Miloš Ković, istoričar, o srpskom pitanju na Balkanu: Na Kosovu se brani i Republika Srpska

Kaže ovo istoričar i profesor sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, Miloš Ković, upozoravajući da bi ovakvo rješenje bilo pogubno za Srbiju, ali i cjelokupni srpski narod na prostorima bivše Jugoslavije.

- Mislim da je važno da to ljudi shvate. Ali bojim se da, kao što bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević nije razumeo da se u Kninu brani Banjaluka, da se u Banjaluci brani Priština, tako i sadašnja politička elita u Beogradu ne shvata da se na Kosovu brani i Republika Srpska i da Srbi više ne mogu da se povlače - istakao je Ković komentarišući posljednja burna i na momente dramatična dešavanja na političkoj sceni Srbije.

On je u nastavku ovog intervjua govorio i o iluzijama, svim genocidima koje je proživio srpski narod, ali i o konvertitstvu i “pokatoličavanju” Crne Gore. Na kraju je otkrio i da li je moguće i izvodljivo da jednog dana dođe do srpskog ujedinjenja.

GLAS: Kako biste opisali posljednje proteste u Srbiji, te ko su ljudi koji su izašli na ulicu i zašto su to činili?

KOVIĆ: Do protesta je došlo zbog neodgovorne politike predsednika Aleksandra Vučića. Srbija je mesecima bila zatvorena zbog prvog talasa virusa korona i sve to je imalo određene zdravstvene i psihološke posledice. Onda je sve otvoreno, igrane su fudbalske utakmice, slavilo se, a održani su i izbori. Sada smo u situaciji koju Vlada Srbije više ne može da kontroliše. Ulje na vatru dolila je i Vučićeva izjava da će ljudi morati da budu vakcinisani, pa i deca od tri do 12 godina. Sve ovo, uz najavu ponovnog uvođenja policijskog časa, je razgnevilo ljude. I to sa razlogom. Naravno, najveći deo ljudi izašao je na ove proteste i zbog njegove neodgovorne politike koju je do sada vodio u vezi sa Kosovom. Pogubna je ta njegova ideja razgraničenja. Radi se o ideji “popravke” granice između Srbije i takozvanog Kosova. Drugim rečima, radi se o priznanju nezavisnosti. Na taj način Srbija bi na cedilu ostavila više od 120.000 svojih građana u toj južnoj srpskoj pokrajini, ali bi se odrekla i kosovskog zaveta, te svojih najvećih duhovnih svetinja. To bi bilo nacionalno samoubistvo.

GLAS:  Nedavno ste izjavili kako mladi bolje razumiju kosovski zavjet od svojih očeva.

KOVIĆ: Da. Moja generacija je sazrevala u Titovo vreme, na ideologiji jugoslovenstva i komunizma. Za današnju omladinu to su samo istorijski fenomeni, jer nisu vaspitavani u vremenima lažnih ideologija i nemaju tu vrstu iluzija. Na sreću, nisu ni pod uticajem televizijske propagande, već se informišu putem društvenih mreža. Sami biraju vesti koje će pročitati i procenjuju da li da im veruju ili ne. Ono što je veoma važno napomenuti jeste i da je nakon te titoističke došla zapadna i NATO propaganda koja je takođe bila antisrpska. Kao što je Tito insistirao da Srbi moraju biti podeljeni u nekoliko federalnih jedinica, za razliku od Hrvata i Slovenaca, tako je i ideologija novog svetskog poretka izrazito antisrpska i antiruska. Takva politika ne samo da je forsirala da Srbi budu podeljeni, a podeljeni smo u krvi i ratu, već je insistirala i na tome da smo mi, žrtve trostrukog genocida u 20. veku, u stvari genocid počinili. Ova ideologija je izrazito materijalistička i nihilistička, baš kao što je bila i u vreme komunizma. Ta vrsta sinergije između titoističkog komunizma i NATO propagande je trenutno najvidljivija u Crnoj Gori i u delu beogradske medijsko-političke čaršije. To je ideologija političke vrhuške Mila Đukanovića i beogradskih drugosrbijanaca. Žarko Vidović je tu ideologiju nazvao “NATO-komunizmom”. Ipak, današnji mladi ljudi u Srbiji su mnogo otporniji na te vrste propagande kojima su bile bombardovane generacije naših očeva i dedova.     

GLAS: Kako bi mogao da bude raspetljan kosovski čvor?

KOVIĆ: O tome će, nažalost, odlučivati velike sile - SAD, Evropska unija, Rusija i Kina. Ipak, smatram da će glavna uloga i sama odluka biti na nama. Sadašnja američka administracija je prihvatila ideju razgraničenja. To se može videti iz javnih istupa Ričarda Grenela i Džona Boltona, ali i uglednih pripadnika proalbanske “duboke države” kao što je demokrata Danijel Server. Tu ideju prihvata i komesar za spoljnu politiku i bezbednost EU Žozep Borelj, ali i francuski predsednik Emanuel Makron. Kada to vidimo, onda možemo shvatiti da je situacija ozbiljna i opasna. Samo Nemačka se odlučno suprotstavlja takvim predlozima. Hoćemo li se oslanjati na njenu dobrotu i blagonaklonost prema Srbima? Ova borba mora, dakle, prvo biti dobijena ovde, u Srbiji. Ne smemo sebe da lažemo i mislimo da će tu odluku doneti neko drugi umesto nas. Na sadašnjim vlastima je da odustanu od kršenja Ustava i rasparčavanja sopstvene države. Jer ako dođe do predaje Kosova, pitanje je šta će biti sa Srbijom, ali i sa Republikom Srpskom. Moramo da sprečimo da uđemo u sukob sa sopstvenom istorijom, a naša istorija, to je kosovski zavet i kosovska ideja po kojoj smo dužni da branimo ono što je naše. Tu ne mislim samo na porodicu, već i na otadžbinu, “srpsko otečestvo”, kako se govorilo još u vreme Nemanjića. Ta ideja je direktno sukobljena sa materijalističkom kulturom savremenog Zapada, koja nam se svakodnevno nameće, a koja je otvoreno kolonijalno predatorska.    

GLAS: Da li je novim Zakonom o slobodi vjeroispovijesti i u Crnoj Gori ugrožena srpska kulturna baština? Zašto je Milu Đukanoviću draži Zagreb i Vatikan od, recimo, Beograda i Carigrada?

KOVIĆ: To je taj fenomen konvertitstva bivših Srba koji mi danas ne razumemo. Kada govorimo o konvertitstvu, tu mislim naročito na dominantnu agresivnu struju u hrvatskoj političkoj eliti, pa i na genocid počinjen u NDH. Pogledajte samo reč ustaša. Reč “ustaši” je srpska i koristila se za srpske ustanike u Hercegovini 1875. godine. Taj fenomen je primetan i kod muslimana srpskog porekla. U poslednje vreme to vidimo i u Crnoj Gori. To je jedina zemlja u kojoj nije došlo do promene vlasti posle sloma komunizma. Oni su sada preuzeli zapadnjačku ideologiju i Crna Gora je danas pod kontrolom i zaštitom NATO pakta. Danas se u toj državi sluša hrvatska muzika i voli hrvatska kultura. Delovi crnogorskih medija i političke elite “zaraženi” su ustaškom ideologijom. Pesme Marka Perkovića Tompsona obožavaju i pevaju na Cetinju. Ne znam da li znate da je i on srpskog porekla, baš kao što je bio i Ante  Starčević. I to je ključno. Nismo objasnili ključni fenomen hrvatskog konvertitstva i zločine ustaša, a već se suočavamo sa tim crnogorskim konvertitstvom i čak sa optužbama da smo mi počinili nekakav genocid. Znači, krajnje je vreme da rasvetlimo neke ključne teme srpske istorije.

GLAS: Da li “mali” narodi mogu preživjeti u današnjem svijetu? Jednom prilikom ste istakli kako nam je potrebna “neka vrsta naše Nojeve barke u vremenu sveopšteg potopa”.

KOVIĆ: Uporišta se moraju tražiti u sebi, u očuvanju sopstvene tradicije, istorije i kulture. Tu, pre svega, mislim na tradicijsku vezu između srpskog naroda i njegove crkve. Moramo očuvati kosovski zavet i ono što su nam zaveštali naši preci. Nema većih vrednosti od istine, pravde i rodoljublja. Naravno, mora postojati i spremnost da se za sve te vrednosti i žrtvujemo. Pogledajmo nasleđe koje je ostavio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Ivo Andrić, Meša Selimović, Skender Kulenović, Petar Kočić, ali i Mlada Bosna. Vidite koliko je vrhunaca srpske kulture vezano za srpski narod u Republici Srpskoj. Mi to moramo da čuvamo i negujemo. Da negujemo sopstvena sećanja, među kojima i sećanja na genocid. On je na prvom mestu. Moramo to da bismo izbegli da živimo u iluzijama u kojima smo živeli sve do 1991. godine.

GLAS: A koje su to iluzije?

KOVIĆ: Najveća iluzija jeste spremnost da se za račun ili ljubav Zapada odustane od sopstvenog istorijskog i duhovnog nasleđa. Ta vrsta odricanja krenula je još krajem 18. i početkom 19. veka. Negde u tom periodu Srbi su postepeno počeli da prestaju da budu zavetna zajednica vere i ideala, i sve više su postojali “zajednica jezika i porekla”, po ugledu na, recimo, Nemce ili Italijane. Ta vrsta vezivanja je bila namenjena prevazilaženju podela između pravoslavaca, te katolika i muslimana srpskog porekla. Međutim, spremnost da živite u miru sa komšijama ne sme da vam zamagli osećanje sopstvenog identiteta, jer u protivnom dolazite do jugoslovenske ideje, kada se vi odričite onog što jeste da bi vas drugi prihvatili. Jugoslovenska ideja, sama po sebi, nije bila loša, ali ta vrsta iluzije je bila veoma opasna i kobna po Srbe. Zato nam je potrebna istina. Šta je to što nas čini srpskim narodom i šta nas je to čuvalo tokom vekova i mnogih ratova, seoba, “preveravanja” i genocida? Odgovor - to su naša sećanja i predanja, naš kosovski zavet, naša vera i naša Srpska pravoslavna crkva.

GLAS:  Kada kažete “preveravanje”, na šta mislite?

KOVIĆ: Mislim na prelaz iz pravoslavlja u katoličanstvo i islam. I sa tim je dolazilo i do gubljenja srpske svesti. To je bilo karakteristično i za one Srbe koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Meni se čini da srpski narod u Republici Srpskoj, u poređenju sa Srbima u Crnoj Gori i Srbiji, ima ponajmanje tog jugoslovenstva. Mislim da je tu kod vas najčistija i najjasnija srpska svest. Rat vas je opametio i očeličio.

GLAS: Da li je, s obzirom na sve okolnosti, moguće i realno govoriti o nekakvom srpskom ujedinjenju?

KOVIĆ: Naravno da jeste. Ono je moguće i izvodljivo. Istorija se menja. Moć NATO-a i EU nije večita. Videli smo mi Srbi kraj i Osmanlija i Austrougarske i Trećeg rajha. Videćemo kraj i ovom zlu. Imamo i neslogu unutar NATO saveza, ali i sve jaču Rusiju i Kinu. Na nama je da čekamo pravi trenutak. Da li je ikome izgledalo realno 1804. godine ono što je opevao naš Semberac Filip Višnjić nakon Karađorđeve bune protiv dahija? Setite se završetka te pesme: “Drino vodo, plemenita međo izmeđ’ Bosne i izmeđ’ Srbije! Naskoro će i to vreme doći kada ću ja i tebeka preći, i čestitu Bosnu polaziti”.  Znači, već tada je postojala ideja o ujedinjenu Srba. Da li je ikome izgledalo realno da posle 1915, kada je Srbija opustošena, poražena i napuštena, srpska vojska nakon tri godine probije solunski front i ostvari ideju oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Znači, na nama je da budemo mirni i trezveni, ali i odlučni, da sačekamo pravo vreme. Mi smo podeljeni na silu. Jugoslavija je rastrgnuta u ratovima i krvi. Imamo li pravo da se sa tim pomirimo? Oslobođenje i ujedinjenje - to je danas, kao što je bilo u 19. veku, naša glavna lozinka.

Posljednje uporište

GLAS: Kako doživljavate Republiku Srpsku?

KOVIĆ: Mnogo toga me veže za nju. Već 12 godina predajem istoriju na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu, a i majka mi je rodom sa tih prostora. Za mene lično, Republika Srpska je uporište i garant da se genocid neće ponoviti. Ona je za Srbe isto što i Izrael za Jevreje ili Jermenija za Jermene, ali i garant opstanka Srba na tim prostorima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.