Dragan Simeunović, akademik, o srpskom svijetu i germanskom faktoru: Evropa nas tretira kao Afriku nekada

Kaže ovo u intervjuu za “Glas Srpske” profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske Dragan Simeunović, komentarišući aktuelnu i uzavrelu političku situaciju u BiH stvorenu nakon odlaska Valentina Incka sa pozicije visokog predstavnika, najavljenog dolaska Nijemca Kristijana Šmita na njegovo mjesto, ali i nastavka politike međunarodnog tutorstva i protektorata nad BiH.

- Setimo se samo onoga što je svojevremeno rekao nemački filozof Imanuel Kant: “Svako usrećenje silom je najveći mogući despotizam.” A to upravo sada imamo na delu. Ponižavajuće je da u 21. veku, u srcu Evrope, neko tretira balkanske narode ili neke druge kao civilizacijski nedozrele, kao da je reč o Africi od pre nekoliko vekova, da im tutoriše, određuje i nameće kako će i s kim živeti. Iako oni koji to rade misle da su dobro prikrili svoje namere iza velikih reči kao što su mir i stabilnost Evrope i regiona, iza svega toga ipak proviruje njihov nacionalni, politički i ekonomski interes. A da iza svega i dalje stoji germanski faktor i njegov posebni interes vidi se po tome što Austrijanca Valentina Incka u odlučujućim trenucima po budućnost BiH, odnosno Republike Srpske, menja upravo Nemac, a ne Grk ili recimo Španac. Svako ima najviše poverenja u svoga kada je reč o delikatnim zadacima - kaže Simeunović.

GLAS: Kuda BiH može odvesti ova politika nastavka međunarodnog protektorata?

SIMEUNOVIĆ: Najnoviji razvoj situacije ne ide u dobrom pravcu ni po koga, a od čega će najveću štetu imati, kao i uvijek, samo narod. Inostrani činioci koji teže da uređuju stanje na Balkanu, a naročito na prostorima nekadašnje Jugoslavije, ponašaju se neodgovorno, isključivo štiteći svoje geopolitičke i ekonomske interese, a pri tom zanemarujući one balkanskih naroda, a pre svega srpskog. Naravno da je mir najveća blagodet koju čovek može imati. Međutim, pitanje je cene toga mira. Ako se u ime njega čini nepravda i pokorava neko ili dozvoljava jednom narodu da tlači drugi, onda taj mir nije dobar. Naravno da ne treba misliti o ratu, jer sem odbrambenih, svi drugi nisu nikada bili opravdani. Ne treba zaboraviti i da su mali narodi na Balkanu doživeli bezbroj nepravednih napadačkih ratova od istih tih naroda i zemalja koji sada hoće da im uređuju sudbine. I zato je razumljiv oprez i neverica kod onih koji su najčešće bili žrtve takvih agresija.

GLAS: Kako da se rukovodstvo Srpske ponaša u nametnutim okolnostima?

SIMEUNOVIĆ: Za rukovodstvo Srpske bilo bi najbolje da zauzme čvrst stav koji će obezbediti da se sačuvaju tekovine istorijskog i civilizacijskog karaktera oličenih u postojanju autonomne jedinice Republike Srpske, ali pri tom moraju biti dovoljno i mudri da ne prelaze granice koje su dopuštene u političkom dijalogu, jer to jači mogu iskoristiti kao razlog da se tobože uvrede i sebi daju pravo na agresivne postupke koji bi vodili njihovom cilju, a to je ukidanje Srpske. Treba se pozivati na međunarodne primere koji podržavaju postojanje Republike Srpske, ali ne bilo koje primere, već one koji su očigledni i samim Nemcima, poput povišenog stepena autonomije koju uživa recimo pokrajina Bajern u odnosu na druge pokrajine u Nemačkoj. Ako Bajern ima istorijske i druge razloge za svoj poseban autonomni položaj i povišena prava u odnosu na druge pokrajine, pri čemu do tih prava nisu došli klečeći na kolenima već i faktorima sile koji su, uostalom, manje ili više prisutni u istoriji svakog naroda, čemu onda spočitavanje Srpskoj prava na autonomiju i na specifičan položaj. Kako se to u nemačkom dvorištu može nešto podržavati kao izdanak i dokaz demokratije, a isto to zatirati kao korov u nečijem drugom dvorištu? To bi morao biti obavezan deo diskursa rukovodstva Srpske - neprekidno podsećanje Nemačke, kao jednog od najznačajnijih faktora kada je reč o sudbini Republike Srpske, na sopstvenu praksu.      

GLAS: Prvo je bio “aktuelan” Memorandum SANU. Nakon toga, kada su se Srbi željeli ocrniti, ali i opravdati neki radikalni politički potezi, govorilo se o navodnom velikosrpskom hegemonizmu. Sada se sve češće zloupotrebljava i termin “srpski svijet”.

SIMEUNOVIĆ: Odnos zapadnih zemalja prema srpskom narodu je već vekovima izraz dubokog nepoverenja i povremene drastične agresivnosti, a što je uzrokovano različitošću religija i sumnjom da su Srbi produženi prst Rusije u ovom delu Evrope, mada je tako bivalo samo ponekad u istoriji. Srbi su i te kako znali prijateljovati i sa Germanima, jer su takvi periodi i promene strana, naročito kada se radi o interesima malih naroda, potpuno prirodni. Setimo se skoro jednovekovne vezanosti mlade novonastajuće srpske države u 19. veku za Austrougarsku, ili pak viševekovne odanosti srpskog naroda austrijskom dvoru, što je srpski narod dokazivao neprekidnim prolivanjem krvi na austrijskim granicama sa Turskom, pa i stavljanjem Srba u austrijskom carstvu na stranu Beča u vreme mađarske antiaustrijske revolucije 1848. godine, što su Srbi kasnije teško platili, ne samo remećenjem svojih odnosa sa susedima Mađarima, već u više istorijskih navrata i svojim glavama, a zauzvrat takoreći nisu ništa dobili od Beča. Takođe, sem u dva svetska rata, i u dvadesetom veku postoje izuzetno dugi i plodni periodi saradnje Srba i Germana na ekonomskom i političkom planu. Dvadeset prvi vek bi mogao i morao biti ponovo na tom fonu povećanja saradnje između germanskog i srpskog naroda, a da takva težnja srpskog naroda postoji, svedoči više nego glasna i jasna namera Srbije da postane članica EU u kojoj glavnu ulogu igra upravo Nemačka. Da Srbi nemaju poverenja u Nemce ne bi hrlili u njihov zagrljaj. I germanska strana takođe treba da smanji svoje nepoverenje prema Srbima, tim pre što je mnogo jača od srpske, te da shvati već jednom da su Srbi evropski narod koji želi evropsku budućnost zajedno sa germanskim narodima.    

GLAS: Utisak je da bi Brisel jednim potezom mogao riješiti agoniju zemalja Balkana, a to je da ih u paketu primi u Evropsku uniju. Zašto to ne urade, već i dalje mašu šargarepom na štapu, koji je iz godine u godinu sve duži?

SIMEUNOVIĆ: Možda će neko ovo što ću sada reći shvatiti kao opravdavanje postupaka EU kada je reč o zapadnom Balkanu i neprimanju tih zemalja u članstvo ove evropske porodice. Tačno je da bi prijem svih balkanskih zemalja omogućio ovoj zajednici da stvari u ovom delu Evrope rešava na način koji želi - bez mogućeg uplitanja drugih inostranih faktora, poput Rusije i Kine. Međutim, istina je da članice ove zajednice nisu u potpunosti prevazišle tešku ekonomsku krizu koja ih je zadesila pre otprilike jedne decenije. Otuda je i razumljiva njihova opreznost kada je reč o prijemu novih i ekonomski nepotvrđenih zemalja pod svoj krov. Mnogi u Briselu smatraju da bi prijem ekonomski slabih balkanskih država bio velika ekonomska greška i suprotstavljaju se tome. Zbog toga mislim da je ono što sada čini Srbija, koja intenzivno radi na svom ekonomskom osnaženju, dobar primer za svaku balkansku zemlju u kom pravcu treba ići. 

GLAS: Kako gledate na prijedlog da se odrednica “Vojvođani” uvede u narednom popisu stanovništva u Srbiji. Koliko to može biti opasan presedan?

SIMEUNOVIĆ: U ovom trenutku se na Srbiju i Srbe, što naravno znači i na Srpsku, vrši veliki i dobro osmišljen pritisak kako bi se sa Balkana i iz srpskih prostora potisnuo ruski i kineski politički i ekonomski uticaj. U te svrhe se koriste različita sredstva pritiska, pa i izazivanje novih kriza na međunacionalnom i etničkom planu. U slučaju Vojvodine koristi se njena nesumnjiva regionalna posebnost da bi se na osnovu nje predlagala nova, vojvođanska nacija, kako bi se izazvao haos i destabilizovala Srbija i time naterala na veću poslušnost i brže prihvatanje zapadnih ciljeva. Određene specifičnosti stanovništva u Vojvodini nisu sporne, ali takvih specifičnosti ima u svakom regionu. U Srbiji su specifični i Vranjanci u odnosu na Šumadince ili Užičane, ali i u drugim evropskim zemljama ljudi koji žive u pojedinim regijama po nečemu su različiti u odnosu na one druge koji žive u drugim regijama iste te države. Ipak, to ni izdaleka nije dovoljno za konstituisanje posebne nacije.

GLAS: Može li to proći?

SIMEUNOVIĆ: Naprosto se radi o jednom drskom pokušaju ne samo destabilizacije već i prekrajanja Srbije, koji je očigledno osmišljen i finansiran izvana. Ali, to neće proći. Naša narodna poslovica kaže da u svakoj nesreći ima nešto i sreće pa je tako i u ovom slučaju. Proterivanje velikog broja Srba iz Hrvatske i BiH tokom 90-ih godina 20. veka u Srbiju, a o čemu je Evropa sramno ćutala, dovelo je do naseljavanja tih nesrećnika uglavnom u Vojvodinu, čime se u njoj znatno povećao broj srpskog stanovništva i time je i ojačana svest o pripadanju Vojvodine Srbiji. Zbog toga će i ovakvi pokušaji cepanja Srbije završiti sasvim izvesno neslavno, ali će ostati upamćeni kao pokušaji destabilizacije Srbije u vremenu novog dovođenja srpskog naroda u položaj ucenjene strane po principu - “ako hoćeš da smirimo te i te, onda uradi to i to što mi želimo”.  

GLAS: Ponovo se čuju i zahtjevi za formiranje nekakve hrvatske pravoslavne crkve, poput one u Crnoj Gori.

SIMEUNOVIĆ: Katolička crkva je vekovima imala jedan kontroverzan odnos prema Srbima koji su živeli, ali i sada žive na prostorima koji su nekada pripadali Austrougarskoj. Gledano kroz istoriju, u njoj postoji jedno krilo koje konstantno radi na asimilaciji i poništavanju Srba kao pravoslavnih šizmatika, ali s druge strane ne treba nikada zaboraviti i na istorijsku činjenicu da je u Katoličkoj crkvi postojalo, a i danas postoji krilo koje je težilo saradnji sa pravoslavnim vernicima. Ta krila deluju ponekad naizmenično, a ponekad paralelno. Ako i danas svedočimo novim pokušajima asimilacije srpskog naroda putem obnavljanja istorijski neuspešnih crkvenih projekata kakav je hrvatska pravoslavna crkva, onda to znači da su političke i uopšte društvene okolnosti u Hrvatskoj takve da omogućuju da to ekstremno krilo Katoličke crkve i njegovi istorijski projekti ponovo dođu u prvi plan, što će neminovno uzrokovati reakciju srpske strane i neće voditi poboljšavanju ozbiljno narušenih srpsko-hrvatskih odnosa. Sve u svemu, to izgleda kao pokušaj da se na brzinu iskoriste po Srbe nepovoljne međunarodne okolnosti kako bi se najzad realizovali stari antisrpski planovi koji su više puta doživeli istorijski krah.

Nužan je kompromis o Kosovu

GLAS: Kako očekujete da bude riješeno pitanje Kosova, da li je njegova podjela najrealnija opcija?

SIMEUNOVIĆ: Pitanje Kosova je toliko kompleksno i toliko izlazi iz okvira mogućeg individualnog rešenja da mora svakome biti jasno da niko, ama baš niko, ne može nuditi samo svoja rešenja kao jedina ispravna, jer onda ona neće biti prihvaćena, a ni uvažena u praksi. Moraju se uzeti u obzir interesi i potrebe svih zainteresovanih strana, a njih ima mnogo. Da zaključim, samo zajedničkim dogovorom i uvažavanjem svih, uz nužni kompromis, moguće je staviti tačku na ovo godinama otvoreno i sporno pitanje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.