Miroslav Maksimović za “Glas Srpske”: Istorija nikada nikoga nije ništa naučila

Ovako je za “Glas Srpske” razgovor započeo srpski pjesnik Miroslav Maksimović, govoreći o emocijama i utiscima koje sa sobom nosi nakon dodjele priznanja “Velike nagrade Ivo Andrić”, koje je dobio za životno djelo, a koje mu je prije nekoliko dana uručeno u Višegradu.

- Tamo sam se osećao svoj na svome. Zadovoljstvo je pojačano činjenicom da se na istoj obali Drine, malo uzvodno, nalazi postojbina, donedavno i stanište Maksimovića: bio sam, takoreći, među precima - dodaje on.

GLAS: Koliko god je kliše govoriti o značaju književnih nagrada, kako Vi posmatrate njihovu vrijednost danas? Bivaju li dodijeljene pravično i da li je teško ili lako u izobilju sadržaja naći ono što istinski vrijedi?

MAKSIMOVIĆ: Nagrade ne treba precenjivati, ali ni potcenjivati. Niko nije postao bolji pisac zato što je dobio neku nagradu, niti je postao gori zato što je nije dobio. Ali, one su korisne, i piscima i književnosti. U piscu, ublaže, bar privremeno, unutrašnje nemire, prikriju neizvesnost i nesigurnost njegovog posla, a društvu pokažu da književnost još postoji i da je ona njegova vrednost koju sve više zaboravlja. Što se tiče pravičnosti, preneću Vam svoje iskustvo. Bio sam u više žirija nagrada za poeziju, i gotovo uvek imao sam osećaj da smo, u odluci, istovremeno i pogodili i promašili: dali smo nagradu nekome ko je zaslužuje, a nismo je dali nekome ko je takođe zaslužuje. To nije ni pravičnost, ni nepravičnost, nego sticaj okolnosti, međusobno presecanje vektora ukusa ličnosti koje odlučuju. Nepravičnosti može biti samo ako se odluke donose različitim vrstama neknjiževne manipulacije - ja takva iskustva nemam, ali znam da manipulacija ima, ne mnogo.

GLAS: Osim onih koji ocjenjuju i vrednuju priznanja, da li nam nedostaje više književnih kritičara i tumača i kako uopšte posmatrate to polje djelovanja, bar što se srpskog govornog područja tiče?

MAKSIMOVIĆ: Ne možete imati književne kritičare ako nemate književni život. Imamo li mi književni život, onakav kakav smo nekad imali? Koliko književnosti ima u medijima, i štampanim i drugim: malo, ili nimalo ima kulture uopšte, a kamoli književnosti. Koliko medija zapravo ima rubriku koja se zove “kultura”? Samo poneki. Koliko imamo aktivnih i redovnih književnih časopisa i novina? Malo, gotovo nimalo. Pa, kako onda da imamo književne kritičare? Ne može biti književni kritičar neko ko piše za sebe i ne deluje u javnosti. Ta situacija je posledica naloga vremena: ovo vreme kulturu tretira ili kao zabavu, ili kao prazno polje ideologije tržišta, ili kao ostatak prošlosti bez koga možemo, ali se, eto, pravimo da nam je stalo.

GLAS: U saopštenju žirija “Velike nagrade Ivo Andrić” naznačeno je da Vaša poezija “sadrži motiv i teme koji su u vezi sa životom modernog čovjeka, kao i sa životnim radostima i teškoćama” (što je i aluzija na nazive nekoliko Vaših zbirki). Čime danas pjesnik da se pozabavi kada govori o modernom čovjeku?

MAKSIMOVIĆ: Nema tu uputstva, bar ga ja nemam. Svaki pesnik sam izabere ono čime se bavi, ili, drukčije rečeno, svaki pesnik dođe do onoga što mu je dato. A to što Vi nazivate “moderan čovek” izgleda da je putokaz ka nestajanju čoveka: kao da čovek hoće tehnološkim i društvenim izumima da sam sebe poništi. Pa bi, u tom kontekstu, poezija mogla da bude, uopšteno govoreći, odbrana čoveka, ili jedan od tragova punoće njegovog postojanja. Čime god da se bavi.

GLAS: Možda je teško porediti, ali, kao pjesnik koji stvara više od pola vijeka, kada biste poredili vrijeme Vaših početaka i početaka nekih mladih ljudi sada, šta je to što je možda neka glavna razlika (pozitivna ili negativna)?

MAKSIMOVIĆ: Da je vreme kada sam počinjao da pišem bilo kao što je ovo danas, Vi sada ne biste vodili ovaj razgovor sa mnom, jer ne biste ni znali za mene. Ako bih i izdržao u pesničkom pozivu i pisao kao što sam pisao, pre bih postao klošar ispod mosta nego nešto slično ovome što sam danas. Da pojasnim: ne bih voleo da budem u koži današnjeg pesnika koji tek ulazi u svet poezije, ne zato što hoće nego zato što mora, unutrašnji razlozi ga teraju. Pri tome, ne mislim na materijalni momenat: poezijom se nikad nije moglo zaraditi za hleb. Nego mislim na društveni momenat: unutrašnjim raspetostima pesnika potreban je društveni odjek, neki spoljni oslonac. Nekad ih je bilo, ne previše, ali dovoljno. Vidite li ih danas?

GLAS: Gdje je duša u ovom vremenu i koliko poezija umije da pokreće i mijenja svjetove, za razliku od nekih drugih perioda čovječanstva?

MAKSIMOVIĆ: Ne verujem da je poezija ikada pokretala i menjala svetove. Ona je samo otkrivala, našem pogledu, njihovu punoću i suštinu. Pa bi nas tako potakla, eventualno, da menjamo svet. Isto tako, ne mislim da je u našoj savremenosti glavno pitanje nedostatak duše, u smislu čovekove duševnosti, mada se i tome može govoriti. Glavno pitanje je potiskivanje duha. Čovek je, u svojoj istoriji, uvek bio razapet između materijalnih i duhovnih vrednosti. Najbolji periodi su oni kad je materijalno i duhovno bilo u ravnoteži, jer je i jedno i drugo potrebno čoveku. Danas je materijalno u velikom naletu i gotovo potpuno je potisnulo duhovno (tako je, bar, u tzv. razvijenom delu čovečanstva, kome i mi pripadamo). Poezija danas ne postoji, onako kako je nekad postojala.

GLAS: Da li je čovjek danas suviše usamljen? I da li je to posljedica napretka (ako možemo reći da je čovječanstvo napredovalo) ili je pak neka druga boljka?

MAKSIMOVIĆ: Čovek je danas sam: bez Boga, i bez drugih ljudi. Nije ga dotle dovela samo njegova umišljenost, samouverenje da je on Bog, nego je ta situacija i rezultat delovanja - ne znam da li planiranog ili spontanog - snage koja danas dominira čovečanstvom. Toj snazi je potreban čovek kao usamljena jedinka, da bi mogla njim manipulisati i tržišno i ideološki. Zato je čoveku dala neprikosnovenu individualnu slobodu, da bi ga tako odvojila od mogućnosti bilo kakvog društvenog delovanja i učinila ga nemoćnim i zarobljenim.

GLAS: Književnost, kao i druge umjetnosti, je važna u razvoju naroda, društva, kulture i cjelokupnog svijeta. Da li je umjetnost ikad bila sve ono što treba da bude i kakav bi svijet bio kada bi sve lijepo što nudi bilo uvijek na vrhovima prioriteta?

MAKSIMOVIĆ: Književnost, i kao umetnički proizvod, i kao važan deo obrazovnog procesa, veoma mnogo utiče, ili bi trebalo da utiče na vrednosni sistem društva na čijem jeziku nastaje, na uobrazilju, na doživljaj života, na samorazumevanje ljudi kojima je namenjena, više nego neke druge umetnosti, koje su univerzalnije, kao što je muzika ili slikarstvo. A umetnost u celini, sve njene grane, hrane smislom i lepotom stablo života jednog naroda ili društva. Taj momenat je uvek bio prisutan, manje ili više, u istoriji čovečanstva. Međutim, današnja tržišna ideologija nastoji da što više potkreše te grane, da ih stavi u funkciju svojih potreba: atomiziranom društvu - kakvo sam opisao u prethodnom odgovoru - ne sme se dopustiti umetnost kao zajednički smisao, umetnost kao zabava ili kao ideološko usmeravanje.

GLAS: U Vašem stvaralaštvu bavili ste se različitim temama, a među njima je i istorija, ili boljke istorije. Vaša zbirka “Bol” kao da sažima istoriju ovih prostora u jednu riječ - da li je u tom smislu pisanje ikad bilo kao neka vrsta lijeka? Ima li lijeka za takve boli?

MAKSIMOVIĆ: Pisanje je lek samo kao autoterapija pisca. Za čitaoce je doživljaj, a doživljaj, naravno, takođe može biti posredan lek - to znamo iz psihologije i psihijatrije. Na knjigu “Bol” može se primeniti moja stara misao: poezija je čudan, ali autentičan svedok vremena. Kako može pesnička knjiga, čija je tema genocid nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a napisana je u 21. veku, biti svedok vremena? Pa, može, jer je u poeziji sažeto iskustvo jezika, i zato ona može biti i suštinskiji i autentičniji svedok prošlog vremena od istorijskih ili publicističkih napisa. Međutim, “Bol” je svedok i aktuelnog vremena: Srbi se još nisu suočili, kako treba i koliko treba, sa tim sudbinskim momentom svoje istorije u 20. veku. A to suočavanje je neophodno i za samorazumevanje i za učvršćenje identiteta, i u tom smislu nema veze sa Hrvatima: oni su, naravno, akteri genocida, ali bi nas usmeravanje na odnos prema njima odvuklo u pogrešnom pravcu. Naše je da mislimo o sebi, onako kako misle - to stalno poredim - Jevreji, ili Jermeni: ne samo osnivanjem centralnog memorijalnog kompleksa - i to stalno govorim - nego, pre svega, u prostoru kulture, obrazovanja i umetnosti.

GLAS: U kontekstu istorije, pamćenja, sjećanja i prolazećeg vremena, da li se ona zaista uvijek ponavlja i zašto nije/jeste učiteljica života kako su nam govorili?

MAKSIMOVIĆ: Ne znam ko je smislio izreku da je istorija učiteljica života. Ali znam da ona nikada nikoga nije ništa naučila. Nadobudni gospodari sveta objavili su, pre neku deceniju, čak i kraj istorije, misleći da će njihova večno goreti. Pa, koliko je trajao taj kraj istorije? Dakle, ništa nisu naučili iz istorije. Mislim da tako i mora da bude i da je dobro da je tako. Kad bismo svi usmeravali svoje postupke prema naucima istorije, niko ne bi ništa novo napravio, život bi zamro. Kad bi čovek sve znao, ne bi stvarao, nego bi samo odživeo svoj vek. Nastala bi nepodnošljiva besmrtnost znanja, koje nam ne bi dalo da slobodno dišemo. Čovek je stvoren grešan i živi grešeći. Da sve zna, bio bi bezgrešan, znači ne bi bio čovek.

GLAS: “Vukova azbuka po Dušku Radoviću” Vaše je djelo koje je objavljeno prošle godine, u godini u kojoj je obilježeno 100 godina od  rođenja Duška Radovića, ali i 235 godina od Vukovog rođenja. Šta možete da nam kažete o nastanku te knjige i o značaju takve vrste sjećanja na one koji su bili važni za srpsku istoriju i kulturu?

MAKSIMOVIĆ: Vukova azbuka nije samo 30 slova od kojih sastavljamo reči. Iza svakog od tih slova ima mnogo života, svako slovo vuče za sobom mnogo sadržaja, mnogo istorije. Duško Radović je to svojevremeno (1971) iskoristio i azbuku razigrao, u slavu Vuka. Ja sam to isto uradio u slavu Duška Radovića, znači posredno i u slavu Vuka (kao po onoj narodnoj: deda za repu, baba za dedu...). I Duškova i moja azbuka nastale su po porudžbini. Svoju sam napisao za jedan projekat koji je propao, pa se zatim ona svidela izdavaču Žarku Čigoji. On ju je izdavački oblikovao i objavio: više liči na Duškovu nego na moju knjigu. Tako je i trebalo, jer je i nastala zbog Duška (i Vuka). Književno razigravanje dela naših značajnih predaka, nije samo oduživanje duga njima, nego i pokazivanje da je kultura živ organizam u kome se prošlost i sadašnjost mešaju u novo stanje, ili nov proizvod. Čitava književnost ne bi ni mogla bez svoje prošlosti: novo stvaramo nadovezujući se jedni na druge, a ne u praznom prostoru.

GLAS: Za kraj - da li stvarate nešto novo? Poznato je da ste završili davno započetu knjigu “Beogradske črčkalice”. Kada će ona da ugleda svjetlost dana i šta možete da nam kažete o njenom nastanku?

MAKSIMOVIĆ: Kad se stvara, o tome se ne govori. Čovek nema ni potrebu da govori: stvaranje je usisalo svu energiju. Sećam se kako je Miodrag Bulatović, u godinama kad već nije pisao, stalno pričao (privatno i javno) o knjigama koje namerava da piše. Nikada nijednu nije napisao. Branko Ćopić je smatrao da bi, pričajući o onome što piše, to urekao. Ja u ovom momentu pišem odgovore na vaša pitanja, i to je sve o čemu mogu da pričam. “Beogradske črčkalice” su završene početkom 2019, a kada će, i da li će uopšte biti objavljene - ne znam. Nemam ni vremena, ni volje da tražim izdavača: jedan je knjigu tražio, pa ga korona omela, drugih malo ima i zauzeti su svojim poduhvatima da bi išli okolo i tražili od pisaca knjige. To je jedna od knjiga koje su dugo nastajale. Bukvalno je započeta oko 1970. godine, kada sam napisao dve-tri pesmice za knjigu sa beogradskim motivima. Onda su naišle druge knjige koje su pokupile štošta od te ideje, pa je zatim, u narednim decenijama napisana još poneka pesmica. Ideja je, očigledno, sazrela tek u zimu 2018/2019: bez ikakve najave, sama od sebe je grunula na papir i prosula sto kratkih beogradskih pesama. Naslov knjige ima specifičnu beogradsku aromu, a ako ste zbunjeni imenicom “črčkalice”, pogledajte u Matičinom rečniku primer za glagol “črčkati”: besposleno je črčkao perom po papiru.

Sonet

GLAS: U jednom tekstu nazvani ste majstorom soneta. Da li ste saglasni sa tom tvrdnjom i zašto je baš sonet forma koja Vas decenijama zaokuplja i zašto je za Vas najbolji način iskaza?

MAKSIMOVIĆ: Ne volim takve kvalifikacije. Za poeziju jeste potreban zanat, ali i nešto drugo, što ne možemo opisati, a što katkad vodi i izneveravanju zanata. E, sad, ja ne znam šta me je toliko privlačilo sonetu. Verovatno u njemu ima nešto što se slaže sa potrebama mog izraza. Sonet je u sebe upio viševekovno pesničko iskustvo, tako da on pesnicima nudi veliki prostor. Ja sam to iskoristio: moji soneti daju širok raspon - od zvuka tandrkanja beogradskog tramvaja do potmulog zvuka srpske istorije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.