Slobodan Bijelić, poslanik prvog saziva Narodne skupštine Republike Srpske: Nečasno je na grobljima i mezarjima voditi politiku

Ovim riječima počeo je intervju za “Glas plus” Slobodan Bijelić, poslanik SDS-a u prvoj višestranačkoj skupštini bivše Socijalističke Republike BiH, koju su zbog majorizacije i preglasavanja u oktobru 1991. godine napustila 83 poslanika i formirala Skupštinu srpskog naroda u BiH koja je kasnije preimenovana u Narodnu skupštine Republike Srpske.

Bijelić, kao svjedok vremena i direktan akter najburnijih političkih događaja u prvoj polovini devedesetih godina prošlog vijeka, govori o tom vremenu, ali sa posebnim akcentom na transkripte svih sjednica prvog saziva Narodne skupštine RS koje je prije nekoliko dana na svom sajtu objavio Memorijalni centar Srebrenica-Potočari nazivajući ih “transkriptima genocida”.

Bijelić kaže da iz kulturoloških i profesionalnih razloga smatra da se politikantski motivi ne mogu uvesti u istorijska zbivanja, naglašavajući da to ne govori iz razloga što je ponosan istorijski akter stvaranja autonomije srpskog naroda u bivšoj avnojskoj BiH.

- Ta nesrećna sintagma “transkripti genocida” ne samo što remeti mir žrtava na mezarju u Potočarima, već kvari sliku tog područja. Groblja i mezarja su u svakoj normalnoj civilizaciji tiha mesta za bol i razmišljanje, ali nikako mesta na kojima se vodi politika. Pored toga, nedopustivo je igrati se tako krupnom i značajnom formulacijom da bi se na pleća naroda koji je bio najveća žrtva na Balkanu tokom 20. veka natovario teret onoga ko je tobože počinio genocid - kaže Bijelić.

GLAS: Dok iz političkog Sarajeva govore o “transkriptima genocida”, niko ne podsjeća na to da je Glavni odbor SDA u junu 1991. godine u Domu milicije u Sarajevu usvojio zaključak “ili suverena i nezavisna BiH ili rat”. Zašto?

BIJELIĆ: Po zaključenju Dejtonskog mirovnog sporazuma i nakon što su neke strukture moju generaciju na ovaj ili onaj način izopštile iz političkog života, svedoci smo da se Srbi označavaju kao krivci za početak rata. To je jedan grubi istorijski falsifikat. Postoje u Haškom tribunalu, kao i u posvećenim obaveštajnim krugovima velikih sila, dokazi o tome ko je zapodenuo rat. A ako ćemo da govorimo sa političkog aspekta, jedan od krucijalnih događaja je upravo ta sednica Glavnog odbora SDA kada su defakto i dejure izabrali nezavisnost po cenu rata. Na sednici Skupštine SR BiH na kojoj je prvi predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić izrekao onu rečenicu koju su mu kasnije izvukli iz konteksta i zloupotrebili protiv njega, Alija Izetbegović je rekao “suverenost i nezavisnost po cenu rata”. To su reči koje su zdravom razumu i svakom normalnom čoveku, pa tako i onim 83 srpskih poslanika jasno pokazale čija ruka i čiji prsti su na obaraču.

GLAS: Možete li današnju atmosferu u društvu uporediti sa onom sa početka devedesetih godina?

BIJELIĆ: Mogu i te kako. BiH je postala stecište raznih uticaja i vršljanja raznih službi, pa često kažem da me Sarajevo i Banjaluka podsećaju na Kazablanku iz četrdesetih godina prošlog veka. Ali hoću da kažem nešto drugo, a to je da zapadni centri moći uz islamsku internacionalu smatraju da ovde nisu završeni svi poslovi. Dakle, stasale su nove generacije, ali u jednoj evropskoj zemlji kao što je BiH mi danas imamo sela sa mudžahedinima i vehabijske centre. Očito da se neki politički halapljivi krugovi u Sarajevu nakon dolaska na vlast u SAD ultraliberala na čelu sa senilnim Bajdenom, nadaju da će uspeti isprovocirati intervenciju da im stvore državu, a svedoci smo da oni njome nisu kadri upravljati.

GLAS: Nedavno ste upravo za “Glas Srpske” izjavili da su “Srbi u nekom romantičarskom zanosu ušli u Skupštinu SR BiH s uvjerenjem da će zajedno sa druga dva naroda učestvovati u demokratskoj transformaciji BiH”, ali da je vrijeme ubrzo pokazalo da od toga nema ništa. Koji događaji su to pokazali?

BIJELIĆ: Kada se sada prisetim toga ili izgovorim romantičarski zanos, imam gorak talog iskustva. Kada su na talasu višestranačja počeli razgovori lidera nacionalnih stranaka u BiH, mi smo očekivali i zaključivali da ćemo biti partneri, ali smo se vrlo brzo uverili da od tih deklarativnih izjava u stvari nema nešta. Pomalo groteskno deluje to što se prvi u to uverio jedan Adil Zulfikarpašić, koji je otvoreno govorio da u SDA postoje ljudi skloni političkom ekstremizmu i koji polažu pravo na celu BiH. Naš prvi predsjednik Karadžić je pre nekoliko godina u jednom intervjuu rekao da Muslimani moraju da shvate da ne mogu da imaju sto odsto vlasti nad sto odsto BiH, jer je BiH zamišljena kao dvoglava i troglava, sastavljena od dva ravnopravna entiteta i tri konstitutivna naroda. Oni to očigledno ne mogu ili neće da shvate.

GLAS: Koji konkretni događaji su razbili taj “romantičarski zanos” o kojem ste govorili?

BIJELIĆ: Vrlo brzo smo shvatili da Muslimani i Hrvati gaje otvorenu netrpeljivost i mržnju prema svim saveznim institucijama, a posebno prema JNA, a veoma brzo se počelo ćaskati po skupštinskim kuloarima o konvojima oružja i već tada nam je sve postalo jasno.

GLAS: A šta Vam je pokazalo ponašanje hrvatskih i muslimanskih poslanika u Skupštini SR BiH, njihovo lupanje šakama od sto i stvaranje buke tokom Vaše diskusije o stradanju Srba u Jasenovcu i Donjoj Gradini?

BIJELIĆ: U to vreme, nakon rušenja Berlinskog zida i propasti komunizma, bilo je popularno otvaranje tabu tema, pa smo i mi Srbi očekivali da će se otvoriti neke tabu teme. Budući da sam ja iz Kozarske Dubice, a ta opština je prema ocenama ozbiljnih istoričara, iz Drugog svetskog rata, posle jednog grada u Češkoj i jednog u Rusiji, izašla kao treća opština u Evropi po broju stradalog stanovništva, ja sam smatrao da je došlo vreme kada to više nije tabu tema. Donja Gradina pripada Dubici i kada sam u Skupštini govorio o spomenicima i potrebi očuvanja istorijskih artefakata, rekao sam da su meštani Donje Gradine znali da vide svinje koje izrove i kotrljaju ljudske kosti i lobanje. Kada sam to rekao, svi muslimanski i hrvatski poslanici su počeli da zvižde i udaraju šakama od klupe sa očiglednom namerom da me ućutkaju.

GLAS: Da li su takve stvari bile presudne u donošenju odluke o formiranju Skupštine srpskog naroda u BiH?

BIJELIĆ: Između ostalog, da. To je bio jedan od simbola kako naši tobožnji partneri i sugrađani gledaju na naše ogromne žrtve. Srbe je ogromno rđavo iskustvo sa susedima u oba svetska rata naučilo da moraju da budu oprezni i pametni. Mi smo, nakon što su nas obe strane, dakle i HDZ i SDA, izigrale i zaobišle skupštinski mehanizam zaštite vitalnog nacionalnog interesa, odlučili da istupimo i 24. oktobra 1991. godine krenemo u formiranje svoje autonomije u BiH.

GLAS: Šta smatrate najvećim podvigom, a šta najvećom greškom političkog rukovodstva Republike Srpske iz predratnog i ratnog perioda?

BIJELIĆ: Mnogo je izuzetno velikih događaja i krupnih odluka, ali ogroman rezultat je što je Republika Srpska međunarodno verifikovana, što se najbolje vidi kroz Aneks četiri Dejtonskog sporazuma, odnosno Ustav BiH koji kaže “Bosna i Hercegovina se sastoji od...”. Dakle, BiH nije data političko-pravna definicija da li je republika, federacija, konfederacija, već da se “sastoji od...” i to je izuzetno značajno.

GLAS: A koja je najveća greška? Da li to što nisu procesuirani pojedinci odgovorni za ratne zločine?

BIJELIĆ: U Dubici se negde u leto ili jesen 1992. godine dogodilo nekoliko zločina sa elementima zverstva, ali policija je to vrlo brzo otkrila i ti ljudi su, čini mi se da su bili iz zapadne Slavonije, procesuirani i završili su u zatvoru. Dakle, ne stoji konstatacija da nije bilo procesuiranja, iako se mogu složiti s tim da je verovatno trebalo i više. Pored toga, svakako da u domen, hajde da kažemo propusta, spada i ratno profiterstvo i sve ono što se dešavalo po tom pitanju. Ali ništa od toga nije naš domaći izum. To je nešto što neizostavno rat nosi sa sobom.

GLAS: Pokojni Momčilo Krajišnik je kao prvi srpski član Predsjedništva BiH izjavio da se u toj instituciji mora postići dogovor i o tome ko će na kojoj stolici da sjedi, a kamoli o važnim pitanjima. U vrijeme kada je to rekao, to je ocijenjeno kao rigidno, desničarski i da je usmjereno protiv suživota. Da li Vam se iz današnjeg ugla čini da je bio potpuno u pravu i da Srbi nisu dobili ništa političkim ustupcima?

BIJELIĆ: Mnogo puta su i Momčilo Krajišnik i Radovan Karadžić bili u pravu, samo što mi danas živimo u doba postistine i svedoci smo licemerja međunarodne zajednice ili “vašingterne”, kako međunarodnu zajednicu nazva Zoran Petrović Piroćanac, a ta sjajna formulacija sama za sebe sve govori. Momčilo Krajišnik je sa svojim obrvama neodoljivo podsećao na Leonida Brežnjeva, a međunarodni zvaničnici su mu dali nadimak “Mister no”, što nabolje govori o čvrstini njegovog karaktera i nepopustljivosti. Kada je reč o stolici, on je to rekao figurativno, šaljući poruku da se o svemu mora postići dogovor da se nijedan narod ne bi osećao zapostavljenim. Posle izbora 1996. godine, u Zemaljskom muzeju BiH u Sarajevu pristupilo se potpisivanju svečane izjave koju su trebali da potpišu članovi Predsedništva BiH Alija Izetbegović, Krešimir Zubak i Momčilo Krajišnik. Kreatori tog događaja, sa američkim diplomatom Džonom Kornblumom na čelu, pripremili su mizanscen po kojem je Krajišnik prilikom potpisivanja trebalo da bude između Izetbegovića i Zubaka. On je to odbio zato što je smatrao da bi to podsećalo na vreme lažnog bratstva i jedinstva, a odbio je i da Izetbegović bude u sredini, jer bi to u suštini značilo isto, dok predlog da Zubak bude u sredini niko nije ni spominjao. Odbio je i predlog da se svečana obaveza potpiše za okruglim stolom, jer bi opet neko morao da bude u sredini. Posle jedno dva sata, Kornblum je predložio da svečanu izjavu potpišu jedan za drugim, prvo Izetbegović, pa Zubak, pa Krajišnik. On je na to pristao, jer smo dobili ono što smo tražili, a to je da prvo potpišu predstavnici FBiH, a među njima prvo Alija, pa neka zna Krešimir ko je glava njegove Federacije, a na kraju Momčilo kao druga strana u BiH.

GLAS: A zašto je to urađeno u Zemaljskom muzeju BiH?

BIJELIĆ: I u tome je Krajišnik imao izuzetnu ulogu. Prvi predlog je bio da se to uradi u Skupštini BiH, što je Momčilo sa indignacijom odbio uz obrazloženje da to ne dolazi u obzir, jer je to mesto gde su Srbi politički uvređeni i majorizovani. Odbio je i predlog da to bude u zgradi Vlade, pa i u hotelu “Holidej in” i na kraju je prihvatio da celi događaj bude u Zemaljskom muzeju BiH. Kada je potpisivanje završeno i kada smo se pod pratnjom SFOR-a vratili na Pale, on mi je u njegovoj kancelariji ispod kandila i ikone Svetog Stefana rekao: “Slobodane, da li si video kako smo ostavili BiH u muzeju.”

Pink flojd

GLAS: O Srbima, a posebno o njihovim političkim prvacima iz devedesetih godina stvara se slika kao o “brđanima” i ruralcima, a Vi na reveru nosite značku planetarno poznate rok grupe “Pink flojd”?!

BIJELIĆ: Nije uljudno da govorim o sebi, ali u transkriptima koje Muslimani na njihovu sramotu zovu tako kako zovu, može se videti da su Srbi pokazali jednu intelektualnu i političku dominaciju i izuzetnu meru tolerancije. Klub srpskih poslanika je obilovao nizom izuzetnih umova, kao što je Aleksa Buha, koji je u svojim tridesetim godinama doktorirao na Hegelu i koji je uveden u red svetskih filozofa. Imali smo Vojislava Maksimovića, jednog briljantnog eruditu i istoričara književnosti, pa pokojnog profesora Milutina Najdanovića, koga su sramno masakrirali u Sarajevu u avgustu 1992. godine, pa profesora Milovana Milanovića i niz drugih izuzetnih intelektualaca.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.