Dragoljub Raša Todosijević, avangardni umjetnik: Srpska kultura stradala od izolovanog akademizma

Pisao sam jednu vrstu velikih parola na kojima sam pisao svašta tipa: "Majka na prodaju" ili "Sutra je ponedeljak", od kojih je ova druga izazvala veliku pažnju. Šta je ona značila. Ništa posebno. Samo jedna vrsta efektne poruke umetničkom pokretu "Dada", koja nije imala neko skriveno značenje, osim da podstakne na razmišljanje ili reakciju.

Kaže ovo u intervjuu za "Glas Srpske" Dragoljub Rašo Todosijević, legendarni srpski konceptualni umjetnik i avangardni stvaralac, objašnjavajući zašto njegova retrospektivna izložba, koja je otvorena u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske nozi naziv "Sutra je ponedeljak". Slikar, grafičar, vajar, performer i fotograf i čiji se umjetnički rad proteže na više od pet decenija karijere, početkom sedamdesetih, zajedno sa Marinom Abramović, Erom Milivojevićem, Zoranom Popovićem, Nešom Paripovićem, Gerom Urkom i drugima umjetnicima okupljenim oko Studentskog kulturnog centra u Beogradu, uveo je nove medije, video, performans, akcije, provocirajući ustaljenu strukturu i funkcionisanje domaće umjetničke prakse.

Sama izložba nudi zanimljiv presjek Todosijevićeve nesklonosti žanrovskim klasifikacijama i stavljanje u određene okvire, što je po njegovim riječima posljedica urođenog buntovničkog duha i otpora ustaljenim normama, kako u životu tako i u umjetnosti.

- Na sve sam pristajao osim da radim ono što se mene očekuje. Čak kad sam kao mlad umetnik gostovao u Edinburgu 1974. godine na poziv čuvenog Ričarda Demarka, koji je na sav glas hvalio, uz nas skromne goste sa istoka, tada slabo poznatog Džozef Bojsa, kojem je to bila prva izložba van Evrope. Malo me je iznerviralo to duvanje njega na račun ostalih gostiju festivala te sam predložio svojoj supruzi Marineli da uzmemo prazan list i da njemu napišemo Džozefina Bojs, kao omaž slavnoj crnoj umjetnici Džozefini Bejker i da to prodajemo za pet funti. To je bila lijepa suma za to doba, posebno u Škotskoj (smijeh), čak se to dopalo i Bojsu, iako se od nas očekivalo da radimo neke perfomanse, a ne da se šalimo na račun glavne zvijezde Festivala umjetnosti. Trudio sam se da takav stav zadržimo tokom cijele karijere i da uvijek radim suprotno od očekivanja, kako kritike tako i publike - istakao je Todosijević.

GLAS: Šta je bio početni impuls koji Vas je podstakao da pomislite da ne želite biti samo posmatrač već da poželite da stvarate umjetnost?

TODOSIJEVIĆ: Zbog određenih okolnosti nakon Drugog svjetskog rata moja se porodica morala iseliti iz nejasnih razloga iz svoje kuće na Dedinju (smijeh) i preseliti se u daleko manji prostor u Šajkaškoj ulici kod Botaničke bašte. Tamo sam provodio dobar deo dana, crtajući mastiljavom olovkom pejzaže i biljke ili hvatajući rovce za pecanje. U jedom trenutku moji crteži počeli su iskakati iz klasičnih formi. To je video jedan komšija, koji je bio umjetnik i rekao mi: "Idi ti u Šumatovačku 120A, tamo Lala Subotički vodi školu crtanja". To je bila neka vrsta pripreme za Akademiju likovnih umetnosti. Korak po korak i završio sam na akademiji. Sad, da li je to bilo dobro ili ne, bih znao.

GLAS: Koliko je istinita priča da ste imali mnogo problema kao student na Akademiji umetnosti, upravo zbog svoje nesklonosti tradicionalnim akademskim viđenjima umjetnosti?

TODOSIJEVIĆ: Činjenica je sledeća. Profesori, docenti, asistenti na akademiji su govorili kako je to jedna od najboljih umetničkih ustanova u Evropi, što je da budem pristojan, smešna tvrdnja. Posebno meni koji sam već tada auto-stopom prošao pola Evrope, obilazio muzeje, festivale, akademije po Italiji, Francuskoj, Škotskoj i video da smo mi ostali zaglavljeni u prošlosti i da su moji radovi kilometrima daleko od našeg krutog, akademskog shvatanja modernističke umetnosti. Srpska kultura sistematski je uništavana od provincijalaca i jednog, nazovimo ga izolovanog akademizma. Teško je stradala od patetičnog provincijalizma, izolovanosti i nespremnosti da se uđe u velike diskusije o kulturi. Ispada da stalno ponavljam, ne znam već koliko puta: da se svaki čovek, svaki narod, svaki umetnik oseća i prepoznaje po tome kako u određenim okolnostima rešava pitanje vlastite sudbine, vlastite egzistencije i kako o toj egzistenciji razmišlja. Ova sredina nije umela da reši to pitanje, pala je iz tog ispita, a da ne pričamo onda o umetnosti ili kulturi.

GLAS: O sedamdesetim u Jugoslaviji danas se piše i govori uz mnogo nostalgije, ali iz Vaše perspektive kakva je to objektivno bila zemlja za mladog i buntovnog umjetnika?

TODOSIJEVIĆ: Ma, loša! Kakva avangarda, kakvi bakrači. Oni su to proglašavali stranim uplivom u našu kulturu, duhom dekadentnog zapada i sličnim budalaštinama. Akademski krugovi su bili nespremni da iskorače iz vlastite iluzije o veličini, profesori su pričali o freskama ili baroku, ne registrujući šta se dešava oko njih. Bilo je malo mesta gde su mladi umetnici mogli izlagati, dok nas je kritika, uz par časnih izuzetaka uglavnom napadala. Zatim sam počeo da upoređujem i jednog trenutka sam shvatio da su naši profesori, ljudi koji bi trebalo da budu naši uzori -  ljudi neprijatno skromnog obrazovanja koji realno nemaju dodira sa onim što se tog trenutka zvalo aktuelna scena u Evropi. I šta se događa? Nisam mogao sad da im kažem: "Hej, ljudi, pa vi ste glupaci, budale, vi nemate pojma, šta vi meni pričate…?", ili tada se, recimo, pojavio Bejkon: "…to nema veze sa onim što vi znate o Bejkonu niti sa onim što sam ja video!" Samim tim došlo je do velikog konflikta, a ja nisam imao nikakvo drugo rešenje osim da prestanem da radim s njima, već da tražim svoj put sam. Iako sam imao problema, nisam mogao da se upišem na postdiplomski i slične stvari...

GLAS: Tada se desilo okupljane jedne mlade avangardne umjetničke ekipe oko SKC-a, koja je sjajno uhvatila umjetnički duh vremena u skladu sa svjetskim okvirima.

TODOSIJEVIĆ: Poslednje dve godine na akademiji ja uopšte nisam ništa radio niti sam posle imao šanse da dođem na postdiplomske studije. Tada smo mi počeli da se skupljamo oko Studentskog kulturnog centra. Zanimljivo je kada i gde se javljaju znaci moderne, avangardne umetnosti - na društvenim marginama, u studentskim organizacijama: SKC u Beogradu, Tribina mladih u Novom Sadu, Studentski centar u Zagrebu i ŠKUC u Ljubljani. Zašto? Zato što tu čovek nije trebalo da podnosi molbu za izložbu pa da čeka šest meseci, nego bismo se spontano skupili ako bismo imali neki projekat. Takva ista scena ponavljala se i u Zagrebu i u Ljubljani i delimično u Novom Sadu. To su mesta iz kojih će desetak godina kasnije izaći ljudi koje danas prepoznajemo kao modernu umetnost i koja je u sukobu sa onim starim konceptom socijalističkog estetizma.

GLAS: Za Vašu generaciju moglo se reći da ste u nekim stvarima bili i ispred svjetskih dešavanja?

TODOSIJEVIĆ: Ne bih tako oštrim nožem presecao. Bio je i Zenit pre nas, Micić i društvo, koji su takođe bili bliski duhu vremena. Ono što je sigurno bilo važno ne samo za mene već i za moje kolege - to je bila grupa mladih ljudi: Neša Paripović, Zoran Popović, Urkom Gergelj, Marina Abramović, svi smo se znali i družili i pre kao i tokom školovanja na akademiji - mi smo neprekidno pričali. Dane i dane smo provodili zajedno pričajući o umetnosti. To su bili beskrajno dugački razgovori, plus zezanje, ali je ta neverovatna akumulacija neprekidnog druženja i razgovora bila u srži svega. Počeli smo da koristimo fotografiju, telo, tekst, osmomilimetarsku kameru, netrajne materijale, fotokopije. Silu novih medija upotrebili smo kao umetničko delo. U to vreme su se pod umetnošću podrazumevali uljana slika, skulptura, grafika, crtež i ništa više i ništa dalje od toga. Otud nas nije ni čudilo kad je neko pitao kako to tekst može da bude umetničko delo. Prva izložba koju smo napravili bila je "Drangularijum". Ideja je bila da svako donese nešto što mnogo voli, a što nije neposredno u vezi sa umetnošću. Ja sam izložio svoju devojku Marinelu. To je bio Rubikon svih Rubikona. To je bila istorijska granica između stare i nove umetnosti u Srbiji.

GLAS: Brzo ste počeli da izlažete u svjetskim okvirima, ali ste se stalno vraćali kući i tvrdoglavo ostajali ovdje. Zašto?

TODOSIJEVIĆ: Nisam ništa dokazivao bilo kome. Bio sam prosto prinuđen da budem tu. Radio sam dosta napolju, u SAD ili Belgiji, Japanu, Australiji, mogao sam se ja negde skrasiti. Ipak, imao sam veliku ljubav prema kući. Moja majka je bila jako bolesna, Marinelini roditelji takođe, tako da su bili osuđeni na našu pomoć, skromnu, ali za njih važnu. Izgubio sam atelje, bio manje više oteran, radio sam kao profesor u Kaliforniji, ali nisam mogao da se vodim samo materijalnim, bez obzira na to što bi mi to olakšalo stvari u životu.

GLAS: Pomenuo bih Vašu postavku "Bog voli Srbe", koja je prilično uzburkala duhove kod nas, posebno one sklone konzervatizmu. Šta Vas je podstaklo na korišćenje simbolizma svastike, čija je istorija mnogo starija od moderne percepcije tog znaka kao simbola nacizma i zla, u kontekstu tradicionalnih krilatica o naciji i Bogu?

TODOSIJEVIĆ: Često me pitaju šta mi znači taj kukasti krst. Pa, đavo ga odneo on postoji nekoliko hiljada godina. Običan simbol. Samo se njegova percepcija menja. Kukasti krst nestaje s evropskog horizonta s pojavom hrišćanstva. Beži u šume, nestaje u folkloru i ne pojavljuje sve do početka osamnaestog-devetnaestog veka. Vidimo ga tada u Francuskoj kao benigni dekorativni sistem povezan s neoklasicizmom. Štaviše, smejaćete se, u Kanadi se pojavljuje sto ženskih hokejaških timova koji na pletenim džemperima imaju kukasti krst. On se pojavljuje u celom svetu: u Irskoj, u Grčkoj, u Indiji, u Egiptu, u Japanu, u Južnoj i Srednjoj Americi. U Indiji fabrika za proizvodnju kafe ima džakove sa velikim kukastim krstovima. Kod njih se misli na boginju Kali. Sa pojavom Hitlera, strahotnim holokaustom, ideologijom nacizma kreće da biva tumačen iz te perspektive zla i zlog. Ljudi daju i oduzimaju značenje simbolima. Samo iz perspektive posmatrača ima smisao. Ljudi verovatno s pravom, mada ja to ne žalim, daju političku konotaciju, a što se mene tiče simboli su univerzalna stvar, iako se percepcija menja iz epohe u epohu. Meni je bilo interesantno da ih povežem sa našim konzervativnim shvatanjem sveta, u kojem se jedan mali narod zanosi da ima posebnu vezu sa Bogom, koju eto može narušiti jedan simbol stavljen na stvari iz običnog života, poput kade ili kanti za farbu.

GLAS: Kako Vam danas djeluje konceptualna i avangardna umjetnost, da li i dalje provocira pravila ili je novac najbitniji?

TODOSIJEVIĆ: Ranije je bilo mnogo teže. Tehnologija je bila primitivna i nije bila dostupna kao danas. Danas umjetnici mogu mnogo lakše da stignu do publike. Nažalost, ne primećujem da se tehnologija koristi za nešto uzbudljivo tokom umetničkog procesa. Postoji ogromna, strahovita stilistička disperzija. Ne možete da kažete: "Ovo jeste, ovo nije umetnost". Šta je danas uopšte umetnost? Nemam jasnog odgovora. Novac jeste važan, ali to je relativna stvar, danas je nešto jeftino, sutra je odjednom skupo. Sećam se kada je Sidnejskom bijenalu bio skandal, što su "Plava jedra" Džejsona Poloka plaćen dva miliona dolara, a danas njegova najjeftinija slika košta 50 miliona dolara. S vremenom cene rastu, samo treba viti strpljiv (smijeh).

GLAS: Da li Vas plaši svijet u kojem vještačka inteligencija stvara umjetnička djela ili Vam je to u neku ruku očekivan slijed događaja?

TODOSIJEVIĆ: Znate šta, kada je reč o veštačkoj inteligenciji, to prepuštam piscima, mene zabavlja. Ne može veštačka inteligencija da napravi ove moje brljotine. Za to treba malo pameti ili ludila. Neka pravi ako može. Recimo, evo Dž. K. Rouling, koja je pisala "Harija Potera". Kupi neki Kinez njene knjige, prepiše sve na kineski jezik, napravi distribuciju i sve rasproda. Da li je on veštačka inteligencija? To je uvek samo stvar tehnologije ili percepcije.

Banjaluka

GLAS: Prvi put ste u Banjaluci za ovih skoro 60 godina umjetničkog rada?

TODOSIJEVIĆ: Da. Iznenadila me je Banjaluka, svojom pošumljenošću, ljepotom i jako dragim ljudima. Zahvalio bih kustosu ove izložbe Sanji Kojić Mladenov na posvećenom trudu i radu, ovim divnim ljudima iz Muzeja savremene umetnosti Republike Srpske, koji su omogućili da publika može pogledati moje radove u jednom pravom okruženju za to.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.