Miloš Škundrić: Istoriju prvo pišu pobjednici, ali na red dođu i istoričari

Ovaj napeti politički triler koji je snimljen uz pomoć najeminentnijih svjetskih istoričara i upotrebu filmskog i dokumentarnog arhivskog materijala iz Jugoslovenske kinoteke i još 15 svjetskih arhiva, a koji otkriva i kako je ovaj rat planiran i pripreman od strane Beča i Berlina godinama prije Sarajevskog atentata, vrlo brzo je ušao u top 10 najgledanijih na ovoj prestižnoj filmskoj platformi.

Prema riječima autora ovog filma simboličnog naziva “Dugo putovanje u rat”, režisera Miloša Škundrića iz Beograda, ovaj podatak ga je ugodno iznenadio, jer, kako je istakao, nije mogao ni da pretpostavi da će on imati toliku gledanost širom Evrope, dodajući da se film našao među 10 najgledanijih u čak 14 zemalja, u Sloveniji i Hrvatskoj, kao i u Bugarskoj, Belgiji, Holandiji, Grčkoj i na Kipru, a da je najbolju gledanost imao na nordijskom “Netfliksu”, u Danskoj, Islandu, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj.

-  Bio sam stvarno zatečen, pogotovo jer se radi o filmu koji je realizovan sa neizmerno skromnijim budžetom od svih onih koji  dospevaju u vrh gledanosti. Sve to naravno imponuje, posebno zbog činjenice da se radi o “Netfliksu”, najpopularnijoj i najgledanijoj platformi – istakao je u intervjuu za “Glas Srpske” Škundrić.

GLAS: Da li Vam je ovo najbolja satisfakcija da ste profesionalno i dobro uradili svoj posao?

ŠKUNDRIĆ: Apsolutno. Publika je glavna i zaista je sve ostalo nebitno ako film nema ko da gleda. I kako Vladimir Dedijer navodi u predgovoru svog kapitalnog dela “Sarajevo 1914”, on ovu svoju knjigu namenjuje prvenstveno inostranoj publici. Zato volim da verujem da bi sam Dedijer, Andrej Mitrović i drugi naši veliki istoričari koju su se bavili ovim temama bili ponosni da je film ovako gledan.

GLAS: Ako se ne varam, britanski profesor Džon Rol je poručio da bi ovaj film trebalo da bude obavezan za sve istoričare, jer prikazuje balkansku perspektivu, koja ja na Zapadu često nevidljiva. Zašto je to tako?

ŠKUNDRIĆ: Svako se prvenstveno bavi sopstvenom istorijom. I ja sam se u filmu u velikoj meri bavio Balkanom, ali ponajpre zato što Balkan i jeste de fakto i de jure bio vrlo bitan za izbijanje Prvog svetskog rata. Na koji način – vidi se u filmu.

Inače, pored profesora Rola, koji se preko 50 godina bavi biografijom nemačkog kajzera Vilhelma Drugog, u filmu se pojavljuju najznačajniji akademski istoričari Evrope, sa Oksforda, Kembridža, Lomonosova, Sorbone, Univerziteta u Beču. Tu je škotski istoričar Hju Stron, koji se smatra najvećim zapadnim autoritetom za istoriju Prvog svetskog rata, Dominik Liven, najbolji poznavalac ruske imperijalne istorije, dva vodeća francuska akademika Žorž-Anri Sutu i Žan-Pol Bled, koji je biograf cara Franca Jozefa i Franca Ferdinanda, nemačko-britanska istoričarka Anika Mombauer, koja je sakupila i objavila zbirku nemačkih tajnih dokumenata. Od naših istoričara u filmu je učestvovao pokojni  dr Dušan Bataković, nekadašnji direktor Balkanološkog instituta SANU.

GLAS: Oni smatraju da je ovaj rat planiran i pripreman godinama prije Sarajevskog atentata.

ŠKUNDRIĆ: Rat je leta 1914. došao potpuno iznenada, kao šok za običan svet. Dešava se ubistvo austrijskog prestolonaslednika, potom mesec dana leta, godišnjih odmora i ničega, i onda odjednom – kao iz vedra neba, svi ratuju protiv svih.  Ali, visoka politika i vojni stratezi, pre svega u Berlinu i Beču, kao i oni u Parizu, Londonu i St. Peterburgu su znali šta će se desiti. Moj problem je u početku bio što nisam znao dovoljno o ovoj temi, sve dok nisam krenuo sa istraživanjem. To se desilo krajem 2012.  Tada sam shvatio da su sve činjenice o ovom ratu sve vreme bile tu, barem od kraja 1960. Znači, sam film ne otkriva ništa spektakularno i posebno novo u istorijskom smislu, samo pokušava da “spakuje” sve podatke u interesantnu filmsku formu. I upravo zato, komentari gledalaca da je moj film poput trilera, da izaziva napetost ili anksioznost su mi najveće priznanje.

Prvi deo slagalice, od koga sam počeo, pronašao je profesor Rol kada su 1960. otvorili arhiv sa tajnim dokumentima u Istočnoj Nemačkoj. Profesor Fric Fišer ih je objavio u svojoj knjizi “Rat iluzija” i tako promenio shvatanje nemačke uloge u istoriji i izazvao buru. Dokumenti pokazuju, da su na sastanku na dvoru u Berlinu, nemački car Vilhelm i vojni vrh odlučili da podrže Austrougarsku u njenom ratu protiv Srbije, tačno godinu i po dana od tog nedeljnog prepodneva 8. decembra 1912. godine, kada su se okupili. Dakle, u leto 1914.

Poslednji deo slagalice je pronađen 2015. u arhivu u Koblencu, kada se profesor Rol tamo zatekao potpuno slučajno. To je transkript govora nemačkog kancelara Betmana pred saveznom skupštinom iz novembra 1912. u kome on civilnim vlastima objašnjava neophodnost i suštinu učešća u nadolazećem ratu na strani Austrougarske, u njenom “malom ratu” protiv Srbije. A to je – da Nemačka osigura saveznika za svoj, “Veliki rat”. 

GLAS: U filmu se govori i tome kako je Njemačka tada iskoristila sve to da Astrougarsku uvuče u rat sa Rusijom?

ŠKUNDRIĆ: Naravno, ali važi i obrnuto. Austrougarska je htela da uvuče Nemačku u rat protiv Srbije, kao zaštitu od eventualne ruske intervencije. Ali nemački plan je bio da im austrougarska vojska osigurava jugoistočni bok protiv Rusa, u Galiciji - na zapadu današnje Ukrajine. I čim je rat izbio, Nemci bukvalno primoravaju Austrougare da odustanu od napada na Srbiju i krenu put Galicije. 

GLAS: Šta ste otkrili kada je u pitanju Gavrilo Princip i “Mlada Bosna”?

ŠKUNDRIĆ: Ideja o atentatu je u potpunosti ideja “Mlade Bosne”. Ne postoji nijedan istorijski trag na osnovu kojeg bismo mogli reći da su se Gavrilo Princip i ostali Mladobosanci, koji su planirali atentat, ikada sastali sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Oni jesu bili u kontaktu sa njegovom desnom rukom Vojom Tankosićem, ali ne i sa samim Apisom.

Da je Apis zaista planirao da ubije Ferdinanda, verovatno bi poslao nekog iskusnog strelca, a ne momka faktički nesposobnog za vojnu službu. Bitna činjenica je i to da je srpska vlada obavestila zvanični Beč da bi se mogao desiti pokušaj atentata. Apis je kasnije, tokom rata, i sam tvrdio da, shvativši šta bi se sve moglo desiti, za Principom i ostalima u Sarajevo poslao svog agenta Đuru Šarca, upravo da ih spreči u onome što je  bila njihova namera.  

GLAS: Koliko je uopšte poznavanje istorije važno za shvatanje i nekih današnjih događaja i svjetskih procesa?

ŠKUNDRIĆ: Apsolutno je važno i neophodno. Današnji procesi su posledica onih od juče i uzrok onima od sutra. Zato je važno, najpre zbog nas samih, da se odgovorno odnosimo prema istoriji, istoriografiji. Ali, nažalost, češće se dešava to da se istorija čita unatraške, kroz prizmu sadašnjeg trenutka, da služi dnevnoj politici, potrebama pojedinaca ili sistema, da bi se opravdali, nekom dopali ili sa nekim obračunali. To je ozbiljan problem, tako tipičan za ovaj naš region, ali sasvim prisutan i u svetu, i zato se ponekad kaže da ništa nije toliko neizvesno kao prošlost. Kaže se i da istoriju pišu prvo pobednici, ali ipak, jednom dođu na red i istoričari.

GLAS: Da li očekujete da ovaj film promijeni dosadašnju zapadnu sliku o ovom događaju?

ŠKUNDRIĆ: Pomisao da bi jedan student, ili čak jedna mala država, mogli da pokrenu jedan svetski rat, van svake je logike. Da nije bilo Sarajevskog atentata, verovatno bi bilo nešto drugo. Jer, kada velike sile imaju velike namere, dešavaju se velike promene i teška vremena, i to je potpuno jasno svima, u celom svetu. Gledajući ovaj film, ljudi širom Evrope nalaze analogije između 1914. i sadašnjeg trenutka, iznose mišljenja na društvenim mrežama i na moje veliko zadovoljstvo, vrlo pozitivno komentarišu. Poneki imaju predrasude kada vide da film dolazi iz Srbije, ali bar 90-95 odsto stranih komentara je izrazito pozitivno.

GLAS: Film je finansiran od strane Ministarstva kulture i Filmskog centra Srbije?

ŠKUNDRIĆ: Film je zapravo finansiran od strane moje privatne produkcijske kuće, iz sopstvenih sredstava. I to je tako išlo pune dve godine. Ministarstvo kulture i FCS su pružili finansijsku podršku filmu krajem 2014. godine, kada je on već bio snimljen, kada smo sve razgovore sa istoričarima već u dobroj meri izmontirali. Nažalost, ova podrška je došla u ne sasvim dovoljnoj meri, sa učešćem koji će činiti oko 50 odsto od ukupnog budžeta filma i to je jedan od razloga zašto je proizvodnja filma trajala preko četiri godine.

Konačno, krajem prošle godine Filmski centar je dodatno uložio u film, tako da bi se skupa inostrana filmska arhiva koja se u njemu nalazi mogla legalno da prikazuje i van Srbije. Posebno razumevanje za projekat su imali pokojni Ivan Tasovac, kao ministar kulture i Jelena Trivan i Gordan Matić ispred FCS. Možda ljudi ne znaju, pa treba napomenuti, da su praktično svi igrani i svi dokumentarni filmovi koji se snimaju u Evropi sufinansirani od strane ministarstava kulture i filmskih centara njihovih zemalja.

GLAS: Zašto se ne snima više ovakvih i sličnih istorijsko-dokumentarnih ostvarenja?

ŠKUNDRIĆ: Napraviti ovakav film nije ni malo lako, zahteva puno od autora i možda se na kraju, naročito finansijski i ne isplati. Nisam siguran da bih i sam prolazio kroz sve ovo da sam odmah znao šta me sve čeka. Projekat je nastao u trenutku kada sam ostao bez jednog komercijalnog posla sa velikim stranim partnerom i iz ideje da produciram nešto što bi moglo biti interesantno i u inostranstvu. Mislio sam da će sve ići mnogo brže i jednostavnije, ali konačno, nisam mogao a da se u temu ne upustim do kraja, i tako proveo pune četiri godine svog života. 

Veliki Oliver Stoun, rekao je da je njegov, relativno sličan dokumentarni projekat “Neispričana istorija SAD”, bio nešto najteže čime se on, kao reditelj, ikada bavio.

GLAS: Šta je za Vas bio poseban izazov i šta je ostavilo naročiti utisak povodom rada na ovom filmu?

ŠKUNDRIĆ: Najteže je bilo pronaći dovoljno dobrih arhivskih kadrova za ilustrovanje priče. Nisam želeo da zbog nekih rediteljskih ili dramaturških principa žrtvujem detalje priče, dok istovremeno sam period pre 1914. ne obiluje arhivskim filmskim materijalom. To je rano doba filma kao medijuma. Film bi verovatno bio bolji kao mini-serija ili možda i čak malo duži film, ali upotrebili smo skoro sve što smo mogli i rezultat je posledica datih okolnosti i jedino moguć. Pored otkrivanja zaista fascinantnih detalja priče, koji su u filmu, imao sam i nesvakidašnju priliku da u svojim rukama držim i za potrebe filma fotografišem originalna dokumenta koja su svojom rukom pisali carevi Vilhelm Drugi, Nikolaj Drugi i druge značajne istorijske ličnosti.

“Šifra Vuk”

GLAS: Započeli ste i sa radom na pripremi svog prvog dugometražnog igranog filma pod imenom “Šifra Vuk”. Ova priča se bazira na jednom neobičnom događaju. Možete li nam pojasniti o čemu se radi?

ŠKUNDRIĆ: Reč je o susretima pilota 172. avijacijskog puka iz tadašnjeg Titograda, sa nepoznatim letećim objektom (NLO), koji su se dešavali početkom 1975. godine, u trajanju od skoro mesec dana. Istražujući ovu temu razgovarao sam sa dvadesetak bivših pilota JRV i PVO, neposrednih učesnika ovih događaja, kao što su tadašnji oficiri, a potonji generali JNA, Zvonko Jurjević i Đuro Stupar, brigadir HRZ-a Milan Maček, i druga značajna imena vazduhoplovstva bivše države. Očigledno je da se pred njima tada pojavilo nešto sasvim neobično. Šta je tačno - verovatno nikada nećemo saznati. Zbog toga sam konačno odlučio da napravim igrani film koji ne istražuje fenomen NLO-a, nego ga koristi na taj način da on svojom pojavom isprovocira dramu i “osvetli” karaktere, filmske likove. Film je o običnim ljudima u neobičnim okolnostima, o nekom davno izgubljenom vremenu, zlatnom dobu SFRJ, kada su ova četiri slova označavala respektabilnu državu u svetu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.