Milena Dravić za Glas srpske: Bog me vratio na mesto snimanja prvog filma
Kao mlada glumica mislila sam da će moje nagrade mnogo značiti našoj kinematografiji. Na kraju, znače samo meni, ekipama sa kojim sam sarađivala, a verujem da državi ništa ne predstavljaju. U svakom slučaju, život koji sam posvetila ovom poslu ima veliko pokriće.
Rekla je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" glumačka diva Milena Dravić, koja već pet i po decenija svojim šarmom osvaja žirije festivala i srca filmske i pozorišne publike. Novo u nizu priznanja stiglo je u obliku "Zlatnog platana" koji je dobila na drugom Festivalu mediteranskog i evropskog filma u Trebinju. Kaže da će sa ponosom ovo novo zlato smjestiti pored nagrade za najbolju sporednu glumicu na kanskom festivalu, nagrade "Žanka Stokić" i "Zlatne ruže" na Filmskom festivalu u Veneciji.
U bogatom stvaralačkom opusu Dravićeve nalaze se uloge u filmovima "Vrata ostaju otvorena", "Devojka", "Hasanaginica", "Ljubavni život Budimira Trajkovića", "Nije lako s muškarcima", "Bumerang" i "Banović Strahinja".
* GLAS: Neki od Vaših najpoznatijih filmova dio su programa trebinjskog festivala. Da li Vas je to obradovalo?
DRAVIĆ: Posebno mi je drago što je u programu trebinjske smotre i retrospektiva filmova mog italijanskog kolege Franka Nera, sa kojim sam igrala u filmu "Bitka na Neretvi". Naravno, radujem se što publika sa zadovoljstvom gleda neke od mojih prvih ostvarenja.
* GLAS: Mnogi ne znaju da ste svoj prvi film snimili upravo u Trebinju. Kakve uspomene nosite na to vrijeme?
DRAVIĆ: Duboko sam zahvalna što ste me pozvali u lepu Hercegovinu, gde sam davnih dana, na kraju detinjstva i početku mladosti, zaigrala u filmu "Vrata ostaju otvorena". Jedna od scena, te davne 1959. godine, snimana je ovde, na Trebišnjici.
* GLAS: Vidite li neku simboliku u činjenici da na mestu snimanja svog prvog filma proslavljate 55 godina umjetničkog rada?
DRAVIĆ: Zaista nisam čovek koji voli jubileje. Nikada ih nisam slavila, ali neko je ipak hteo da se ovaj obeleži, sam Bog valjda ili moj reditelj František Čap. Ovaj čehoslovački reditelj me otkrio i on je praktično čovek koji mi je pomogao na samim počecima. Kad ste mladi, mnogo lutate tražeći pravu profesiju, a ja sam prvo bila upisala pravo, mada sam želela da idem na Akademiju. Tada se iznenada pojavio Čap i prosto mi ukazao čime treba da se bavim. Izabrala sam poziv koji obožavam i verovatno sam zahvaljujući toj ljubavi toliko dugo opstala. Drago mi je da smo se preko filma "Vrata ostaju otvorena", koji je emitovan na festivalu u Trebinju, setili i Čapa, jer on ima tragičnu karijeru, ali i tragičan život. Sve što se izdogađalo tom čoveku predstavlja jednu priču dostojnu filmskog platna.
* GLAS: I sada posle toliko godina taj Vaš film otvara festival. Kakva su Vas osjećanja obuzela?
DRAVIĆ: Drago mi je što svojim prvim filmom otvaram festival u Trebinju. Nažalost, neki filmovi nisu mogli da budu uvršćeni u program ove smotre. Najviše me obradovao susret sa trebinjskom publikom, koji se desio posle dugo vremena i bio je veoma emotivan.
* GLAS: Da li i danas sa istim uzbuđenjem kao i u mladosti preuzimate priznanja za svoj rad?
DRAVIĆ: Kao mlada glumica mislila sam da će moje nagrade značiti našoj kinematografiji. Na kraju, znače samo meni, ekipama sa kojim sam sarađivala, a verujem da državi ništa ne znače. U svakom slučaju, život koji sam posvetila ovom poslu ima veliko pokriće. Znače i mojoj porodici, prijateljima i mojoj publici.
* GLAS: Jeste li nekada osjećali početničku nesigurnost?
DRAVIĆ: Imala sam samo 22 godine kada sam dobila "Zlatnu arenu" u Puli. Ako sam do tada i bila u dilemi hoću li ostati na filmu i da li ću nastaviti da radim ovaj posao, nagrada mi je dala odgovor i presudila. Od tada sam snimila više od 110 filmova. Pečat moje karijere je film "Prekobrojna", koji mi je i doneo pulsko priznanje. Kasnije su došli "Kozara" Veljka Bulajića, "Čovjek nije tica" Dušana Makavejeva, "Devojka" Puriše Đorđevića i brojni drugi.
* GLAS: Sve je više filmskih festivala, koliko je njihovo postojanje opravdano?
DRAVIĆ: Jako je lepo što postoji trebinjski festival i treba održavati takve manifestacije, gde god postoje uslovi. Istina, danas nije lako snimati filmove, a dodatna tragedija je što su zatvoreni brojni bioskopi. Imamo toliko talentovanih ljudi da prosto nema smisla sve ovo što nam se događa na polju kulture. Zato treba pozdraviti svaku smotru koja podržava film, pa i trebinjski festival mediteranskog i evropskog filma. Na otvaranju festivala je bilo veoma dirljivo, bila sam iznenađena izlivom emocija publike i njihovim oduševljenjem da sam jedva nastavila da govorim na sceni. Trebinjci treba da neguju ovu manifestaciju, da se trude da ona opstane i da se bore za nju, pre svega zbog mladog sveta. Mnogo puta sam prolazila kroz Trebinje idući na Crnogorsko primorje ili u Dubrovnik, ali sam se retko zadržavala. Sada sam prosto osetila tu neverovatnu energiju koja vlada u ovom gradu.
* GLAS: Šta ste sada uspjeli da vidite i posjetite na jugu Srpske?
DRAVIĆ: Uživala sam u šetnji trebinjskim ulicama, poklonila sam se senima Jovana Dučića, popila kafu pod platanima. Bila sam u manastiru Tvrdoš, probala hercegovačko vino. Utisci su predivni. Nakratko sam se srela sa bivšim vaterpolistima Leotara, koji su statirali u mom prvom filmu. Oživela sam uspomene iz mladosti.
* GLAS: Niste samo snimali film u Hercegovini, gostovali ste i sa pozorištem. Sjećate li se nekih zanimljivosti sa tih nastupa?
DRAVIĆ: Igrala sam u jednoj božanstvenoj predstavi reditelja Dejana Mijača, a reč je o komadu "Kir Janja", koja je izvedena u kasarni. Tu su još bili Rade Marković, Branislav Lečić, Mića Tomić i Neda Arnerić. Imala sam jednu delikatnu scenu. Trebala sam da odem u dubinu scene i da brzo presvučem gornji deo. Ne vidi me niko, ali ostala su gola leđa. Nastao je darmar. Jedva smo predstavu završili. Tu je bila vojska, haos... To sam zapamtila kao jedan duhoviti detalj.
* GLAS: I dalje ste aktivni u pozorištu. Koje su sada predstave aktuelne?
DRAVIĆ: Već četrnaest godina igram na sceni Centra za kulturu u Tivtu. Još igramo taj legendarni komad Stevana Koprivice i Milana Karadžića, "Bokeški D-mol", a volela bih da to pogleda i publika u Republici Srpskoj. Jako je važan tekst i mislim da je to trenutno najaktuelnija predstava na teritoriji cele bivše Jugoslavije. Igrala sam u mnogo različitih predstava. Pristala sam da uradim i neke stvari kao što su studentski filmovi koje su ljudi manje-više videli.
* GLAS: Sa filmskim i pozorišnim ekipama mnogo ste putovali po Evropi. Koje putovanje se posebno izdvaja?
DRAVIĆ: Najviše se sećam 1968. godine kada su Rusi upali u Čehoslovačku. To je bilo dramatično. Bili smo u hotelu "Devin" na obali Dunava, u Bratislavi. U tom opštem ludilu u hotelu smo ostali Rade Marković, koji igra jednu od glavnih uloga, jedna Amerikanka i ja. Nismo imali nikakvu komunikaciju sa našim porodicama. Onda je austrijski ambasador organizovao da nas prebace u Austriju. Sačekali smo godinu dana i onda završili taj film. Inače, reditelj tog filma je bio Elmar Klos, češki intelektualac, veliki znalac i profesor celoj generaciji, od Lordana Zafranovića, Gorana Paskaljevića, Emira Kusturice do Gorana Markovića.
Od Venecije do Kana
Milena Dravić je 1967. godine dobila nagradu "Zlatna ruža" za ulogu u filmu "Jutro" na Filmskom festivalu u Veneciji. Uloga u filmu "Poseban tretman" Gorana Paskaljevića 1980. godine donijela joj je nagradu na Festivalu u Kanu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
