Glumac Vojislav Brajović, za “Glas Srpske”: Nekad smo imali prostor za maštanje, danas scenom vlada mržnja

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” jedan od bardova srpskog glumišta Vojislav Brajović iza koga je stotine pozorišnih i filmskih uloga i koji i u osmoj deceniji života sa ogromnom energijom i elanom snima nove role. Sam sebi je, kako kaže, najgora i najkritizerskija publika, a da drugi i te kako cijene njegov rad potvrđuju brojne nagrade koje sa svih strana stižu na adresu ovog legendarnog glumca.

- Uvek kada su nagrade u pitanju kažem da su one najbolja i najdraža plata koju dobije umetnik. To je potvrda da nije uzalud radio i živeo i zato mi je svaka nagrada draga pogotovo ako je to i nekom drugom drago - istakao je Brajović kome je protekle sedmice na Festivalu evropskog i mediteranskog filma u Trebinju uručena nagrada “Zlatni platan” za izuzetan doprinos evromediteranskom filmu.

GLAS: Nedavno ste proglašeni i za dobitnika nagrade “Pavle Vuisić” za izuzetan doprinos umjetnosti glume u domaćem igranom filmu. Koliko Vam znači nagrada koja nosi naziv po jednom velikanu srpskog glumišta?

BRAJOVIĆ: To je veoma zanimljivo pitanje, jer kada se pomene ta nagrada ne mogu, a da ne govorim o velikom Pavlu Vuisiću. Velika je odgovornost primiti tu nagradu. On je bio ogromna autoritarna ličnost, vrsni glumac. On je bio izuzetan intelektualac, uzor mnogima. Bio je veoma zahtevan prema sebi. Mnogi to ne znaju i misle da su ga izvukli iz neke kafane pored čašice i gurnuli pred kamere. Ne, on je bio veoma studiozan i zahtevan umetnik. Pitam se da li sam ja uopšte dobacio dotle da dobijem nagradu s njegovim imenom. Za života, on nije voleo da bilo šta nosi obeležje s njegovim imenom, toliko je bio skroman, a veliki. Otišao je u punoj glumačkoj snazi, nažalost.  Drago mi je zbog ove nagrade iako ne znam koliki je moj doprinos tome zaista. Imao sam tu sreću i privilegiju da sam radio i u BiH, Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji.

GLAS: Kada pominjete sve zemlje bivše Jugoslavije u kojima ste radili i stvarali, pred kojom publikom Vam je bilo najteže?

BRAJOVIĆ: Najteže mi je pred onom publikom koja od mene nešto očekuje i koja strepi kakav ću biti na sceni. Uvek mi je drago, kada je pozorište u pitanju, kada osetim kako publika diše zajedno sa mnom, kada čujem tišinu, jer znam da sam tada okupirao njihovu pažnju. Na filmu nemam hrabrosti da pogledam šta sam uradio. Iza mene je više od 130 filmskih naslova i uvek me plašilo da pogledam jer sam retko kada zadovoljan.

GLAS: Kako sa ove vremenske distance gledate na Vaše početke? Da li je bilo teže Vašoj generaciji ili današnjim mladim glumcima?

BRAJOVIĆ: Nije bilo lako. Postojale su ogromne glumačke ličnosti,  značajna glumačka imena u celoj Jugoslaviji. Sreća je veoma bitna stvar. Talenti ne propadaju, ali mladima treba pružiti šansu. Nekada su se mladi talenti ostvarivali uz ljude koji nisu zazirali od nas mladih kolega. Danas mladi imaju prostora, ali je pitanje da li imaju adekvatne uzore, da li znaju šta žele da postignu. U našoj umetnosti nema naslednika. Dragan Nikolić, Bata Živojinović, Zoran Radmilović su bili jedinstveni. Može da dođe neko drugi, drugačiji, ne mora da bude bolji, ali mora biti jednako dobar.

GLAS: Šta Vam je tada bilo najteže, a iz čega ste crpili energiju?

BRAJOVIĆ: Hajde da o tome govorimo kao nekad i sad. Nije bilo uopšte lako nekada. Govorili su mi “doživeli ste te zlatne sedamdesete”. Nije tačno. Nakon velikog uspeha “Otpisanih” nisam mogao na ulicu da izađem, jer nisam imao novca. Nema to veze sa zlatnim sedamdesetim. Nešto drugo je u pitanju, a toga danas nema. To su već pomenuto drugarstvo, ljubav i zajedništvo, bez prisustva mržnje. Mržnja i netolerancija sputavaju kreativnost i modernu umetnost.

GLAS: Uprkos svim ulogama koje ste odigrali za mnoge generacije ćete uvijek biti Tihi iz “Otpisanih”. Kako na to gledate?

BRAJOVIĆ: Te generacije su dobile nekog svog junaka i to je sasvim normalno. To je bila serija u kojoj dobro pobeđuje zlo. Mladi ljudi su dobili svoje junake, svoje zamišljene prinčeve iz bajke. Gledam na to kao na nešto lepo, nema u tome ništa što bi mi smetalo.

GLAS: Koja uloga Vam je bila najteža, glumačka ili neka životna?

BRAJOVIĆ: Imao sam u životu raznih uloga. U pozorištu sam se najbolje snašao, ali sam imao i neke društveno angažovane uloge i one se takođe moraju igrati besprekorno. Te uloge se moraju igrati u svoje ime sa velikom odgovornošću i osećajem časti i hrabrosti, pa su to možda i najteže uloge.

GLAS: Mislite na period kada ste bili ministar kulture u Vladi Srbije?

BRAJOVIĆ: Da, o tome sam govorio. Tim ministarstvom sam rukovodio 15 meseci. Trudio sam se da okupljam oko sebe sve one za koje sam smatrao da znaju bolje i više od mene i oni su to i dokazali. Nemam čega da se postidim iz tog perioda, naprotiv, ako ja podvlačim crtu ispod svog imena mogu samo da budem ponosan.

GLAS: Smatrate li da su današnji političari glumci?

BRAJOVIĆ: Ne volim poređenja kao recimo “nije ti ovo pozorište” ili “nije ti ovo cirkus”, jer i cirkus je jedna umešnost visokog nivoa. To su loša poređenja, jer pozorište je najuzvišenija i najsloženija umetnost koja se tog trenutka piše. A da li nešto glume političari? Pa bolje bi im bilo da imaju bolje učitelje, pa neka onda glume i neka to bude dobro. Obično je to veoma loše.

GLAS: Možete li da nam otkrijete ne čemu trenutno radite?

BRAJOVIĆ:  Igram u seriji “Kralj” u režiji Zdravka Šotre, a koja se snima po romanu Vuka Draškovića. To je ogroman projekat sa velikim brojem glumaca. Reč je o ekranizaciji romana “Aleksandar od Jugoslavije”. Imam tu privilegiju da sam dio te priče. Igram ambasadora tadašnje Jugoslavije u Parizu – Miroslava Spalajkovića. Reč je o velikoj istorijskoj priči koja nije obrađivana. Zahtevna je i nadam se da će biti dobra i dostojna tog istorijskog perioda i tih ličnosti. Igram ulogu i u seriji “Crno-bijeli svijet”, ali tu ulogu još nisam snimio. Donesena je uredba o obaveznom testiranju za ulazak u Hrvatsku i izolaciji, tako da sam se vratio sa granice i nadam se da ću tu ulogu snimati u septembru. Imamo tu sreću da možemo dolaziti u BiH, da samo sa ličnom kartom možemo u Republiku Srpsku, ali ne mogu da odem u svoju Crnu Goru. Bez obzira na sve te zakone i propise koje poštujem i bez obzira na to što su sve ove naše zemlje suverene države, mogli smo deliti zajednicu i zajedno se boriti protiv ove pošasti, a ne da korona bude nova prilika da se razdvajamo.

GLAS: Pandemija virusa korona gotovo je paralisala cijeli svijet. Kako je ova kriza uticala na kulturu?

BRAJOVIĆ: Pandemija je zaustavila svet, a najviše našu umetnost jer ne možemo da igramo u pozorištima, ne možemo da unapređujemo svoj rad. Moje vreme tek prolazi, ali mladi čije vreme dolazi, oni moraju da budu u kondiciji i da stalno rade. U našoj umetnosti nema odmora. Jako je teška situacija u umetnosti i kulturi generalno, jer kultura je negovanje umetnosti, tako da se svi nalazimo u nezavidnoj situaciji.

GLAS: Kako ispunjavate slobodno vrijeme i u čemu najviše uživate?

BRAJOVIĆ: Radim mnogo u korist svoje porodice. Imam dosta posla i bar za sada najviše mi prija taj večiti fakultet, a to je kafana i društvo sa kojim mogu da razmenjujem misli i da razgovaramo o svemu što nas okružuje. Druženje je najvažniji deo mog slobodnog vremena.

GLAS: Vjerujete li da se “otpisani” vraćaju?

BRAJOVIĆ: Povratak “otpisanih” je pitanje svesti o slobodarstvu. Ogroman pritisak u ono vreme probudio je kritičnu masu da sruši sve ono što pritišće ljude i guši njihovu slobodu. Smatram da je za to još rano, ali u tom smislu verujem da će toga još biti.

Prozor u svet

GLAS: Da li je kafana druga kuća glumcima baš kao i novinarima?

BRAJOVIĆ: Ja sam je krstio fakultetom. Tamo razmenjujemo misli i unapređujemo svoje moždane vijuge. Kafana je naš prozor u svet. To nema nikakve veze sa alkoholisanjem niti sa prežderavanjem. Smisao je u druženju, razmeni i sukobljavanju misli i izgradnji novih pogleda na svet koji nas okružuje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.