Dragoljub Mićko Ljubičić za “Glas Srpske”: Svijet je zabrazdio zbog viška pohlepe i manjka empatije

- Eh, da je Vudi Alen proveo neko vreme ovde, siguran sam da bi morao da dopuni tu svoju misao, jer su se kod nas komedija i tragedija toliko izmešale, da se i u realnom vremenu sve može tumačiti i komično i tragično - kaže u intervju za “Glas Srpske” satiričar i glumac Dragoljub Mićko Ljubičić.

Njegovo ime posljednjih tridesetak godina je sinonim za humor i satiru na ovdašnjim prostorima. Oni nešto stariji pamte ga po “Indeksovom pozorištu”, maestralnim i nezaboravnim imitacijama Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, a mlađi po već kultnom satiričnom serijalu “PLjiŽ” u kom uz pomoć prijatelja Draže Petrovića i Voje Žanetića, na svoj prepoznatljiv, specifičan i satiričan način pokušava pomoći običnim ljudima da, kako kaže, mentalno prežive današnja vremena.

Ističe kako je prošlo vrijeme kada ga je brinulo to što možda ima i previše “materijala” za satiru.

- Odavno sam već naviknut na kontinuirano zabrinjavajuća kretanja u društvu. Ovdašnji političko-ekonomski “trenutak” je specifičan po tome što traje već decenijama, i on sa svakom proteklom godinom sve više vapi za funkcionalnim državnim institucijama i odgovornim političarima koji bi nagomilane probleme rešavali. Ali njih nema ni u tragovima. Ne problema, njih ima bezbroj, nego funkcionalnih državnih institucija i odgovornih političara. I onda nekima od nas koji nismo ni političari, ni funkcionalne državne institucije, a imamo tu sposobnost da iz drugog ugla sagledamo stvarnost, ne preostaje ništa drugo nego da ogrnemo na sebe šinjel satiričara i da pokušamo da tu gorku stvarnost približimo i na malo prijemčiviji način objasnimo običnom čoveku, kako bi je lakše shvatio i usput malo lakše svario - navodi Ljubičić objašnjavajući šta ga poslije toliko godina uspješne karijere, motiviše i tjera da i dalje radi i stvara.

GLAS: Nešto više od dvije godine traje Vaša saradnja sa Dražom Petrovićem i Vojom Žanetićem. Kako je došlo do nje, te kako uopšte birate “likove”?

LjUBIČIĆ: Da budemo precizniji, moja saradnja sa Vojom traje 35 godina, ali u kombinaciji sa Dražom dve. A do ove tročlane saradnje je došlo tako što je Jugoslav Ćosić, programski direktor N1, a čovek s kojim se i Voja i ja znamo iz Indeksa 202, dakle takođe 35 godina, dobrih godinu dana pre početka “PLjiŽ-a” ubeđivao mene da napravim neku emisiju koja bi malo osvežila program N1. Nisam odmah bio zainteresovan, jer znam kakva je obaveza i koliki stres nedeljna emisija, a nije mi bilo ni zanimljivo da tako nešto radim sam. Međutim, u toku narednih godinu dana, uporni Jugoslav je u nekoliko navrata nastavio s “plišanim pritiskom” da  tu emisiju radim s  Vojom, a onda  je  počeo da predlaže i Dražu. I tako se malo po malo otvorila mogućnost da se u jednom neoprobanom sastavu ponudi nešto novo, a bez ikakvog uredničkog upliva, dakle bez cenzure, pa je to bila dodatna motivacija. Od N1 smo dobili dobar termin i tehničku podršku, a sve ostalo smo posle smislili sami, počevši od imena, pa do  poslednjeg detalja  formata.

A likovi se biraju sami, onako kako su se svojim aktivnostima prethodne nedelje kvalifikovali da budu spomenuti i obrađeni u “PLjiŽ-u”. U tome i leže zanimljivost i šarm, ali i sva težina ovakvog programa, jer ni mi ne znamo do dana snimanja ko će od likova biti u emisiji. Onog dana kada snimamo nastaju i komentari i skečevi, odlučujemo o imitacijama i pišemo tekst za song. Oko svega se konsultujemo sva trojica, komentare svako piše za sebe, Voja i ja često pišemo skeč zajedno, kao i song, a imitacijama se trudim da ih obojicu iznenadim, pa otud i onaj Vojin iskren smeh na snimanju. Jedino što nastaje ranije je “Priča za laku noć” i ona mi uzme ceo prethodni dan.

GLAS: Imate li povratne informacije da li Vas gledaju političari i oni koje imitirate?

LjUBIČIĆ: Nemam direktne informacije, ali sam uveren da gledaju i to je tako još iz vremena “Indeksovog pozorišta”, s tom razlikom što su tad morali da dođu na predstavu s plaćenom kartom, a sad to za džabe gledaju u privatnosti svog doma, ili u svojoj kancelariji sa devet ekrana.

Da, bio sam u prilici da lično upoznam većinu političara koje sam oponašao tokom proteklih 30 godina, sem Miloševića i Koštunice. Susreti su bili kratki i slučajni, pa su i reakcije retko kad otišle dalje od kurtoazno upućenih pohvala povodom uspele transformacije glasa, dakle bez mnogo ulaženja u dijalog. A nije ni čudo, jer nikad nisu mogli da znaju da li ću i taj susret posle iskoristiti u dočaravanju njihovog lika.

GLAS: Da li i dalje smatrate da je loš seks u korijenu svega lošeg što nam se dešava, te da je on partijski neprijatelj “broj 1”?

LjUBIČIĆ: (Smijeh) Setili ste se te teze koju sam izbacio prilikom promovisanja moje predstave “One stvari”, još 2011. godine. Ali mora se pojasniti na koji seks ja tu mislim. Nije to baš onaj kućni, privatni seks, koji ne treba da se tiče bilo koga sa strane, sem možda nekog seksualnog terapeuta, ako tu nešto ne štima, već jedan mnogo javniji, da ne kažem grupniji seks, onaj koji nad nama vrše političari svakodnevno, a čiji cilj nije obostrano zadovoljstvo, već samo njihovo. E taj seks je loš, jer sve više podseća na silovanje čitavog naroda, što se kaže, u zdrav mozak. Kako drugačije objasniti da se tim povodom osećamo kao nečije seksualne igračke, a nad nama se sprovode kojekakve perverzije. E sad to što je takav seks za većinu nas loš, ne znači da za te siledžije on nije sasvim zadovoljavajući.

GLAS: Da li se mogu povući paralele između onog što danas radite i perioda kada je haralo “Indeksovo pozorište”?

Isto ja radim što sam radio i onda, samo na drugom mediju. Tada nije bilo toliko televizija, pa je kontrola sadržaja, a posebno politički osetljivog, bila mnogo stroža. Zato nam u to vreme nije bio dozvoljen pristup televiziji. Rešavali smo to u početku radio emisijom, a kasnije predstavama i gostovanjima. Danas, za promenu, imamo TV emisiju na kablovskoj televiziji, a i to bi već sutra sasvim sigurno ukinula ova vlast, da ikako može da se s tim lako izvuče. Ali ne može baš tako lako, najverovatnije zbog sve većeg uticaja društvenih mreža, čak i pre bilo čega drugog, na primer pritiska iz EU.

Same teme se ne razlikuju puno od vremena “Indeksovog pozorišta”, što je tek priča za sebe, s obzirom na proteklo vreme. Pogledajte samo ovo: prva emisija “Indeksovog radio pozorišta” u kojoj sam učestvovao, snimljena početkom 1984. godine, zvala se “Boj za Kosovo”. Nekih 36 godina kasnije završetak tog boja nije ni na pomolu, a Kosovo je i dan-danas jedna od najčešćih političkih tema naših komentara.

GLAS: Da li bi ikada pristali da budete političar ili neki visoki državni funkcioner i pod kojim uslovima?

LjUBIČIĆ: Hm, možda bih i pristao pod neposrednom, ozbiljnom i kontinuiranom pretnjom ugrožavanja telesnog integriteta hladnim ili vatrenim oružjem. A ako me jednom ipak vidite kako se šepurim na nekoj od političkih funkcija, a iza mene nije čovek sa nožem ili pištoljem prislonjenim uz moja leđa, znajte da sam u međuvremenu doživeo tešku ishemiju čeonog režnja, te nisam više u kontroli svojih odluka i postupaka, a sasvim moguće ni fizioloških radnji. A ako pak počnem da se bavim politikom, a ne izgledam kao da sam baš sasvim pomerio pameću, dolaze u obzir i varijante da sam drogiran, hipnotisan, čipovan, ili da sam jednostavno otet i mučen sve dok nisam pristao.

GLAS: Kakva nas budućnost čeka? Ima li nade za nas, hoće li nas ova korona razbuditi i prosvijetliti?

LjUBIČIĆ: Ovo vaše “nas” se do skora s pravom odnosilo samo na ovaj deo sveta, zatrpan sopstvenim problemima i razmiricama, ali se u međuvremenu, upravo zbog korone, proširilo na globalno “nas”, kao čovečanstvo. To je loše za nas odavde, zato što praktično nema više mesta gde možemo da se sklonimo ako nam ovo naše balkansko okruženje ne odgovara, a da nas ne sustignu isti ili slični problemi, od zdravstvenih, pa do ekonomskih. A to će možda uticati i da se neke druge loše stvari promene brže nego što bi inače. Jer, prethodni način života i rada se možda više nikad neće vratiti. A s obzirom na to koliko smo zabrazdili kao čovečanstvo, pre svega u domenu klime i ekologije, a onda i u pogledu viška pohlepe i manjka empatije, nije ni čudo da nas je sve zadesila ovako jedna dramatična zdravstvena, ekonomska, sociološka i samim tim - politička opomena.

GLAS: Da li u planu imate neki novi projekat, te šta Vas uopšte tjera da i dalje radite? Da li Vam je satira neka vrsta “izduvnog ventila”?

LjUBIČIĆ: Da počnem od drugog dela pitanja. Rano sam prepoznao svoju sklonost ka tome što s razlogom zovete satira i posvetio veliki deo života bavljenju time. Očigledno je da imam snažnu i trajnu potrebu da na taj način izrazim sebe, ali sam srećan što to nije i moj jedini izraz, nego sam uspeo da se oprobam i na mnogim drugim poljima. Moj izduvni ventil, dakle, nije satira, nego to što mogu da radim puno različitih stvari, a po sopstvenom nahođenju i ritmu. To je istovremeno i moja najveća lična privilegija, jer kako drugačije nazvati to kad radite samo ono što volite, i to samo onda kad vam se to najviše radi. Srećom, kod mene nije manjkalo ni interesovanja ni talenata za mnogo toga, pa mi nikad nije dosadno.

A što se novih projekata tiče, skoro uvek sam, pored onoga što trenutno radim, imao i neki paralelni projekat, bilo da je to nešto ranije planirano, pa je tek sad došlo na red, ili se dogodio poziv sa strane da uzmem učešća u nečemu neplaniranom. Tako i sad. Upravo mi je ponuđena uloga u jednoj domaćoj krimi TV seriji, koju još nisam ni prihvatio, a ni odbio, prevashodno iz tehničkih i terminskih razloga, pa o tome drugi put, ako prihvatim. A nešto čime se poslednjih mesec i po dana intenzivno bavim, pored rada u okviru svoje agencije “Tim talenata”, je priprema knjige pod nazivom “Priče za laku noć (posle kojih niste mogli da zaspite)”, a u kojoj će se naći gotovo sve ove iz dosadašnjih pet sezona PLjiŽ-a, dakle njih pedesetak. To mi je u planu još od jesenas, ali tad još nisam imao izdavača, a nisam ni imao odabrane i za knjigu prilagođene “Priče” sve dok se nije završila peta sezona, sad u junu. Poželeo sam da ih vidim i u formi knjige, jer mi se čini, a nisam jedini s tim utiskom, da zaslužuju da budu ne samo odslušane i odgledane, nego i pročitane. Tim pre što tek kad se nađu tako sabrane u knjizi postaju i materijalni dokument jednog vremena, koji onda dobija priliku da zauzme mesto na polici s nekim drugim sličnim knjigama.

“Skidanje” političara

GLAS: Koga Vam je bilo najteže “skinuti” i zašto?

LjUBIČIĆ: Uvek je najteže skinuti nekoga ko nema nekih posebnih pojavnih, glasovnih, ili karakternih osobenosti. Ovo poslednje se odnosi na politički aspekt ličnosti. Jer ono što mene zanima nije isključivo imitacija glasa, mimike, ili kretnji, već predstavljanje karaktera te ličnosti kroz ono što ona izgovara, kombinujući to na kreativan način sa onim što ta osoba u tom trenutku  misli. U tome i jeste ono precizno i zabavno, a istovremeno satirično i upozoravajuće kod tih  mojih političkih imitacija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.