Igor Bojović, dramski pisac, scenarista i dramaturg, za “Glas Srpske”: Nadam se da je Sirano ispravio krivu Drinu

Kultura je osnov svakog društva i kakva nam je kultura takva nam je i država i obrnuto. Takvo nam je i društvo, uopšte. Iako mi iz ovoga ne treba pripisivati anglofisko životno određenje i opredeljenje, teško je sada ne citirati opštepoznatu Čerčilovu izjavu koju je dao kada su mu tražili da za potrebe vojne industrije Velike Britanije za vreme Drugog svetskog rata smanji i sredstva koja je država izdvajala za kulturu – a šta ćemo onda braniti?

Rekao je ovo za “Glas Srpske” dramski pisac, scenarista i dramaturg Igor Bojović, koji je i direktor beogradskog Pozorišta “Boško Buha”. Dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu završio je kao student generacije Univerziteta umetnosti. Njegovi dramski tekstovi dobro su poznati pozorišnoj publici u Republici Srpskoj, ali su i uvršteni u školski program u Srbiji. Nedavno je na scenu Dječijeg pozorišta RS postavljena predstava “Sirano de Beržerak”, a ovaj Bojovićev tekst u Banjaluci je režirao Jug Radivojević.

GLAS: Ovo nije Vaša prva saradnja sa Dječijim pozorištem RS. Sa kakvim emocijama ste ispratili prvo izvođenje predstave?

BOJOVIĆ: Ushićen sam kao što bi bio i svaki dramski pisac posle izuzetne premijere svog dela. Ovo je peti ili šesti moj komad koji je režirao Jug Radivojević, on je radio njegovu praizvedbu u Beogradu, i nekad je dovoljno da se samo pogledamo i da znamo šta nam valja činiti i šta ko misli.  Malo je reći da sam, i kao odrasli i kao dete, uživao u razigranoj glumi Aleksandra Blanića, Ane Anđelić, Aleksandre Spasojević, Dragana Vučića, Đorđa Jankovića, Saše Terzića i Dragana Banjca. Rado ću se odazvati pozivu i za neku, osamdeset osmu, npr. reprizu pred “običnom” publikom. Prvi znak da je neka predstava uspela je pitanje koje prirodno postavim sebi – da li je moguće da sam to ja napisao, da je to iz mene izašlo.

GLAS: Kako je to uhvatiti se u koštac sa jednom od najpoznatijih ljubavnih priča u svjetskoj književnosti i pretvoriti je u dramu?

BOJOVIĆ: Alfred Hičkok je uvek za svoja scenarija birao adaptacije manje poznatih romana i manje poznatih pisaca kako bi autorski mogao da ih nadograđuje. Kada birate za temu Dostojevskog, Tolstoja i sl. veće su šanse da omanete nego da uspete. Pre svega, treba dobaciti do njihovih dubina, dobro scenski proučiti i pročitati sve njihove slojeve. Ipak, tim dubinama se vredi baviti. Njihova dela su svevremena, baš kao što je i Rostanovo. Moja ambicija nije bila da se s njim poredim ili takmičim, već da stvorim novo, autohtono, pozorišno delo, da ovu veliku temu približim deci. Smatraću svojim velikim uspehom i doprinosom ako naša deca posle ove predstave požele da pročitaju i originalnu dramu. Rostan je celog života moj artificijelni uzor, a sada sam svoje životno i profesionalno iskustvo protkao kroz ovaj komad. Sirano, fizički osujećen svojom rogobatnom spoljašnjošću, uvek spreman da zametne kavgu i bojovanje (Nomen est omen) sobom daje i kontradiktornu prefinjenu dušu, daje najlepšu poeziju i jednostavnost što je, priznaćete, najteže postići. “Nisam dovoljno odrastao do jednostavnosti” a u ovoj predstavi je sve jednostavno i prijemčivo i deci i onima koji ih u pozorište vode, možda i zbog Fejdoovskog zapleta komedije zabune kojim je priča protakana i koji dovodi do Betelhajmovskog hepienda. Moglo bi se reći, iz više razloga, a pre svega zbog glavnog junaka, zbog replika u aleksandrincu koji svi govore, da je ovo i moje autobiografsko delo.

GLAS: Kolika je odgovornost pisati za djecu, jer ti tekstovi treba da imaju i obrazovnu crtu?

BOJOVIĆ: Iako se trudim da relativizujem svaku vrstu odgovornosti (tako sam i Rostanovoj gromadi pristupio), ona je i te kako velika. Svi mi koji se bavimo ovom vrstom pozorišta školujemo našu decu i buduće građane. Pristalica sam zaštite klasičnih vrednosti u odnosu na sve što u izvesnoj meri moramo i prihvatati, a što se odnosi na savremene tehnologije koje postaju sastavni deo naših života. No, one su tu da bi služile nama, a ne mi njima. Ima toga u “novom” Siranu, a veoma sam svestan činjenice da će mnogoj deci ovo biti prvi susret sa ovom velikom temom, te da će njene arhetipske situacije u odnosu prema ženi ili muškarcu, prema čoveku pre svega, ostati duboko upisane i u njihovu svest i podsvest, te da će ih primenjivati celog života. Jednostavno, formiramo ljude, a oni i našu budućnost.

GLAS: Dobitnik ste brojnih nagrada, a među njima i “Sterijine”. Kako priznanja utiču na pisca i jesu li nagrade posljednjih godina izgubile značaj kakav su imale ranije?

BOJOVIĆ: Nikada se nisam borio za nagrade. Pisao sam kao sumanut, a one su dolazile same po sebi, dolazile i radovale, jer su bile potvrda svega što sam radio. Danas, kada je naša zemlja manja one više nemaju značaj koji su imale tada, ne etabliraju više autore kao nekada. Kad to kažem mislim pre svega na Sterijino pozorje i vreme kada sam prvi i jedini dobio Sterijinu nagradu za komad za decu, za “Mačora u čizmama”. Bio je to veliki šok za javnost a ja sam dobio krila kakva je teško moguće i zamisliti. Danas me jednako raduju nagrade koje dobija Pozorište “Boško Buha” na čijem sam čelu. Verujem da raduju i autore jer potiču od esnafa, od kolega koji bivaju članovima raznih žirija na festivalima na kojima učestvujemo.

GLAS: Možete da se pohvalite i Zmajevom nagradom za ukupan doprinos dramskom stvaralaštvu za djecu. Imamo li danas u srpskoj književnosti pjesničke veličine kakav je bio Zmaj?

BOJOVIĆ: Naravno da imamo. No, svi su naši savremenici, živi i grešni ljudi od krvi i mesa. Potrebno je da ih više ne bude pa da se više objavljuju citati iz njihovih dela, kulturnim ustanovama i nagradama daju njihova imena. Tolstojeve ocene Šekspirovih dela danas mogu biti smešne jer obojica nose oreol besmrtnosti, ali u vreme dok je oštri Div iz Jasne Poljane bio živ na to se, sigurno, drugačije gledalo.

GLAS: Promijenili ste dvije upravničke fotelje prije ove u u kojoj se sada nalazite. Koliko vam ta funkcija oduzima vremena za pisanje?

BOJOVIĆ: Moglo bi se reći da je i to zanat koji sam dugo pekao, te da je svako pozorište izazov za sebe. Već četiri godine nisam napisao ništa novo. Ili se “odraslo” pa se prelazi u neku drugu fazu kreativnosti, ili je moj odnos prema vođenju jedne velike i komplikovane institucije, kakva je Pozorište “Boško Buha”, u stalnoj borbi za opstanak usled rekonstrukcije zgrade, potpun i posvećenički. Prosudite sami.

GLAS: Napisali ste i scenario za film “Nož” po istoimenom romanu Vuka Draškovića, za što ste i nagrađeni. Pisali ste i scenarije za filmove “Rat uživo” i “Lavirint”. Kako je izgledao izlet u svijet filmskog scenarija?

BOJOVIĆ: Ne bih rekao da je reč o izletu. Ja samo volim da radim kreativno unosne i velike stvari a usled finansijskih problema koji našu kinematografiju prate češće je i brže realizovati ih u pozorištu. Veoma me raduje što jedna televizija Republike Srpske za svaki Božić emituje film “Nož” koji postavlja brojna pitanja našeg identiteta kroz istoriju. Roman je napisan sedamnaest godina pre nego što je snimljen film, pre ratova devedesetih koji su ova pitanja još više izoštrili i koja je svojim raznim slojevima i delo Vuka Draškovića anticipiralo. Valjalo je za film, priče radi, dopisati ceo deo koga u romanu nema, izmeniti kraj... No film u potpunosti ima antiratni značenjski nivo što me posebno raduje, jer daje drugačiju sliku o nama u svetu.

GLAS: Rođeni ste u Nikšiću, bili ste direktor drame i dramaturg Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici. Kako komentarišete aktuelna dešavanja u Crnoj Gori?

BOJOVIĆ: Moje prvo radno mesto, nakon što sam završio FDU bilo je direktor drame Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici. No, bilo je to u državi koja se tada drugačije zvala, bila kudikamo veća, a u kući (otac je bio profesor svetske književnosti sa doktorskom disertacijom “Lav Tolstoj u Srba”, savremenik Danila Kiša) i u školi se izučavala gramatika i pravopis jezika na kojem sam i tada čitao i pisao i na kom to činim i danas. Od stranih jezika učio sam i izučavao engleski. U međuvremenu sam iz novina saznao da su se pojavili i neki drugi jezici. No, ne verujem baš u sve što pročitam u novinama.

Sve što bih rekao na temu današnjih dešavanja u Crnoj Gori jeste citat Jovana Ćirilova koji kaže da “ništa ne zastareva brže nego avangarda”. Svakom seljaku sa Durmitora (ja druge pameti ne bih ni želeo da imam) jasno je da se ne može kalemiti smokva na smrču ili jelu, čempres na Pančićevu omoriku. Možda se može trideset godina hodati na rukama, ali ne i ceo vek, jer su nam, ipak, noge date za to. Radovalo bi me da se sve što pre završi i bez krvoprolića i bratoubistava.  Hrišćanski je praštati, ali praštati suzavcem u ime napretka po sopstvenom narodu je nešto sasvim drugo.

GLAS: Koliko uspijevate da ispratite pozorišnu produkciji u Banjaluci i Republici Srpskoj?

BOJOVIĆ: Ne toliko koliko bih želeo. Puno toga dobrog sam u prilici da čujem i da se radujem uspesima. No, nadam se da je Sirano ispravio krivu Drinu a Lepi Kristijan je celu popio, da tu ima i neke Jugove i moje zasluge, te da je sada samo nebo granica.

GLAS: Još 1997. pohađali ste Internacionalnu školu dramaturgije pri Kraljevskom dvorskom pozorištu u Londonu. U kojoj mjeri se u obrazovanje umjetničkog kadra kod nas razlikuje od sličnih fakulteta u Velikoj Britaniji?

 BOJOVIĆ: Pre svega kod nas je drugačiji sistem. Daleko smo još od onoga što se u nekim zemljama vekovima gradilo. Daleko smo još i od mogućnosti pravljenja zakona o pozorištu. Period tranzicije je tek pred nama u tom smislu. Nakon škole u Londonu postao sam direktor Pozorišta lutaka “Pinokio” u Zemunu i primenio sve što sam tamo naučio, što je bilo dobro i što se u radu jednog pozorišta kod nas moglo primeniti. Što zahvaljujući “Pinokiju”, što svojim komadima i tome što sam bio jedan od osnivača i prvih selektora TIBE, međunarodnog festivala (koji je desetak godina bio pandan BITEF-u za decu i koji je organizovan pri Pozorištu “Boško Buha”), a što svemu zajedno, proputovao sam skoro ceo svet. Nikada nisam imao želju da tamo ostanem i da živim. Uvek sam odlazio sa Srbijom u srcu i sa željom da se u Srbiju vratim i da joj dam sve ono dobro što sam u svetu video. Ono loše sam ostavio da zimi samotnjački zavija po brdima Durmitora i, poput junaka o kome nameravam da radim i scenario za film, otisnuo se u beli svet.

Scenario za film o srpskom grofu

GLAS: Šta je to novo što nastaje u Vašoj umjetničkoj radionici?

BOJOVIĆ: Pripremam se da radim scenario za film o jednom srpskom grofu za čije se delo  kod nas nedovoljno zna i koji je uticao na formiranje kompletne geografske mape sveta. No, iz razloga što je za to još rano, s jedne i producentskog zahteva, s druge strane, o tome još nije profesionalno javno govoriti. Scenario za film o Petru Lubardi, jednom od najvećih naših slikara, čija sudbina prati i Titovu epohu, iako je na Festivalu u Monpeljeu bio u najužem izboru za finansiranje, verovatno će, sačekati neka bolja vremena za našu kinematografiju a materijal koji sam godinama, pre svega zahvaljujući rodbinskim konekcijama (majka mi se preziva Lubarda, te sam i sa samim junakom scenarija u bliskim rodbinskim odnosima) sakupljao, rezultovaće nekom novom pozorišnom dramom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.