Marija Ratković, publicistkinja, teoretičarka i aktivistkinja: Opasno je govoriti o pisanju i umjetnosti kao o terapiji

Znam to još otkad sam počela da pišem u novinama, ali dugo mi je bilo potrebno da oblikujem svoj glas da bih se osmelila da pišem fikciju. Meni je pisanje izazovno na mnogo načina, ali pisanje kao i svaki oblik stvaranja postavlja pitanja i otvara probleme - nikada ih ne rešava.

Rekla je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” teoretičarka, aktivistkinja, publicistkinja i autorka knjige “Ispod majice”, Marija Ratković, jedna od učesnica 4. regionalnog festivala književnosti “Imperativ”, koji će od 30. maja do 3. juna biti održan u  Banskom dvoru u Banjaluci.

- Pisanje komplikuje život, ne pomaže mu. Ali pomaže nam da istražimo i da artikulišemo misli ili osećanja, i naravno da se suočimo sa snagom reči - dodaje ona.

GLAS: Da li je Vama pisanje ljekovito i oslobađajuće?

RATKOVIĆ: Iskreno ne. Sa stanovišta nekog ko je izabrao za poziv teoriju umetnosti, smatram da je opasno govoriti o pisanju i bavljenju umetnošću kao o terapiji jer već se i previše romantizuje proces stvaranja, i od romantizma vučemo mišljenje da je umetnost vid leka za namučene duše. Meni je lekovito i oslobađajuće bilo kada sam se lečila, a pisanje je rad, svesna ljudska delatnost za koju je potrebno puno vremena i strpljenja, saradnji i planiranja i ne želim nimalo da zavaravam ljude. Pisanje ne pomaže, pomažu terapije, odmori i edukativni sadržaji. Da bih pisala, potrebno je da budem i fizički i mentalno, ali i ekonomski stabilna. Kada sam se osmelila na pisanje romana, bila sam spremna na mnogo ulaganja sa neizvesnim ishodom. Kasniji život dela nosi previše stresa da bi se u to upuštali krhki ili na bilo koji način oštećeni ljudi. Time rizikuju da im bude još gore. Oslobađajuće u pisanju je mogućnost kontrole koju u životu obično nemamo. Mogućnost da živimo druge živote.

GLAS: Šta biste rekli da je sve stalo na stranice Vaše knjige “Ispod majice”? I koliko mislite da je ta knjiga pomogla onima koju su je čitali? (Kao što bi svako djelo trebalo, na razne načine, da ima uticaj na onoga koji čita)?

RATKOVIĆ: Najznačajnije mi je što je pokrenuta priča o emocijama koje su često ispod radara. U knjizi “Ispod majice” nema epskih momenata izdaje, ubistva i krvi, a opet ima tako mnogo tenzije i drame. Pripadam generaciji koja je odrasla uz savremeno stvaralaštvo, autorski film i književnost i sećam se se da su mi roditelji uvek govorili da se o običnim porodicama kao što je naša ne pišu romani i ne snimaju filmovi, jer nismo dovoljno zanimljivi. I zaista, uvek sam osećala odsustvo junakinja s kojima je moguće identifikovati se. Za mene je bio najveći izazov da govorim iz perspektive sopstvene društvene pozicije, srednje klase i da se oduprem porivu da otimam živote ranjivih grupa samo zato što su zaista dramatičniji. Želela sam da pronađem dramu običnosti, da je razotkrijem. Verujem da je knjiga pomogla ljudima koji su je čitali da se osete manje običnim, nezanimljivim ili usamljenim. Da prestanemo da osećamo krivicu što ne živimo živote kakve vidimo u medijima.

GLAS: Skrivamo li sebe od drugih, predstavljajući živote drugačijima nego što jesu, pretvarajući se zarad prihvatanja, i u tom skrivanju, gubimo li sebe?

RATKOVIĆ: Neprekidno predstavljamo sebe drugačijim i to je najvažnije za opstanak, upravo da sebe sačuvamo. Skrivamo sve što skrivamo, da bismo se zaštitili. Živimo u vremenu ogromne invazije na privatnost i radikalno otvaranje je dobra strategija samo u fikciji. Kada sam snimala dokumentarni film u kome sam govorila o svom iskustvu doživela sam retraumatizaciju, na sebi sam osetila surovu potrebu za eksploatacijom nečijeg bola zarad lažnih ideja o spasavanju sveta i činjenju nečeg značajnog i bitnog, dok u isto vreme nisam imala osećaj da je priča ispričana dostojno ni tačno. Upravo da bih zadržala sebe, odlučila sam se za fikciju i obračun sa traumom razotkrivanja koju sam doživela. Mediji su uvek gladni krvi, uvek žele još i zalaze u sve pore, zaviruju ispod majice i gaća i ta radoznalost i potreba za ekskluzivnom pravom istinom je tužna i lažna, da je upravo postala centralna tema mog prvog romana. Svi su očekivali intimnu ispovest, konačne i prave odgovore, a ja sam htela da se oslobodim tereta i da ispričam priču upravo o tome koliko je važno dostojanstvo, i koliko različitih vrsta nasilja svakodnevno preživimo. Sad kad se i izmišljena junakinja zove kao ja i kad knjiga živi svoj život, osećam da konačno imam utočište i sopstvenu privatnost.

GLAS: Šta je ovom svijetu donijela pandemija, kakve promjene u načinu razmišljanja, poimanja svijeta, razvrstavanja prioriteta, samospoznaje, sagledavanja sebe i drugih?

RATKOVIĆ: Pandemija je stavila u fokus brigu za zdravlje i živote drugih. I tačno se vidi kome je stalo, a kome ne. I inače se bavim javnim zdravljem i sada su se svi suočili sa značajem tog pojma, svi su saznali šta je kolektivni imunitet. Ne mogu govoriti o pandemiji sa neke duhovne strane jer ljudski životi nemaju cenu i posebno bi bila surova škola samospoznaje koja se plaća životima ljudi. Sve o sebi i društvu, možemo da učimo i u zdravlju i radosti. Možda je to najvažniji nauk - bolest nam nije potrebna da bismo naučili saosećanje ili ljubav za druge.

GLAS: Kakva budućnost čeka umjetnost i kulturu, koje su, takođe, prošle i prolaze kroz promjene?

RATKOVIĆ: Pored finansijske krize koja je u ovim oblastima odmah bila vidljiva - značajno mi je što se pokazalo da su kulturne ustanove prve, možda i jedine adekvatno odgovorile na ograničenja. Bilo je dirljivo gledati kako se prikazuju predstave na internetu, poklanjaju se projekcije filmova, prave virtuelne ture kroz muzeje i kasnije po otvaranju muzeja i pozorišta - kako se brine o svakom posetiocu. U pogovoru knjige rekla sam da je empatija u osnovi razumevanja umetnosti - i dodala bih da je saosećanje sama bit umetnosti jer umetnost nema upotrebnu vrednost - vrednost umetnosti je u tome da dotakne čoveka, da inspiriše, postavlja pitanja, da se bori protiv konačnosti i nadiđe ograničenja.

GLAS: Za kakav svijet se vrijedi boriti? Kakve su naše borbe danas?

RATKOVIĆ: Naše borbe su neprestane i to je neverovatno zamorno. Stalno iznova govorim kako želim da ležim na plaži i ne radim ništa, ali stalno sam u grču u akciji i imam osećaj kako energiju trošim popravljajući nepopravljivo. Vredi se boriti za svet u kome ćemo moći da ne radimo neprekidno, za pravo na rad i na odmor, za čistu vodu i vazduh, za razuman i održiv razvoj koji ne uništava sve pred sobom, za ljude i životinje, za dostojanstvo, poštovanje i ljubav. Vredi se boriti čak i kada se ne nazire kraj jer svakim korakom je lakše, ako ne meni onda nekom drugom. Ili to samo sebi govorim kad je neizdrživo.

GLAS: Isplati li se trud, zalaganje i posvećenost i da li kvalitetan umjetnik na našim prostorima može (i kako) da iskoči iz sjene?

RATKOVIĆ: Volela bih da mislim da je tako, ali za žena su uslovi užasno nefer. Posle dva fakulteta, posle više od deset godina rada u kulturi i umetnosti, stalno sam u ulozi početnice koja treba da se dokazuje. Možda je to dobro sa stanovišta same umetnosti, ali stalno maštam da imam status kao muški pisci, da mogu da živim od pisanja, da dobijam nagrade, da me ne pitaju otkud to da se knjiga dobro prodaje, da mi se ne govori kako bi trebalo da pišem i kako da izgledam. Preskupa je cena izlaska iz senke a premalo je nagrade i za rad i za znanje i za posvećenost.

“Imperativ”

GLAS: S obzirom na to da ste jedna od učesnica festivala književnosti “Imperativ”, kakvo je Vaše mišljenje o ovakvim festivalima i koliko je održavanje jednog u ovom vremenu značajno?

RATKOVIĆ: Festivali i drugi programi poput rezidensa i književnih nagrada održavaju književnost živom. Neopisivo je značajno da se ljudi sreću, razgovaraju, da se širokoj publici predstavlja rad savremenih autorki i autora jer umetnost je stalno u krizi i stalno je potrebno dodatnog truda. Festivalu se radujem kao dete, od početka zdravstvene krize nisam nigde putovala, i zaista je predivan povod za sretanje da razgovaramo o knjigama jer verujem da imamo mnogo neispričanih priča.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.