Radivoje Raša Andrić, režiser i scenarista, za “Glas Srpske”: Živimo u vremenu amatera i diletanata

Prvo sam pružao otpor, nisam baš želeo tek tako da preuzmem tu odgovornost, ja sam tako malo šalabajzer (smijeh), ne mogu reći da sam površan čovek, jer nisam, ali mi se ta pojačana odgovornost prema deci činila kao neka vrsta autorske stege.
Međutim, kada sam počeo da radim na scenariju i kako sam počeo da pričam sa producentima Milanom Stojanovićem i Majom Popović, koji su ono što se sada zovu kreativni producenti, iz producentske kuće “Sense”, nekako me je taj tekst sve više uzimao, obuzimao i na kraju me zgrabio i zagrlio.

Rekao je to u razgovoru za “Glas Srpske” režiser i scenarista Radivoje Raša Andrić, govoreći o tome kako je došlo do snimanja dječijeg filma “Leto kada sam naučila da letim”, po istoimenom romanu Jasminke Petrović, dodajući da je odgovor na pitanje, zašto se odlučio da režira baš film za djecu jednostavan.

- Dečji film u bilo kojem momentu je dobra stvar. Mislim, ako ne grešim, da je u poslednjih 20 godina u Srbiji snimljeno samo četiri filma za decu. Slovom i brojem. Četiri dečja filma! To su filmovi “Agi i Ema”, “Princ od papira”, “Peti leptir” i “Zlogonje”. Ne mogu da setim drugih, i ako postoji neki, nema ih više od jednog ili dva. To je pogubna stvar. To znači da ne postoji kulturna politika zemlje. Zemlja u kojoj se neprestano govori o natalitetu i deci, dok se ne radi ništa. Istina, u poslednje vreme u Filmskom centru Srbije postoji konkurs za dečji i omladinski film. Mi smo dobili novac na tom konkursu. Što je ogroman korak, jer ni to nije postajalo pre par godina. Znači, nešto se ipak radi na kulturnoj politici, samo nedovoljno. Druga pogubna stvar, jeste što RTS nema program za decu ili je taj program bedan. Javni servis se pretvorio samo u servis za informacije i zabavu. Sve ostale stvari koje treba da gaji nacionalni TV servis poput dečijeg, omladinskog ili obrazovanog programa, potpuno su pale u zapećak. Tako da kada sam dobio priliku da snimim dečji film, nisam mogao odbiti - dodao je on.

GLAS: U književnosti vrijedi nepisano pravilo da ste ozbiljan pisac kada napišete ozbiljnu knjigu za djecu, kako stoje stvari sa filmom?

ANDRIĆ: Ne znam za to pravilo u književnosti, ali svaki put kada radiš film, imaš višestruku odgovornost. Prema sebi, što nije najvažnije, imaš odgovornost prema ljudima sa kojim si radio, celoj filmskoj ekipi, računajući autore, glumce, kaskadere, koreografe, scenografe i druge saradnike. Svako snimanje filma je neka vrsta pakla, a oni su svi prošli kroz taj pakao sa tobom. Tu je, naravno, odgovornost i prema publici. Kada publiku čine deca, to je dodatna odgovornost. Deca su više sunđeri nego starija publika, više upijaju. Ne smeš da napraviš grešku u koracima, da ne bih rekao nešto pogrešno, neku poluistinu. Deca ne mogu raspoznavati osnovne moralne postulate, mogu naravno one crno-bele podele na dobro i zlo, ali kada je nešto sivo, tu možeš da ih zbuniš i moraš biti pažljiviji nego inače kada nešto radiš. Jedna od stvari koja me je dodatno gurnula da prihvatim ovu ponudu jeste, što je moj pokojni otac, Vladimir Andrić bio dečji pisac, pesnik, ali i scenarista i reditelj brojnih emisija i serija za decu. I onda sam ukapirao, ako toliko ličim na oca, nemoguće da je iver pao daleko od klade, da nemam šlifa za dečji film. Znam da imam šlifa za decu. Pošto, kada god sam bio porodično na moru, uvek mi uvale decu da čuvam od sestre ili prijatelja, što mi nije teško. Meni je milion puta zanimljivije da se družim sa decom, nego da sedim sa roditeljima u kafiću. Izvinite roditelji, ali tako je.

GLAS: Na prelazu milenijuma uspješno ste opipali puls mlađe publike. Danas je vrijeme drugačije, doba je društvenih mreža i brzih informacija. Kako se prilagoditi novoj generaciji publike?

ANDRIĆ: Meni se čini, iako nisam sociolog već govorim iz svog ličnog iskustva, da je jaz između moje generacije i ove koja dolazi veći nego jaz između moje generacije i generacije naših roditelja. Tehnologija je tu uplela prste, generacijski razdor je ekstremno velik i jak u poslednjih 20 godina. Trebalo je biti strpljiv i pametan. Nikako nismo smeli biti površni i brzopleti ako smo želeli uspešno preskočiti jaz. Nama je mnogo pomogao dugačak i obiman kasting za glavnu ulogu, koju je na kraju dobila Klara Hrvanović. Tokom tog kastinga, koji je trajao mesecima, gde smo se sastajali sa desetinama devojčica iz te generacije, kako bismo sveli izbor, mi smo usput i osluškivali puls njihove generacije. Krao sam njihovo znanje, učio od njih, spontano, potajno, bez direktnog pritiska. Imali smo takođe i savetnike za društvene mreže, jer ja tu nisam baš nešto agilan, koji su nam pomogli oko toga šta deca gledaju, šta je moderno kako komuniciraju i slično. Radili smo provere scenarija sa decom. Nisam bio, tamo neki demijurg, koji sa visine gleda na decu, već sam pokušao da uđem u njihov svet. Koliko sam uspeo u tome, saznaćemo kada film dođe u bioskope.

GLAS: Nakon tri filma, koji su postali kultna ostvarenja kod publike i čiji se citati i danas koriste, napravili ste, po mišljenju publike, preveliku režisersku pauzu, iako niste sjedili kod kuće besposleni?

ANDRIĆ: Daleko sam bio od toga da budem besposlen. Radio sam mnogo, nekih osam godina sam potrošio na rad na dve serije. Jedna  je rađena je po motivu romana “Hajduci” velikog Branislava Nušića i nekih njegovih drugih priča. To sam radio sa ocem Vladimirom skoro četiri godine. Vrlo posvećeno i sa mnogo truda, kako bi prilagodili priču modernoj publici, sa više akcije, da bude atraktivnija i zanimljivija za novi medij i novo vreme. I bez lažne skromnosti, to je super napisano, jedna fenomenalna serija, koja i dalje čeka u fioci nekog pametnog i sposobnog producenta da uloži novac. Druga serija, na kojoj sam takođe radio sa ocem, pisana je po romanu “Jebo sad hiljadu dinara” novinara i pisca Borisa Dežulovića i takođe smo napravili odličan predložak, na koji smo potrošili još četiri godine i razradili ga do savršenstva i eto prođe osam godina života (smeh). To su skupi projekti. Od tri filma koja sam uradio, dva su bila jako jeftina. “Munje” su bile ekstremno jeftin film. Nismo imali far kolica, kran, ništa od te velike filmske tehnike. Radili smo uz pomoć štapa i kanapa. I “Kengur” je rađen slično. Pa sam pomislio nakon njih da i ja sad dobijem neke pare, pa da radim kao čovek, pa sam želio da snimim dve velike i skupe serije.  Obe serije su bile epoha projekti, plus rat i akcija u “Jebo sad” što je jako skupo za snimanje. Naravno nismo dobili novac i to je otišlo na led.

GLAS: Da li su samo pare bile presudne za odustajanje?

ANDRIĆ: U principu jesu, iako je bilo i nekih drugih smetnji. Zanimljivo je da je ova serija po romanu Dežulovića bila bliža realizaciji. HR­T je bio jako zainteresovan, dali su ponudu da oni finansiraju sve do poslednjeg dinara. U međuvremenu je došlo do promene vlasti u Hrvatskoj, pa je to povuklo promene na HRT-u, a kao što znamo Boris nije baš popularan kod desnice u Hrvatskoj, istina nije ni kod levice, jer nema dlake na jeziku. Imali smo da jedan Srbin režira seriju o ratu Hrvata i Muslimana u BiH, pri tome komediju. Pretpostavljam da su se bojali šta će od toga ispasti, pa su smanjili finansijsku ponudu na 30 odsto produkcije, što je elegantan način da se izvuku iz cele priče. Tako da smo i dalje na čekanju za tu priču, koja je fantastična, ali skupa za snimanje. Ogromna šteta, ne zbog mene, već što publika to neće gledati.

GLAS:  Vrijeme je novac, ali od njega se teško živi?

ANDRIĆ: U međuvremenu sam radio brojne reklame, jer su me prepoznali ljudi iz reklamne industrije i od toga sam pristojno živeo. Godinama sam odbijao da radim reklame, kada sam uradio prvu, svi su bili oduševljeni. Reklama je odmah postala poznata, svi su je citirali čak i po novinama pa su ponude za druge reklame počele da stižu kao na traci. Sa druge strane to je zgodan i dobro plaćen posao, za razliku od posla filmskog režisera (smeh), gde potrošiš nekoliko godina, a plaćen si samo nekoliko meseci. Radio sam i kao pomoćnik režije, kada se umorim od reklama. Jako poštujem taj posao i volim to da radim. Vrlo odgovoran, zanimljiv i uzbudljiv posao, gde moraš da pomiriš milion stvari od glumaca preko lokacija do vremenskih uslova. Radio sam kao režiser nekoliko sezona serije “Mile protiv tranzicije” sa Srđom Anđelićem, što mi je jedno od najlepših iskustava u životu i karijeri. Režirao sam nastavak serije “Otvorena vrata”, nastavak “Mileta” po imenu “Ujka: Novi horizonti”... I prođe nekako 17 godina (smeh). Nisam preterano ambiciozan čovek. Nisam ni jurio projekte. Nije ni “ja sam snimio tri popularna filma, a sad država neće da mi da pare za četvrti”. Nisam konkurisao puno, dva, tri puta sam bio na konkursu i odbili su me. To je normalno, nekad prođeš, nekad te odbiju.

GLAS: Sva tri filma koja ste radili se uslovno žanrovski mogu definisati kao rokenrol filmovi uz elemente krimića, komedije i omladinskog filma. Sa ove distance zanimljivo je da je u proteklih 16 godina, iako su oni sjajno prihvaćeni kod publike, ipak pobijedila neka druga vrsta kulture. Šta se desilo sa ljudima koji su se ložili na “Palmu” ili “Munje”?

ANDRIĆ: Teško je ovo pitanje za jednostavan odgovor. I dalje postoje ljudi koji vole “Palme”, “Munje” i “Kengura”. Iako su davno igrali u bioskopima, ti filmovi se stalno vrte na televizijama. Roditelji mi prilaze i govore: “Hajde čoveče snimi nešto novo, ne možemo više gledati ovo, a moramo zbog dece , po stoti put”. Znači da ti filmovi i dalje rade posao i da imaju nešto što je i dalje blisko publici. S druge strane, vreme se strašno promenilo. Svet se strašno promenio. Nažalost, mislim nagore. Moral se osuo. Ok. Nije to samo odlika ovog vremena. Kada čitate istorijske eseje, vidite da se u svakoj epohi misleći ljudi žale na iste stvari. Verovatno je generacija mojih roditelja mislila, kuda ide ovaj sve, gledajte na šta liče ovi pankeri. Verovatno tako i mi govorimo za današnje klince, samo vise po mrežama, muzika im je sva ista, sve je užasno globalizovano i bezlično. Treba biti objektivan i zauzeti stav sa distance. Nisam dovoljno pametan, nisam ni sociolog, pa ne znam da li je stvarno stvarno tako loše, tako da govorim u svoje ime, ali moj utisak je da odlazimo do đavola, svi zajedno. Mislim da se to može promeniti, ali mora ozbiljno da se planira i da se ulaže mnogo više, pre u svega u decu. Naročito u obrazovanje. Za nas starije već je kasno, ali za ove klince još se može nešto učiniti i od njih još nešto može da bude. Ovako kako to danas izgleda, sa ovim lažnim diplomama, obrazovanjem koje je uništeno, sa institucijama koje ne služe ničemu, osim ljudima koji sede u njima i zarađuju platu, mi ne možemo da stignemo nigde. Da bi se vratilo poverenje u integritet institucija, da bi one vršile svoju funkciju, u te institucije treba da uđu sposobni i obrazovani ljudi, koji su sada deca.

GLAS: U čemu vidite rješenje?

ANDRIĆ: Rešenje postoji, nije lako kao ni jedno rešenje, ali postoji. Nije to samo naš problem, to je globalni problem sveta. Kultura uopšte i kultura komunikacije su na niskom nivou svuda. Turski predsednik govori francuskom da priča kao da je imao moždani udar, kada tako razgovaraju predsednici, šta onda očekivati od običnog naroda. Svet klizi u propast. Sve je manje resursa. Voda dolazi u pitanje. Energetskih resursa nedostaje sve više. Ljudi se vraćaju u ratno stanje i psihozu sukoba. Nije baš optimistična vizija. Na neki način lično sam bio spreman na taj mrak, jer sam mnogo čitao naučnu fantastiku. Sve je to napisano. Smrt trave, sajberpank tehnologija, društvene mreže, sve je u knjigama, samo treba čitati, ali nažalost čita se sve manje. Živimo u vremenu amatera i diletanata na važnim pozicijama. Ne može diletant da vodi politiku, kulturu ili elektroprivredu. To su ljudi bez stava i integriteta, a to je siguran put u propast.

GLAS: Zanimljivo je da ste u sva tri filma, iako se jasno vide gdje su snimani i šta je uticalo na okruženje glavnih junaka, izbjegavali da decidno “šaljete poruke” političkog tipa, iako ste bez problema radili dokumentarce angažovanog tipa?

ANDRIĆ: Postoji interna šala među filmskim autorima: Ako hoćeš poruku, poslaću ti SMS. Malo je glupo da decidno naglašavam poruku u filmu. Sam film je poruka, on traje sat i 45 minuta i ako je dobar film, ti ćeš iz njega izvući neku poruku ili pouku. Nije čak dobro da je izvučeš na svesnom nivou, već na podsvesnom nivou, da ti se poruka ureže putem emocija. Filmovi moraju i treba da sadrže emocije. Suština umetnosti, još od grčkog pozorišta jeste doći do katarze, kroz smeh ili kroz plač, znači svakako kroz emocije, da se pročistiš. To je zadatak umetnosti. Izbegavao sam da direktno šaljem poruke, ono prst u oko, mislim da to nije dobro za film. Poruka mora postojati, jer je to suština, ali to se ne sme raditi površno, divljački i direktno, previše očigledno, jer je to pogubno za film kao umetnost. U nekim drugim medijima, kao u dokumentarnom filmu ima smisla raditi direktnije, jer dokumentarci za to služe.

GLAS: Vi ste u tom periodu bili veliki optimista, uz poruku da moramo nakon mraka i straha 90-ih, malo iskulirati uz humor i pozivitizam. Kakvo Vam je raspoloženje danas, kada imamo mali deža vi osjećaj, kada čitamo vijesti ili gledamo dnevnike?

ANDRIĆ: Bio sam optimista. I dalje sam optimista. Ne bih mogao da živim kao pesimista. Budućnost možda nije svetla, ali i u mrak moraš ulaziti optimistično, kako bi sačuvao pozitivnu energiju, prvo zbog sebe, a potom i zbog drugih ljudi. I onda širiš tu energiju kroz svoj rad. Kako bi ljude u ta dva sata u bioskopu ohrabrio, ili makar da im oslobodiš mozak na jedan trenutak, da ih nateraš da se smeju ili plaču sa glavnim junacima. I to je velika stvar. A ovo sad što živimo, hm, nemam reč za to (smeh), ali recimo političku katastrofu koja se dešava, vidim kao neku filmsku peripetiju. Bilo bi malo glupo da imamo scenario: “Pobedili smo Slobu i sve je sad dobro”. Sad je kao u filmovima, taman misliš da je glavni junak sve rešio i onda se desi drugi dramski čvor, to se stručno zove “Prividna propast glavnog junaka”. I sve ponovo ode u đavola, al se junak ipak izvuče  i pobedi. Tako da ovaj momenat u našem životu, doživljavam kao “Prividnu propast glavnog junaka”, koju ćemo savladati i pobediti na kraju.

GLAS: Jaki likovi i humor su bili obilježje Vaših filmova u skladu sa žanrovskom bioskopskom estetikom klasičnog Holivuda, dok posljednjih godina ovdje dominira arthaus film (uz par časnih izuzetaka), koji cilja festivalske žirije uz naglašenu društvenu angažovanost prilikom izbora tema.

ANDRIĆ: Kada bi se pojavio scenario za arthaus film, koji bi mi se dopao, uradio bih ga. Nije mi to prva želja, ono što bih voleo da radim jeste mjuzikl ili film koji je delimično mjuzikl. Što je naravno skupo, znači teško ostvarivo. Želje na stranu, u moje doba odrastanja postojao je bioskop “20. oktobar”, gde su igrali filmovi sa Brusom Lijem, Badom Spenserom i ostalim skoro pa strip junacima. Sa druge strane bila je tu i Kinoteka sa klasicima. Ima gomila arthaus filmova koji su smeće, ali ima isto toliko, ako ne i više smeća u bioskopskom filmu. Srećan sam što postoje arthaus filmovi i što se rade u velikoj meri. Ono zbog čega nisam srećan jeste činjenica da se dobar dio tih filmova radi za festivale. Planski i proračunato prema određenim temama. Sad je popularna tema o migrantima, znači radićemo film o migrantima. Znači, ima šest popularnih tema, sada ćemo raditi film po jednoj od njih. Ne dopada mi se kada je neko proračunat u umetnosti. To ide toliko planski da se prave filmovi za određeni festival. Film za Berlin, film za Kan itd. Ne radite to ljudi. Pravite film za publiku. Kolika god ona bila. Ne pravite filmove za festivale.

“Munje” opet

GLAS: Najavili ste i nastavak legendarnih “Munja” i seriju “U zagrljaju Crne ruke”?

ANDRIĆ: Obe stvari su i dalje u planu. Kada je u pitanju “U zagrljaju Crne ruke” snimili smo tri pilot epizode koje su bile emitovane i trebalo je na osnovu te tri epizode da dobijemo ugovor sa televizijom za snimanje novih epizoda. Iako su reakcije na seriju bile dobre i dalje čekamo (smeh). Što se tiče nastavka “Munja”, koji se zove “Munje opet”, trenutno radimo na scenariju i počinjemo polako da okupljamo ekipu. Plan je da se snima na jesen, ali ništa nije izvesno. Prvi problem je naravno novac. Drugi problem  su termini glumaca. Trebalo bi da ponovo glume Sergej Trifunović, Nikola Đuričko, Boki Milojević. Nikola je u SAD, Sergej mnogo radi, kao i Boki, kako da uskladimo termine i pronađemo novac trenutno ne znam, tako da sve to i dalje visi u zraku. Iskreno, ne volim unapred da pričam o budućim projektima, nisam sujeveran, al' za svaki slučaj. Da ne čuje zlo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.