Ljubivoje Ršumović Ršum, pisac, za “Glas Srpske”: Budućnost nam bježi u inostranstvo
U osnovnoj školi sam bio pažljiv i vredan, pa sam na kraju godine dobijao knjige za odlično učenje i primerno vladanje. Tako je i Kočićeva knjiga priča bila jedna od prvih koje sam pročitao. I to ne jednom, nego nekoliko puta! Voleo sam da čitam, ali nije bilo ni knjižare ni biblioteke u Ljubišu, pa je otac često iz Užica ili Čajetine donosio knjige, uz somun, kafu, so i šećer. Tako sam i Ćopićev “Prolom”, najdeblju knjigu koju sam video, pročitao dva puta i oba puta mi bilo žao što nema još!
Kazao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” književnik i dramaturg Ljubivoje Ršumović Ršum, govoreći o tome koliko mu znači nagrada nazvana Kočićevim imenom, a koja mu je prije nekoliko mjeseci uručena u Banjaluci.
- Ovu nagradu shvatam kao sudbinski znak: Petar Kočić mi uzvraća ljubav! Kao što mi je pre nekoliko godina i Branko uzvratio ljubav svojom nagradom! A ja sam iskoristio prilike da se i jednom i drugom zahvalim pesmama u formi pisma - dodaje Ršumović.
GLAS: U saopštenju žirija navodi se da ste pjesnik izražene komunikativnosti, što je, pomalo paradoksalno postala sve rjeđa osobina u modernoj umjetnosti, iako navodno živimo u vremenu nikad bržih i svedostupnijih oblika komunikacije?
RŠUMOVIĆ: Izražena komunikativnost je došla sama od sebe, u radu za televiziju. Duško Radović me je učio da je važno šta želim da kažem mladim ljudima, ali i kako to da kažem. I ta dva putokaza treba da budu u nekoj tananoj ravnoteži. Znači, mogu poremetiti tu ravnotežu, ali u interesu teme o kojoj pričam, ili naravno u interesu slušalaca i gledalaca kojima se obraćam! Bila je to dragocena škola. Recimo, spontano sam počeo da se više bavim atraktivnošću slike, pa onda posle nekog vremena ljudi mi čestitaju za emisiju koju sam vodio iz jedne metalne cevi, u koju sam se uvukao do pola. A kad pitam tog dobronamernika o čemu sam pričao, on kaže “Ma nema veze o čemu si pričao, bilo je sjajno kako si govorio iz one cevke!” A ja sam, u stvari, pozivao kolege Miću Danojlića, Milana Brujića, Branu Crnčevića, da mi donesu dokaze da je došlo proleće! Kad sam taj slučaj ispričao Dušku – odmah je počeo da nas obučava, Dragana Babića i mene, kako da nađemo tu ravnotežu između šta i kako.
GLAS: Kada smo kod modernih tehnologija, živimo u vremenu pametnih uređaja, ali čini se da je sve manje pameti u onom što se plasira preko njih, posebno mlađim uzrastima?
RŠUMOVIĆ: Sve što je dobro, pametno i dostojanstveno, kad se rasprostre preko svih tih ortopedskih audio i video pomagala slobodno i “na izvolte”, vremenom se iskvari i zloupotrebi. Prevelika sloboda neminovno vodi u haos i prostakluk. Stara je poslovica, mislim latinska”Ako pred magarca staviš slamu i bisere, magarac će izabrati slamu!” Hoće stari Latini da nam kažu da moramo svoje poruke i razmišljanja prilagođavati publici, onima za koje smatramo da će nas razumeti i prihvatiti naše savete i mišljenja!
GLAS: Godinama ste radili kao autor dječijih emisija, a neke od njih poput “Fora i fazona i “Hiljadu zašto” i danas su rado gledane. Kao čovjek od zanata i velikog iskustva koliko ste zadovoljni sa onim što se danas emituje na televizijama, a namijenjeno je mlađim uzrastima?
RŠUMOVIĆ: Molio bih Vas da mi nabrojite emisije za mlade ljude! Nema ih! I ako se nađe poneki pokušaj, brzo se izliže i oneredi. Nema pameti kod vlasnika vlasti, najpre, a onda ni kod vlasnika tih privatovizija “bez broja i kroja”. Na programima za decu se ne može praviti profit. Dakle, radi se o čistoj pohlepi! Nema čoveka poput Duška Radovića, da te vajne voditelje i voditeljke naoruža mudrim tekstovima, duhovitim iznenađenjima i što je najvažnije, smislom za plemenitu komunikaciju!
GLAS: Mnoge ste naljutili svojevremeno kada ste rekli da se na selu rađaju ljudi, a u gradu kućni ljubimci, mislite da urbanizacija ne ostavlja puno prostora i vremena djeci da budu ono što jesu?
RŠUMOVIĆ: Da, upravo to mislim, dobro ste umesto mene odgovorili na svoje pitanje. U selu se rađaju mudri ljudi, mudri onoliko koliko im je potrebno za pristojan život i opstanak! A u gradu se rađaju mudroseri, koji bi sve da znaju pa se izgube u lavirintima svekolikog znanja i svekolikih laži i prevara. Naravno, ima izuzetaka, kao uvek i kao svuda, ali ja namerno govorim oštrije da bi onaj ko to čita ili sluša definitivno shvatio o čemu pričam. Rečenice “lako ćemo” i “niko ne može tako malo da me plati, koliko malo ja mogu da radim”, nisu smislili seljani, oni koji svakog jutra znaju kako će dočekati veče!
GLAS: Izjavili ste jednom da ste u sebi otkrili novu vrstu patriotizma, onu ekološku. Mislite li da su neprijatelji ekologije sve opasniji ili da smo u trci za drugim stvarima zaboravili šta nam zdrava priroda u stvari znači?
RŠUMOVIĆ: Pomenuo sam malopre pohlepu, dakle onu nezajažljivost, bezobzirnu do bezdušnosti. Udružena sa žalosnim okolnostima i pogubnim gazdovanjem državom, čini da opšta svest prihvati grabež kao poslednje, a naizgled najbezbolnije sredstvo da se preživi. Javnim životom zacarila je osornost, bolesna ironija i vidljiva zaslepljenost! Stvarnost ne postoji, postoji bolesno snatrenje o boljoj budućnosti. A budućnost nam beži u inostranstvo i ne vraća nam se vapajima nerođene dece da budu rođena! Nataša i ja smo, kao još nevenčani studenti, planirali da rodimo “tovar dece”! Greškom jednog ginekologa amatera, stali smo na troje! Ginekolog profesionalac je, verovatno, u to vreme ordinirao negde u Minhenu! Omamljeni pohlepom naši vlasnici vlasti dozvoljavaju našim stručnjacima, koje smo odškolovali i doškolovali, da odlaze u inostranstvo bez naknade barem za školarinu! Sž druge strane, događa nam se “šumicid” (genocid nad šumama!), događa nam se “akvacid” (genocid nad vodama), događa nam se “aerocid” (genocid nad vazduhom). I najzad “zemljocid” (nad planetom Zemljom). Sve ono što je nama ljudima Bog podario, kao i ostalim živim bićima na Zemlji, mi bezočno i gotovo bespovratno uništavamo! Za dvadeset do trideset godina Srba više neće biti “na brdovitom Balkanu”, a sa Srbima će izumreti i Ramonda serbika, i Pančićeva omorika, i kuna zlatica, i pastrmka potočara, ali i Gračanica i Pobednik sa Kalemegdana! Daće Bog da ne budem u pravu!
GLAS: Niste ostali na riječima kada je ekologija u pitanju, već ste i lično podržali proteste protiv Rio Tinta?
RŠUMOVIĆ: Rio Tinto je vrh ledenog brega. Sve je urađeno “ispod žita”, uz “Džek Denijelsa” i svadbarski kupus! Sad pokušavamo da spasimo šta se spasti može! Iskreno, osećam i grižu savesti i krivicu. Pre 65 godina sam napisao pesmu “Domovina se brani lepotom”, a oni koji su morali da je uče napamet u osnovnoj školi, sad tu lepotu prodaju drugima. Nisu shvatili stih “Domovina se brani rekom i ribom u vodi”, mudrost koju sam ja nasledio od svog oca, proroka nad prorocima. Da su bar poslušali stih “Domovina se brani knjigom, i pesmom o nebu”, ne bi kupovali deci plastične mašingevere, nego knjige. Valjda bi nabasali i na neku moju, neku od sto dve koliko sam do sada objavio! Ja nisam umeo bolje, branio sam Srbiju svojim pesmama i pričama, dramama i romanima, pa i fazonima i forama. Jer ja znam da su i reke, i šume, i planeta Zemlja – živa bića! A Viktor Igo nam kaže: “I REČ je, to treba znati, živo biće!”
GLAS: Dobili ste brojna priznanja i pohvale, uključujući i nagradu Uneska za knjigu “Bukvar dečjih prava”. Kada govorimo o pravima deteta, čini se, a to je ovaj period pandemije još više ogolio, da je sve više prava, a sve manje pravde ne samo za najmlađe već i za odrasle?
RŠUMOVIĆ: Kada su Ujedinjene nacije objavile Konvenciju UN o pravima deteta, ja sam se zatekao na mestu predsednika Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, tako da smo morali poslušati član 45 te Konvencije koja obavezuje svaku zemlju potpisnicu da i decu upozna sa njihovim pravima. Pošto je naša zemlja potpisala i ratifikovala tu Konvenciju, očekivali smo da će nešto preduzeti da ispoštuje taj član 45. Ja sam napisao “Bukvar”, koji je Unesko nagradio, ali Srbija se nije urazumila, bar da štampa taj “Bukvar”, već smo morali privatnim vezama da izmolimo pare od švedske organizacije “Rada barnen” da ga objavimo! Poenta: Srbija potpisuje, znači priznaje Konvenciju (koja je za sve članice UN zakon nad lokalnim zakonima!), ali ne postupa po članu 45 tog Zakona! Dakle, Srbija se već početkom devedesetih godina, a krajem dvadesetog veka, pretvorila u banana - burazersku teritoriju, u kojoj su pravo i pravda deveta rupa na svirali (ona koja ne postoji!)
GLAS: Jedan Vaš prijatelj, pjesnički i scenaristički velikan, je davno za Vašu tvrdnju da Vi ne pišete za djecu rekao da Vi ne znate za koga pišete. Da li ste do danas naučili za koga Vi, u stvari, stvarate?
RŠUMOVIĆ: Da, bio je to Dušan Radović. Kao što ste mogli naslutiti iz ovih mojih odgovora, koje nadam se nećete skraćivanjem osakatiti, ja dajem sebi za pravo da kao stvaralac govorim, upozoravam, lajem, ujedam, pišem, dakle postojim! I sve češće govorim da ja, u stvari, pišem za sebe! Papiru se poveravam, na papiru konstruišem svoju umetničku pravdu, koje se kao pojedinac držim!
Poruka
GLAS: Iza vas je šest decenija stvaralačkog rada, više od sto objavljenih knjiga, oko 600 televizijskih emisija. Ako biste radili neku vrstu rekapitulacije, šta biste poručili Vašim čitaocima i gledaocima kao najvažniju misao koja Vas je vodila kroz život i karijeru?
RŠUMOVIĆ: Evo jedne poruke mladim ljudima, i onima koji se mladim ljudima bave:
Dete treba da posmatraš,
Al' mu nemoj na put stati!
Što ga pre čovekom smatraš –
Pre će čovek i postati!
A evo i jedne, posle pobede nad “kovidom 19”:
Sve ćemo umeti i sve znati -
Tek kada počnemo umirati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
