Novinar i književnik Branko Rosić za “Glas Srpske”: Uplašen čovjek ne može da bude slobodan
Ni sam ne znam koji je bio motiv da uđem u književnost. Ideja za roman pala mi je na pamet u Berlinu. Kad sam se vratio u Beograd i počeo da pišem, bio sam jako loš, pa sam prekinuo. Ali ja sam Ovan, tvrdoglav i sujetan, i onda sam ponovo krenuo i počeo da budem sve bolji. Tada sam i rešio da to objavim.
Kazao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” novinar i književnik Branko Rosić osvrćući se na ulazak u svijet književnosti, nakon muzike i novinarstva. Roman “A tako je dobro počelo” objavio je 2015. godine, a drugi “Za sutra najavljuju konačno razvedravanje”, koji će u utorak u 17 časova biti predstavljen u banjalučkom “Pekam pabu” u okviru “Nektar OK fest karavana”, objavio je 2018. godine.
- Zadovoljan sam čitanošću mojih knjiga. Ponekad počne da ključa nezadovoljstvo da bih mogao bolje, a onda se setim da sam prodao knjiga u tiražu da bi broj čitalaca mogao da napuni Halu sportova, pa i Halu “Pionir”, a kao muzičar bih bio prezadovoljan da rasprodam te prostore, pa shvatim da nema razloga za nezadovoljstvo. Veliki motiv mi je i to što su neki prepoznali roman “Za sutra najavljuju konačno razvedravanje” kao savršen za TV seriju i ona će biti snimana sledeće godine - dodaje Rosić.
GLAS: Šta je cijena slave i da li baš uvijek mora da postoji? Kako iz Vašeg ugla to izgleda? I postoji li sjaj slave ili je sve to manje-više privid?
ROSIĆ: Iz mog ugla slava izgleda tako da prošle nedelje dobijem besplatni desert u restoranu jer kelner voli moje tekstove. Pred deset godina lekar je uveo moju majku u ordinaciju preko reda jer je došla sa mnom. I on je voleo kako pišem. Prošle nedelje mi je u poslastičarnici žena dala više kolača jer voli kako piše moj šef. Imao sam i polufizički napad na mene u gradskom prevozu od strane osobe koja ne voli to što pišem. Ovako, nisam ja slavan da ne mogu izlaziti u samoposlugu, i drago mi je, jer ne bih podneo da ne idem na pijacu ili u šetnju po kraju. Ne bih voleo da sam kao Madona i da ceo život sedim u sobi pa ma koliko imala kvadrata. Čudio sam se zašto te zvezde idu na turneje kad su već uzele toliku lovu, a onda se setim da je to njima jedini izlazak u kakvu-takvu realnost. To je cena slave. Obožavao sam kako slavu nose Milena Dravić ili Neda Arnerić. Veliki ljudi su prirodni, a zanesene slavom uglavnom budu nesrećne budale.
GLAS: Kako posmatrate književnost ovog vremena i stvaralaštvo na prostoru Srbije i okolnih država u proteklih nekoliko decenija?
ROSIĆ: U poslednjih nekoliko godina čitam uglavnom savremene inostrane pisce, jer učim, i treba da pratim šta se dešava u svetu. To nije pomodarstvo, već zanatstvo. U Hrvatskoj su pre petnaestak godina njihovi književnici bili velika stvar koja je ušla i u novine pa uticala na podizanje njihovog kvaliteta. Ubrzo su se urušili i mediji i izdavaštvo, pa mislim da i oni više čitaju o koncertu Sandre Afrike u klubu u Karlovcu, gde se nisu nosile maske, nego esej njihovog književnika. Šund je zavladao u svim segmentima jer u obnovi kapitalizma na ovom prostoru se ne vodi računa o edukaciji, nego šta bi narod voleo. To me podseća na reči Mice Trofrtaljke iz osamdesetih kada je rekla: “Baš sam išla da vidim koliko taj Betoven prodaje ploča, pa on prodaje mnogo manje od mene”. Tome su se smejali tada, ali to je zapravo zavladalo ovde.
GLAS: Mislite li da se književnici previše trude da zasjene jedni druge?
ROSIĆ: Ovde, u onome što nazivamo regionom, sigurno je tako. Postoje razni kružoci. U jednom su nedodirljive veličine. U drugom je trendovsko favorizovanje ženskog savremenog pisma. Tu ne mislim na književnice lakog štiva, već na aktuelne domaće derivate onoga što bi trebalo da se nastavlja na poziciju Elene Ferante. Bez kriterijuma se te domaće književnice proglašavaju genijalnim perima koje neizostavno moramo pročitati. Mi smo narod sklon mitomaniji u svemu. Od politike, preko fudbala pa što bi bilo drugačije u književnosti.
GLAS: Postoji li dobra kritika i zašto ne?
ROSIĆ: Ako mislite na književnu kritiku, onda je sadašnji problem to što mi sada u medijima i nemamo mesta za kritiku, kako književnu, a tako i filmsku, pozorišnu i muzičku. Postoji u starim dnevnim listovima nešto kao zaostatak starog vremena, u kojem su postojale kritike, ali u novim dnevnim listovima toga gotovo i nema. Mi smo u doba Jugoslavije odrastali tako što je u dnevnim novinama postojala i kritika baletske predstave. Danas skoro da nema osvrta na neki film, a kamoli balet. Nisu Jugosloveni bili ludi za baletom, ali je država mislila da je potrebno i to da ljudi znaju. Osim ostalog, bilo je to 8+8+8, a znači osam sati dnevno i za kulturu i razonodu. Danas su političari smislili da svih osam sati bude razonoda i opstaje samo ono što tržište traži, to ne može da važi baš uvek. Narod treba i edukovati. Ovo vreme je iznedrilo i mnogo opasniju stvar nego što su rijalitiji i nekultura. Iznedrilo je poluznanje. Društvene mreže su omogućile da laici postanu arbitri, tako da se formiraju ukusi o kojima odlučuju amateri.
GLAS: Mislite li da je sve već negdje ispisano, ispjevano i prepričano ili, ipak, iz svijeta kakav je sada mogu da iskoče neke dobre ideje?
ROSIĆ: Ovo je konzumentski svet. Izuzetna ponuda kafe, cipela na vanrednom sniženju, čarter letova za Egipat, stana sa pogledom na reku. Možda je teško pevati kada je sve dostupno. Možda je sve otpevano, ispisano, prepričano. No, onda imate to da Džef Kuns, savremeni živi umetnik, ima veću cenu dela nego Mikelanđelo. Ne izjednačavam ih, ali sudeći po odjeku umetnika današnjice, nije sve oslikano ili izvajano. I Ulebek oduševi pa shvatimo da nije ni sve napisano. Ima još papira, mastila i tastatura za darovite. Malo je filmova koji nas obuzmu, ali su tu zato TV serije duboke i inteligentne. Ne sve, ali bar ih je bilo dvadeset u poslednjih dvadeset godina. Jedino je muzika postala krajnje ukroćena stvar. Gledao sam “Gretu van Flit”, američki bend koji upoređuju sa “Cepelinima”. I liči to, ali to smo već čuli. Ceo rokenrol je na neki način ukroćen.
GLAS: Ko je danas slobodan? I da li ljudi više kukaju nego što pokušavaju da, bar malo, utiču na neke promjene?
ROSIĆ: Danas je slobodan onaj ko ima bar luksuz da isključi poslovni mobilni za vikend. Ovo je vreme koje je ukinulo kritiku i od nas traži da uzmemo kredit i da onda uplašeni idemo na posao, plašeći se stalno mogućnosti da nećemo platiti ovog meseca redovnu ratu. U tim uslovima nema slobode. I onda taj pokunjeni čovek poludi i borio bi se protov nošenja zaštitnih maski i lokdauna. Ta borba je njemu vrhunac slobode, a ne vidi ko ga je doveo do prave neslobode i spuštene kičme.
GLAS: Kakve su dnevne novine u Srbiji i zašto je način na koji oslikavaju stvarnost često prilično nestvaran, neistinit i daleko od stvarnosti?
ROSIĆ: Evo onako banalno. Sećam se kada sam pre nekoliko godina radio u dnevnim novinama, da je na naslovnoj strani bila neka pevačica koja ne može da napuni kafić, a ne “Parni valjak” koji je tada prodao dve “Arene”. Dnevne novine u Srbiji prave svoju realnost koja je naručena realnost od interesnih grupa. Današnji novinari ne idu ulicom osim kada idu u redakciju. Nekada su urednici govorili: “Neću da vas vidim ovde, napolje i donesite priče”. Danas novinar po celi dan sedi u open spejsovima i piše tekstove koje je smislio urednik. Ako izađe do toaleta, može se desiti da druga redakcija pre njega stavi vest na portal. Današnji novinari su tu da ostvare normu i ubacuju vesti kao lopatom.
GLAS: Koja su Vaša najdraža i najbolja sjećanja što se susreta s poznatim ličnostima tiče? I u čemu i sada vidite čari samog novinarskog posla?
ROSIĆ: Baš sam rekao prijatelju da ja samo repriziram i da sam skoro sve ličnosti iz naše kulture i šire intervjuisao i po dva, tri puta. Ponekad mi se čini i da sad ima više medija nego ljudi, jer desi se da jedna osoba u fokusu izađe u jednoj nedelji u dvoje novina i na tri portala i onda zaboravi ekskluzivu. A onda u toj razočaranosti javi se prijatelj, kao što je to bilo prošle godine, i kaže: “Hoćeš da radiš intervju sa Joko Ono?” To mi čini posao novinara i dalje zanimljivim. I sada najviše čari vidim u tome da dobijem priliku da razgovaram s ljudima čije sam postere držao u tinejdžerskoj sobi. U osnovnoj školi sam imao poster Ijena Andersona iz grupe “Džetro tal”, a onda sam pre dve godine dobio priliku da radim intervju s njim. Ne mogu zaboraviti njegov telefonski poziv: “Ovde Ijen Anderson, da li je to gospodin Rosić?” Pa onda intervju sa bivšim gitaristom grupe “Dženesis” Stivom Heketom i to na istom mestu na kojem sam pre mnogo godina kupio album te grupe. Pa onda ručak sa Žan-Žakom Barnelom iz grupe “Strenglers”. To ostvarivanje dečačkih snova koje nisam imao hrabrosti ni da sanjam, to su najveće čari mog novinarskog posla. Uvek pamtim razgovore sa Bregovićem, dolazak na intervju sa Nedom Arnerić u “šindler” liftu pa krenem od “Šindlerove liste” i postanemo prijatelji. Toga se sećam. Kao i razgovora u pravoj mafijaškoj mesari u Nju Džersiju koja je bila inspiracija za seriju “Sopranos”, a onda mi taj tekst prenesu i strani mediji. To ću zauvek pamtiti.
Pandemija i promjene
GLAS: Kako život u pandemiji utiče na promjene u umjetnosti i kako to može dalje da utiče na stvaraoce i muzičare, pa i na cjelokupnu umjetnost i kulturu?
ROSIĆ: To ne znam. Kada sam pričao sa urednicom svojih romana, ona mi je rekla: “Nemoj pisati u novom romanu o koroni. Nema znakova da će to ući u književnost.” Ne znam da li će to tako ostati, ali mislim da će s prvom vakcinom ljudi zaboraviti na sve ovo, osim nesrećnika koji su izgubili svoje bliže od korone.
S druge strane, pandemija je razorila muzičku industriju i pretvorila dobar deo muzičara u socijalne slučajeve. Uvek su muzičari svirali u dobrotvorne svrhe, a sada je red da svet krene da skuplja dobrotvorne priloge za sve muzičare kojima creva sviraju od gladi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
