovek ne bi trebalo da prodaje neke stvari koje su intimne, lične, koje doprinose njegovom ljudskom dostojanstvu. Ako neko nekoga voli zato što ga taj neko plaća ili ako neko ponavlja neke reči zato što je plaćen da ih ponavlja, možemo da osetimo neku vrstu stida u ime tog čoveka. To je zato što smatramo da telo i mišljenje nisu za prodaju. Ipak, neki ljudi ih prodaju. Meni je žao tih ljudi. Kada vidim da je neka moja knjiga ili tekst napadnuta od ljudi koji forsiraju određenu ideologiju, a od tog forsiranja imaju vrlo opipljivu materijalnu korist, meni bude žao tih ljudi. To je zato što su odabrali da žive od nečeg jadnog i ponižavajućeg.    

GLAS: Smatrate li da su ljudi u sadašnjosti postali previše skloni upravo tim (često neosnovanim) osudama na raznim poljima?

VLADUŠIĆ: Mislim da bi najbolji odgovor na ovo pitanje mogao da bude jedna anegdota iz vremena kada sam počeo da pišem književne kritike, a to je bilo polovinom devedesetih godina prošlog veka. Pisao sam uglavnom negativne i vrlo negativne kritike i nisam u tome video nikakav problem. Međutim, jedan moj stariji i ugledniji kolega mi je tada dao savet da u književnom tekstu ipak počnem da tražim ono što je najbolje, a ne ono što je najgore. Kazao mi je otprilike: Na kraju krajeva, mi se ipak bavimo književnošću zato što je ona dobra i lepa, a ne zato što je loša. Što je tačno. Posle toga sam počeo drugačije da razmišljam o književnosti. Sada mi se čini da se ljudi dijele na one koje nešto može da oduševi i one koje više ništa ne može da oduševi. Ovi prvi mogu nekada da budu naivni, pa da ih oduševljava i nešto što nije previše vredno. Ovi drugi žive u svetu večnog sivila u kome nema ničega vrednog pažnje. Zato cinizam za mene uopšte nije neka pohvalna osobina, a ne odražava ni istinu sveta koji nas okružuje. Cinizam je, ukratko, predaja pred svetom.

GLAS: Uništava li politička korektnost umjetnost? I mislite li da taj termin i sama ideja koja stoji iza njega bivaju, kao mnogo toga danas, izvrtani i iskorišćavani?

VLADUŠIĆ: Da, politička korektnost uništava umetnost. Ona to čini zato što umetnosti nameće jedan pogled na svet koji onda umetnost mora da sledi. Tako ona prestaje da bude umetnost i postaje propaganda u sferi književnosti. Umetnost, ili ako hoćete književnost, za mene je mesto istraživanja sveta, što znači da ne postoji neka unapred gotova istina pre stvaranja književnog dela, nego ta istina nastaje u samom delu. Daću vam jedan primer: ja sam pre deset godina objavio knjigu “Crnjanski Megalopolis” u kojoj, između ostalog, tumačim i tekst “Iris Berlina” u kome Crnjanski piše o tome kako je Berlin izgledao te 1928. godine. Međutim, Berlin iz “Omame” nije ni Berlin iz moje knjige, niti je to Berlin iz teksta Crnjanskog kojim sam se, razume se, služio. To je jedan drugačiji grad. Grad kome sam ja u romanu postavio temelje, a posle toga je on sam sebe izgradio. Meni je stalo do toga da moja književnost na neki način sama sebe izgrađuje, da bude živa u meri u kojoj ja, kao njen autor, ili začetnik, nemam pristup svim njenim tajnama. I kada to osetim, onda znam da je roman koji sam napisao dobar roman. To nije slučaj sa književnošću koja sledi političku korektnost. Ona, prvo, nije književnost, a drugo, to su siromašni, dosadni tekstovi, koji svedoče samo o tome da ih je pisao jedan ne mnogo interesantan i talentovan čovek. I, naravno, posle prvog pasusa već znate sledeći i tako dalje.

GLAS: Koliko nas tehnologija i digitalni svijet mijenjaju? Mislite li da su ljudi i na tom polju, pored svih korisnih strana digitalnog svijeta, opet uspjeli većinom da izvuku one najnegativnije dijelove?

VLADUŠIĆ: Digitalne tehnologije su svakako promenile naš život u velikoj meri. Primera radi, zahvaljujući internetu mogao sam da vrlo lako pristupim specifičnoj građi koja mi je bila potrebna za moj roman “Omama”. Bez interneta do te građe ili ne bih došao, ili bih došao znatno teže. Sećam se, međutim, i devedesetih, kada sam putovao vozom na relaciji Subotica - Novi Sad i nazad. Bilo je to vreme kupea u vozovima, pa se dešavalo da troje, četvoro ljudi koji se prvi put vide provedu dva sata u razgovoru da bi im put brže prošao. Često su to bili vrlo zanimljivi razgovori, jer smo svi jedni drugima bili novi sagovornici. Danas je nešto tako nezamislivo pošto svi imamo svoje telefone, pa smo na neki način mrtvi za ljude oko nas. Ili da upotrebim drugu metaforu: kao da smo u digitalnoj tamnici koja nas sprečava da slobodno pristupimo svetu oko nas. Lično, ja nisam više mlad i znam šta znači živeti bez kompjutera, interneta i mobilnog telefona. To nije bio ni bolji, ni gori život nego što ga mi živimo danas - bio je drugačiji. Nešto od tog drugačijeg nastojim da sačuvam i u svom sadašnjem životu.

Promjene

GLAS: Kada se osvrnemo na godinu iza nas, te na vrijeme ispred nas i život u pandemiji, šta biste rekli da se promijenilo u svijetu i u ljudima? I kako se to odražava na umjetnost i kulturu?

VLADUŠIĆ: Promena će svakako biti, ali u ovom trenutku još ne znamo koliko će one biti duboke ili sveobuhvatne. Da bismo to znali, potrebna nam je vremenska distanca. Trenutno je još nemamo. Sada, recimo, izgleda kao da izlazimo iz pandemije, odnosno iz mera koje su uvedene zbog nje. Ali vrlo brzo te mere mogu da budu ponovo uvedene. Ja se jednim delom svoje ličnosti prilagođavam tim promenama, ali isto tako, svesno želim da neke stvari sačuvam onakvim kakve su bile. Moj stav prema svetu bih zato mogao da nazovem ironičnim. Dakle, ne primam sve zdravo za gotovo: nešto čak vidim kao suprotno onome kakvo mi se prikazuje.

Planovi

GLAS: Što se budućih djela tiče, da li biste mogli da nam kažete pripremate li trenutno nešto novo i kojim periodom namjeravate da se bavite?

VLADUŠIĆ: Neke ideje imam, i za sada mi se čini da to nisu loše ideje. Međutim, jednog jutra sve to može da se promeni. I to ne bio bilo prvi put. Ono u šta sam, ipak, prilično siguran jeste da će se moj peti roman baviti savremenim svetom. Dakle, neće biti u pitanju istorijski triler kao “Veliki juriš” ili “Omama”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.