Dragan Škrbić, proslavljeni rukometaš: Najveće pobjede sigle nakon karijere

Kada je rekao zbogom terenu 40x20 metara legendarni rukometni as Dragan Škrbić posvetio se poslu u medicini, a oprema i dijelovi koje proizvodi njegova kompanija koriste se prilikom najsloženijih operacija kičme. Nekada najbolji rukometaš svijeta sada moće da se pohvali da je posredstvom njegove kompanije u Srbiji izvedeno više od 100 operacija, a kvalitet života svih pacijenata povećan za nekoliko puta.

- Kad sam bio igrač najbitnija stvar mi je bila utakmica i činio sam sve da pobedim svaku. Mozak je razmišljao samo o tome. Tek posle sam shvatio šta je život i kolika je njegova kompleksnost. Ipak, sport mi je mnogo pomogao, jer sam osećaj i iskustvo sa terena preneo na ovo. Na kraju kada se podvuče crta sve je to isto. Svaki dan je utakmica, moraš da je shvatiti ozbiljno da bi slavio. Ukoliko potceniš protivnika, sigurno ćeš izgubiti, bez obzira na to što si po kvalitetu bolji. Jedna razlika je što sam nekada igrao po 60 minuta i davao odlučujuće golove, a sada sedim na klupi i čekam tih nekoliko sekundi ili minut koji mogu da budu presudni za ishod operacije. Moja kompanija daje tehničku podršku hirurzima, znamo bolje naš alat i materijal od njih, ali su oni zvezde naše ekipe. Nekada sedimo i na tribinama, što takođe nije loše, jer je znak da sve prolazi kako treba - naglasio je Škrbić.

GLAS: Možete li da nam prenesete utiske najveće pobjede koja je do sada izvojevana u operacionoj sali?

ŠKRBIĆ: Jedna devojčica Anđela imala je 14 godina i samo 14 kilograma. Dijagnoza - kompleksan deformitet kičme. Bila je životno ugrožena i u potpunosti je zavisila od roditelja. Trebalo je hitno da bude operisana, ali kada je najpoznatiji hirurg iz ove oblasti Norberto Ventura pregledao snimke spremio je program prema kojem je radila da bi uopšte mogla da bude operisana. Sve je proteklo u najboljem redu, devojka je odličan đak, uskoro će se  upisati na fakultet, a njena majka konačno može da ide na posao. To su pobede koje vrede više od bilo kakve medalje.

GLAS: Vladate materijom kao da ste u najmanju ruku doktor. Kako ste uspjeli da se za kratko vrijeme “prešaltate” u potpuno novu granu?

ŠKRBIĆ: Još tokom karijere sam znao da neću biti trener. Nisam se video u toj ulozi. Ovo sa medicinom krenulo je spontano. Dobio sam ponudu predsednika rukometne sekcije Barselone da osnujemo firmu. Rekao sam mu da ništa ne znam o medicini i sredstvima, ali me je ubedio da se sve može naučiti. Počeo sam da se edukujem, a kada sam počeo da ulazim u salu, osetio sam da sam deo tima. Malo pomalo i eto. Posebno sam srećan što smo na neki način pomogli deci širom Srbije i doprineli da im popravimo kvalitet života.

GLAS: Tokom karijere ste igrali za evropske velikane, a imali ste sreću da šest godina provedete u Barseloni? Da li je to najbolji period karijere?

ŠKRBIĆ: Došao sam u Kataloniju kada je bila smena generacija, nakon drim tima na čelu sa Valerom Riverom. Neki su prestali da igraju, neki otišli, a cilj je bio da se brzo konsolidujemo i nastavimo da osvajamo trofeje. Barsa je za rukometaša idealna sredina. Kil je možda najveći rukometni klub, ali kada pogledaš titule, igrače koji su nosili dres Barselone... Uz to idu dobar ugovor, borba za titule, klima, ljudi, lep grad... Meni je mnogo imponovalo da dođeš na terapiju i da na stolu kraj tebe leži Ronaldinjo. Iako smo koristili istu banku, imali smo drugačiji konto (smijeh), ali smo bili ista familija. Sećam se proslave Nove godine. Na jednom mestu sportisti svih sekcija, ali i svi zaposleni od čoveka koji prodaje karte, ekonoma, do direktora i predsednika. Svi za istim stolom. Sve to ima dimenziju koje nema nigde drugo. Bio sam u Celju kada je bilo finansijski najbolje, ali ima tri-četiri zaposlena, a u Barsi ih je 500...

GLAS: Kada igrate u takvom klubu pritisak se podrazumijeva. Kako ste se nosili sa tim?

ŠKRBIĆ: Interesantno je da ga i nismo imali previše. Rukometna sekcija bila je kao ostrvo, bez nekih moranja. Ali svako ko nosi dres Barse pravi autopritisak, jer je cilj da osvojiš sve. I kada osvojiš, da to ponoviš. Pobede ne mogu da dosade. Uživao sam u svakom klubu, do poslednjeg treninga, ali je Barsa nešto posebno.

GLAS: Karijeru ste završili u velikom stilu, pred desetinama kamera i stotinama TV ekipa?

ŠKRBIĆ: Tadašnji i sadašnji predsednik Đoan Laporta ima strašnu harizmu i zna da te pridobije. Hteo sam da najavim kraj karijere kada smo osvojili poslednji kup, da uzmem mikrofon i kažem da završavam na kraju sezone. To je Laporta čuo i rekao da tako nešto ne dolazi u obzir. Nisam bio ni Ronaldinjo, ni Mesi, ali su mi zahvalili na najlepši mogući način. Sazvali su konferenciju za medije, Laporta mi je zahvalio za sve što sam uradio u tih šest sezona. To je nešto što ostane za ceo život.

Na čelu žirija

GLAS: Prihvatili ste da budete na čelu žirija Izbora deset najboljih sportista Republike Srpske i 12. decembra ćete biti na završnoj manifestaciji u Banjaluci.

ŠKRBIĆ: Iskren da budem ostao sam malo iznenađen kada sam dobio poziv da budem u toj ulozi. Laska mi naravno i verujem da ćemo pravedno presuditi i nagraditi najboljeg. Radujem se dolasku u Banjaluku u kojoj imam toliko mnogo prijatelja i bivših saigrača, koje ću ovaj put obići.

GLAS: Posljednje finale u karijeri, sticajem okolnosti, niste igrali, ali ste dobili priliku da podignete pehar.

ŠKRBIĆ: U polufinalu sam dobio crveni karton po završetku utakmice, jer sam nešto prigovorio sudiji. Većali su da li ću igrati ili ne i na kraju su mi dali utakmicu suspenzije. A meni došli svi, porodica, prijatelji... Laporta je u suzama mojim saigračima rekao da igraju za mene. Moj najbolji drug Fernando tražio je od trenera da ga sa krila prebaci na moju poziciju pivota i svaki put kada bi postigao gol okrenuo se prema meni. David Barufet je bio kapiten, ali mi je ukazao čast da podignem pehar. Bili smo kao porodica! Zato nisam ni bio tužan kada sam se opraštao. Uživao sam tokom celog putovanja, dao maksimum na svakom treningu i utakmici, a zaostavština u vidu prijateljstava je neprocenjiva.

GLAS: Barselona je početkom ovog vijeka bila Jugoslavija u malom. Da li je tačno da ste se ipak najviše družili sa svojima?

ŠKRBIĆ: Naravno. Najčešće smo se okupljalo kod Save Miloševića i jeli pečenicu i pili rakiju iz Republike Srpske. Dejan Bodiroga, Kari Pešić, Vlado Ilijevski, Davor Dominiković, Luka Žvižej, Dejan Perić... Bilo je sjajno. Sećam se prvog treninga kada je Pešić došao u Barsu. Mi smo trenirali od 10 do 12, a košarkaši od 12 do 14. Prilazi mi Kari i, pošto nije znao španski, kaže: “Hajde, bre, reci ovom vašem treneru da  ja dolazim iz Nemačke i da sam naučio da poštujem vreme. Ušao mi je u termin desetak sekundi”. A ja mu odgovaram: “Nemoj, Kari, molim te da ja Valeru to govorim” (smijeh).

GLAS: Osvojili ste tri medalje sa reprezentacijom, koja Vam je najdraža?

ŠKRBIĆ: Igranje u reprezentaciji je bio vrhunac. Sportski san je bio da osvojim Ligu šampiona i hvala Bogu ostvario sam ga, ali ne može da se poredi sa onim kada sa svojih 15 drugara stojiš da čuješ himnu svoje zemlje i znaš da te gleda familija, prijatelji i milioni ljudi. To je neprocenjivo. Bronza iz Egipta je najdraža. Sećam se da smo se spremali u Grčkoj, jer je u Srbiji bilo bombardovanje... Dugo smo bili u hotelu u kojem je izvesni Makis, dobro sam ga zapamtio, bio sve - vlasnik, recepcioner, sobarica... Niko nije hteo da igra sa nama prijateljske utakmice, a naša glavna preokupacija je bila da čujemo vesti i vidimo gde je pala bomba. Zato je ta medalja posebna, osetilo se da smo obradovali naš narod u najtežem trenutku.

GLAS: Dio ste generacije koja je propatila najviše. Rat i bombardovanje nisu Vam dozvolili da do kraja iskažete kvalitet.

ŠKRBIĆ: Često i danas pričamo o tome. Umesto da smo četiri puta učestvovali na olimpijskim igrama, imali smo priliku samo jednom - u Sidneju. Medalja je izmakla za dlaku, a da smo imali šansu u Atlanti i Barseloni, potpisujem da bismo osvojili bar jednu. Svako takmičenje je veliko iskustvo, a mi ga nismo imali dovoljno u Sidneju. I Olimpijsko selo je iskustvo. Hiljade sportista, gužva, gungula.. Odeš na ručak, ispred tebe “tona” hrane iz svih krajeva sveta. Moraš sve da prođeš, da naučiš i da se koncentrišeš na ono što je tvoj primarni zadatak.

GLAS: Iako ste bili svjedok raspada Jugoslavije, i tada, a i danas, ostali ste u sjajnim odnosima sa svim saigračima. Kako gledate na to da danas nacionalizam najčešće raspiruju generacije koje su rođene poslije rata?

ŠKRBIĆ: To je kompleksno pitanje, za ozbiljnu analizu. Svi znamo šta se izdešavalo, ali smo mi bili jedan tim koji je disao zajedno. Krenuli smo još od omladinske reprezentacije Čavar, Maglajlija, Tomljanović, Gudelj, Knežević, Stojanović, Butulija... Sećam se Mediteranskih igara u junu 1991. godine kada je sve krenulo. Sedeli smo u hotelu, a iz Slovenije je stiglo naređenje da Teti Banfro i Jani Čop napuste reprezentaciju. Nisu želeli jer su sportisti... Ipak pritisak je bio jak i otišli su. Ostali smo Rastko Stefanović, Valner Franković, Valter Matošević i ja zajedno u sobi. Nismo mnogo toga razumeli, otišli smo u Atinu i osvojili zlato. Skoro sam se sreo sa Frankovićem pa smo se prisetili toga. Razumem ja nacionalni naboj i da želiš da tvoja ekipa pobedi, ali ne razumem da mrziš nekog. Ne mogu da mrzim nekoga koliko volim svoju reprezentaciju. To je moje razmišljanje, a šta je sa novim generacijama koje se ne dele samo prema nacionalnosti, već i prema klubovima, ne znam.

GLAS: Da li i imate osjećaj da su prijateljstva i veze među rukometašima bar za nijansu jače nego kod ostalih sportista.

ŠKRBIĆ: Rukomet je uvek bio, da tako kažem, plemićki sport. Tukli smo se na utakmici, ali ispada da smo igrali da bismo potom između dve svlačionice zajedno popili pivo ili sok. I danas se družim sa velikim brojem bivših igrača Neđom Jovanovićem, Peruničićima, Milosavljevićem, Matićem... Skoro sam bio u Celju i video drage ljude. Od Španaca su tu Masip, Okalahan, moji iz Valensije. U februaru ćemo u Nordhornu odigrati revijalnu utakmicu. Lepo je to, ipak je rukomet obeležio naše živote.

Talične patike

GLAS: Možete li da se sjetite neke anegdote koju često prepričavate kada se sretnete sa bivšim saigračima?

ŠKRBIĆ: Kada smo igrali na Svetskom prvenstvu u Portugaliji desila se jedna (ne)zgoda koje se često setimo. Krenuli smo iz hotela na utakmicu, poneo sam patike i ostavio ih ispod stola u kafiću gde smo popili kafu. Ušao sam u autobus, a za mnom je utrčao naš čovek Duda Punoševac, koji je radio u Portugaliji i doneo mi patike. Mi “otresemo” Portugalce pa Duda kaže patike su talija, sutra ćemo ponovo isto. I stvarno tako. Ostavim ja patike, uđem u autobus, međutim dolazi moj cimer Neđa Jovanović, koji je bio 100 puta neodgovorniji od mene, i nosi patike uz gunđanje da me uvek on izvlači. Odigramo remi sa Nemcima i ne prođemo u polufinale pa smo onda uvek govorili da je Neđa kriv i da bismo sigurno dobili da je Duda doneo patike.

Doveo Đeronu

GLAS: Dolaskom Tonija Đerone na mjesto selektora srpski rukomet krenuo je uzlaznom putanjom. Vi ste jedan od glavnih zagovarača da stranac dođe na tu poziciju.

ŠKRBIĆ: Još 2016. godine kada sam ušao u Upravni odbor RS Srbije predložio sam da stranac bude selektor. Španci su trenutno najbolji na svetu, drže sve glavne titule i majstori su da rade u ovim uslovima kada nema mnogo vremena za pripreme. Rukometna čaršija je bila protiv, ali se pokazalo da je ispravno. Rezultat doduše još nije došao, ali je ekipa u idealnom životnom dobu da kruniše kvalitet koji ima. Da li će već u januaru doći medalja, to ne mogu da kažem, znam samo da bi bilo od ogromnog značaja da se to desi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.