Neven Cvetićanin, analitičar, o stvaranju novog svjetskog poretka: Rusija u Ukrajini “igra” kvalifikacije za novu Jaltu

Da li se ove reči mogu primeniti i na primeru Ukrajine? Po onome što se dešava na “terenu” i u svetskoj diplomatiji, a pogotovo nakon izjave bivšeg američkog diplomate Henrija Kisindžera na forumu u Davosu - da Zapad treba da pregovora s Rusijom, vidimo da svetske elite počinju da traže izlaznu strategiju iz ovog konflikta.

Kaže ovo u intervjuu za “Glas Srpske” viši naučni saradnik na Institutu društvenih nauka i predsjednik Foruma za strateške studije iz Beograda Neven Cvetićanin, analizirajući aktuelna svjetska dešavanja i bezbjednosne izazove.

- Reči Kisindžera imaju težinu, jer je on jedan od najuticajnijih američkih diplomata i stratega. Prema mom mišljenju, čitav ovaj konflikt sada prelazi iz prve u drugu fazu. Znači, što bi rekao Čerčil, ovo je kraj početka, gde bi naredna faza trebalo da bude pokušaj da se nađe rešenje za Ukrajinu. Ali, to se neće desiti sve dok se konačno ne definišu odnosi snaga na terenu. Prvo sukobljene strane moraju da se presaberu i vide šta su dobile, a šta izgubile u ovom ratu. Ne samo u geopolitičkom i strateškom, već i u ekonomskom smislu. Prva faza rata se završava, a druga može da ide u dva smera, u onom u kojem je naznačio Kisindžer, ali i u opozitnom, gde bi se geostrateški ulozi dodatno podigli, što bi moglo podrazumevati i širenje konflikta izvan granica Ukrajine - istakao je Cvetićanin.

GLAS: Ko su najveći gubitnici, a ko dobitnici u ovoj sve većoj geopolitičkoj igri?

CVETIĆANIN: Moglo bi se reći da su SAD najveći dobitnik, jer su uspele da na neki način ponovo homogenizuju NATO i zapadni svet. To je sigurno njihova najveća taktička, ali još uvek ne i strateška pobeda.

S druge strane, najveći gubitnik je sigurno Ukrajina, ali i sama Rusija, jer veliko je pitanje koliko će je sve ovo strateški i ekonomski na kraju i koštati kada se podvuče crta i saberu posledice ekonomskih sankcija. Naravno, tu je i Kina, koja je držeći se po strani i ne stavljajući se ni na jednu stranu ostvarila mnoge taktičke i strateške benefite.

GLAS: Da li su SAD iskoristile ovu krizu kako bi ekonomski i politički ovladale Evropskom unijom?

CVETIĆANIN: Sve ovo je, da se slikovito izrazim, globalni politički poker u kom učestvuju tri velika igrača - Amerika, Kina i Rusija. Iako određeni krugovi iz Brisela žele biti deo te igre, to trenutno nije realno, te je Evropa više posmatrač nego akter ovog globalnog strateškog pokera. Evropa nema nakon svetskih ratova iz 20. veka moć da autonomno donosi strateške odluke. Tu moram izuzeti period dok je predsednik Francuske bio Šarl de Gol, koji je od nje napravio nuklearnu silu.

Nakon toga, Evropa nije ništa drugo do mezimac Amerike, a što je nekako određeno i dogovorom iz Jalte 1945. godine. Da zaključim, sve što se poslednjih meseci, ali i godina dešavalo jeste jedna partija globalnog pokera koja se vodi još od rata u Siriji. Velike sile stalno podižu uloge u ovoj globalnoj partiji pokera. Jedino se Kina za sada drži uzdržano. I to je tako još od rata u Siriji.

GLAS: Koliko to podizanje uloga može ići visoko i daleko?

CVETIĆANIN: Pa ukoliko bi ušli u narednu fazu u kojoj bi se tražila izlazna strategija, kao što predlaže Kisindžer, onda bi u toj poker igri karte trebalo spustiti na sto i pokazati ko šta ima. Tada bi se videlo ko nosi koju “ruku”, te bi se otpočelo s pregovorima o konfiguraciji svetskog poretka u 21. veku. Ali, mi još uvek ne znamo koliko smo blizu ili daleko od te druge faze, jer Amerika i Rusija nastavljaju sa podizanjem uloga u ovoj globalnoj pokeraškoj partiji i moguće je da ona ode u suprotnom smeru od onog koji predlaže Kisindžer.

GLAS: Jednom je neko rekao i da je jedan od glavnih ciljeva SAD “izbacivanje” Rusije iz Evrope i držanje Njemačke pod kontrolom. Da li se to već polako ostvaruje?

CVETIĆANIN: Sve velike sile imaju neke svoje globalne interese i ciljeve. I to nije ništa novo, da se mi sada nešto čudimo. I ovo oko Ukrajine nije tek tako palo s neba. Kao što sam već pomenuo, mislim da je sve krenulo još od rata u Siriji, nakon čega smo ušli u jedan period novog “tridesetogodišnjeg rata”. Nešto poput onog koji se odigrao u 17. veku, od 1618. do 1648. godine, a nakon kojeg je došlo do Vestfalskog mira, koji je tada ustanovio moderni međunarodni poredak u Evropi.

Ovo što se sada dešava u svetu slično je tom tridesetogodišnjem ratu iz 17. veka. Jedan od najvećih vojnih stratega u istoriji, pruski general Karl fon Klausevic, rekao je jednom prilikom kako prije svake analize rata treba prvo proceniti njegov karakter. Idući tom logikom, sve ovo danas sve više liči upravo na taj rat iz 17. veka. Ne treba zaboraviti, da širom sveta danas postoji niz razbacanih potencijalnih žarišta koja su povezana, što trenutni svetski konflikt razlikuje od masovnih “jurišnih” ratova poput Prvog ili Drugog svetskog rata.

GLAS: Da li možemo biti toliko vidoviti pa reći kako bi u budućnosti mogao izgledati taj neki novi svjetski poredak?

CVETIĆANIN: Još je prerano o tome govoriti. Partija globalnog pokera se igra i dalje. Moja teza je da ćemo na kraju imati neku novu Jaltu. Kada sam o tome govorio pre par godina, svi su me čudno gledali, ali sada sve to postaje neka moguća realnost.

To može da bude neka “mala” ili “velika” Jalta. Šta to znači? Ukoliko dođe do “male” Jalte, ona bi se verovatno bavila samo pitanjem bezbednosti u Evropi i određivanjem zona uticaja. U drugom slučaju, pretpostavljam da bi bili uzeti u obzir i širi strateški interesi velikih sila na okeanima. Tu pre svega mislim na Kinu i Ameriku.

Ono što trenutno sa sigurnošću možemo reći je da su svoje stolice na toj novoj, “maloj” ili “velikoj” Jalti osigurali Vašington i Peking, a Moskva upravo u Ukrajini “igra kvalifikacije” za tu novu Jaltu.

GLAS: Zašto se NATO u ovako uzavreloj političkoj i bezbjednosnoj atmosferi odlučio da u svoj savez primi Finsku i Švedsku, te koliko to ima veze i sa pozicioniranjem na Arktiku?

CVETIĆANIN: I ova priča o prijemu Finske i Švedske u NATO ima veze s pomenutom globalnom pokeraškom partijom. U jednom momentu Rusija je podigla ulog u Ukrajini, a to je odmah praćeno s druge strane, te je udarena rekontra. Naravno da to ima veze i sa Arktikom i resursima koji se nalaze u tim međunarodnim vodama, ali i plovnim putevima. Naprosto, treba da shvatimo da je to jedna šira igra, šira nego što se na prvi pogled čini običnom čoveku.

GLAS: Koliko opasne mogu biti i geopolitičke igre u Indopacifiku, gdje Amerika, zajedno sa Velikom Britanijom i Australijom, stvara neki novi NATO?

CVETIĆANIN: Verujem da postoje dva potencijalna žarišta, jedno malo regionalno i drugo globalno, ali ne bih o tome govorio, da ne bih, što naš narod kaže, urekao situaciju. Kada je u pitanju Indopacifik, na tim prostorima već godinama imamo nešto što se može nazvati “azijskim NATO-om”, a koji čine Australija, Japan, Južna Koreja i potencijalno Indija, koja se za sada drži ipak neutralno. Tu je, naravno i AUKUS, vojno-bezbednosni pakt između anglosaksonskih država - Australije, Velike Britanije i SAD. Pokušava se ovladati morskim putevima i u tom regionu parirati Kini.

GLAS: Kakva je budućnost zemalja zapadnog Balkana, da li bi najbolje rješenje bilo da se sve balkanske zemlje prime u Evropsku uniju?

CVETIĆANIN: Postoji nekoliko pristupa i stavova u vezi sa prijemom zemalja zapadnog Balkana u Evropsku uniju, a jedan od njih je francuski, koji je konzervativan i predviđa formiranje “geopolitičke evropske zajednice”, a koju bi, pored zemalja Evropske unije, činile i zapadnobalkanske države, kao i Ukrajina i zemlje tzv. istočnog partnerstva, što bi podrazumevalo više status privilegovanog partnerstva nego punopravnog članstva.

S druge strane, u Nemačkoj i još nekim evropskim državama smatraju da se taj proces prijema mora ubrzati. Suština je da Brisel uvek vuče oprezne i dobro promišljene poteze, a pogotovo jer ne postoji neki usaglašeni stav o tom pitanju. Mislim da je trenutno mnogo realnija opcija ona koju je izneo Emanuel Makron, jer je ovaj region nekako već prirodno deo te političke zajednice.

Videćemo šta će od toga biti. Nisam od onih koji spekulišu o tome - “šta bi bilo, kad bi bilo”, već se trudim da realno sagledam situaciju u svetu. A realnost je da se Evropska unija našla u jednoj novoj i nezavidnoj situaciji zbog rata u Ukrajini i ono što sada Brisel radi jeste da pokušava definisati jedinstvenu spoljnu politiku i obezbediti stabilnost svoje evropske zajednice.

GLAS: Da li je solidarnost postala najskuplja riječ, te da li je vrijeme jeftine hrane i energenata postalo prošlost?

CVETIĆANIN: To ćemo tek videti. Kretanje cena zavisi od mnogo spoljnih elemenata, faktora i političkih aranžmana. Ono što je očigledno, jeste da su SAD, Rusija i Kina u stanju da u svakom trenutku izazovu neku novu krizu, da li energetsku ili prehrambenu. Da li će do toga i doći - zavisiće od njihovih međusobnih dogovora i uloga. Ono što je sigurno - ništa više neće biti isto kao pre, ali verujem i da neće biti nekih apokaliptičnih scenarija, kako mnogi smatraju.

GLAS: Da li su pandemija i rat u Ukrajini iskorišćeni i da se nametnu neki obrasci ponašanja, a koji nemaju nikakve veze sa demokratijom, pravom i pravdom?

CVETIĆANIN: Reč totalitarno vrlo često se u javnosti koristi laički. Jedina dva totalitarna sistema do sada su bila u Nemačkoj za vreme nacizma, a kasnije i u SSSR-u tokom vladavine Staljina. I ta reč se danas, baš kao i fašizam, olako i vrlo često koristi i upotrebljava bez ikakvog naučnog i smislenog uporišta.

Istina, svet je nakon globalne ekonomske i finansijske krize 2007. i 2008. godine zakoračio u nešto što bi se moglo nazvati “vremenom posle liberalizma”. Nakon te krize, transformisao se demokratski svet nastao nakon pada Berlinskog zida. Trenutno prisustvujemo potpunom raspadu jedinstvenog globalnog političko-diplomatskog, bezbednosnog i ekonomskog sistema u svetu.

Pandemija je to podstakla, a rat u Ukrajini ubrzao. Svet se raspada u nekoliko koordinatnih sistema u kom vladaju različita pravila. I to se nekako moglo i predvideti, da ćemo ući u jedno doba koje bi se diplomatski moglo nazvati i “vremenom globalnog podešavanja” između velikih sila. Mislim da je zbog toga u današnje vreme nerealno očekivati nivo demokratije koji je svet imao tokom šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka.

Igrači i navijači

GLAS: Kako i zbog čega su ljudi postali toliko podložni mentalnom programiranju i mapiranju?

CVETIĆANIN: Toga je uvek bilo, više ili manje. Sada je to samo dignuto na viši nivo, zbog dostupnih alata i razvoja tehnologije. Ono što se danas dešava na društvenim mrežama podseća na fudbalsku utakmicu na kojoj je publika ostrašćeno u transu, dok igrači na terenu pokušavaju da svoj meč odigraju racionalno i po planu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.