Dragan Petrović za „Glas Srpske“: Ako bi Kijev napao Donjeck, bio bi nokautiran

Kaže to za “Glas Srpske” naučni savjetnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu Dragan Petrović gdje se, u okviru proučavanja međunarodnih odnosa, posebno bavi Rusijom i postsovjetskim prostorom, te Francuskom. Petrović je i gostujući profesor na ruskom Univerzitetu u Nižnjem Novgorodu, a po pozivu je predavao i na moskovskom univerzitetu, te bio angažovan u nastavi na osnovnim, specijalističkim i master studijama na više fakulteta u Beogradu.

Iznoseći stav o aktuelnoj političkoj situaciji i zategnutim odnosima na relaciji Rusija - Ukrajina, te porukama koje stižu iz SAD-a i predsjednika Džo Bajdena, naglašava kako je veoma jasno da Amerika gubi svoju moć i da je u ozbiljnom ekonomskom sunovratu.

- Menja se odnos snaga u svetu i to u korist zemalja kontinenata kao što su Kina, Rusija, Indija, Brazil koje imaju veliki broj stanovnika, ogromnu teritoriju, prirodne resurse. Propada neoliberalni koncept. To najviše pogađa Ameriku, jer je to bilo njeno oruđe - kazao je Petrović.

Posjećajući na staro pravilo da nema rata kada je Olimpijada, naglašava da su, ipak, Amerikanci ti koji nemaju fer plej. 

GLAS: Bajden sve otvorenije poziva sve američke državljane koji su i dalje u Ukrajini da odmah napuste zemlju, ali i da neće slati trupe da spasavaju Amerikance ako Moskva napadne Ukrajinu. Zvanični Kremlj navodi da želi da primijeni tzv. crvene linije kako bi bio siguran da njegov bivši sovjetski susjed ne uđe u NATO. Šta bi mogla da bude ta linija i koliko će Rusija još čekati da povuče prvi vojni potez?

PETROVIĆ: Ruske crvene linije jesu poštovanje Minska dva u celosti, a ne kako to hoće da tumači zvanični Kijev, plus garancije da Ukrajina neće ući u NATO. Naravno i odsustvo napada ukrajinskih snaga na Donjeck i Lugansk. Ovo sve je minimum minimuma, za početak, a u nekom srednjem roku, prestanak pritiska na ruskojezičko stanovništvo Ukrajine pre svega jugoistoka, gde su im uskraćena osnovna identitetska prava kao i prestanak pritiska na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovskog patrijarha, koja je jedina kanonska i ima verovatno još većinu vernika u zemlji. Takođe, prestanak segregacije i maltretiranja opozicionih stranaka koje su ukorenjene pre svega na jugoistoku i zalažu se za dobre odnose sa Rusijom, pa se uslovno mogu nazvati proruske, kao što su Opoziciona platforma za život, Partija Šarija i neke druge. Veliko je pitanje nakon svega da li se mogu dobiti garancije u ovom pravcu i kako bi bile garantovane i sprovođene, ali svakako da diplomatija i dalje može dati solidne rezultate.

GLAS: Novo zaoštravanje odnosa između Rusije i Ukrajine u koje su upletene i druge svjetske sile nije nimalo bezazleno. Šta je do toga dovelo?

PETROVIĆ: Kada se na američkim izborima biralo između Džo Bajdena i Donalda Trampa, ukazivao sam da je Tramp sasvim drugačija geopolotička koncepcija američke politike koja se oslanja na interese većine građana, dok je Bajden predstavnik otuđene grupacije, veoma moćne u SAD-u koje se zalažu za vladavinu svetom. Bajden je, nažalost, pobedio ili ukrao, kako hoćete, tako da je, kako je i predviđano, došlo do radikalizacije situacije sa Rusijom i Kinom. To su dve različite koncepcije jer je Tramp za jačanje Amerike, a to podrazumeva uvažanje interesa i drugih svetskih sila, dok je Bajden za svetsku vladavinu Amerike i konfrontaciju. Tako da je on čitava matrica ovoga što se dešava i tu dolazimo do Ukrajine.

Bivši predsednik Ukrajine Petro Porošenko, koji je bio nosilac puča, izgubio je izbore od Vladimira Zelenskog koji je komičar, odnosno glumac neodređenog verskog i nacionalnog identiteta. Maternji jezik mu je ruski, rusko-ukrajinsko-jevrejskog je porekla, piše se formalno da je Ukrajinac. Reč je o čoveku koji je formalno dobio glasove proruskog jugoistoka. Kada se sve sabere Zelenski je, dok nije Bajden pobedio, otoplio odnose i dobio glasove jugoistoka, ali kako je Bajden od novembra pobeđivao radikalizovao se i zvanični Kijev.

Sadašnja dodatna konfrontacija Kijeva i Moskve se može pratiti u kontekstu promene u Vašingtonu gde je Bajden marioneta duboke države i struja koje drže dio medija. Sada imamo opasno zatezanje povodom Ukrajine jer SAD provociraju sukob. Rusija se drži defanzivno. Prognozirao sam lani da neće doći do oružanog sukoba jer je Kijev uveo genocidno identitetske mere prema proruskom stanovništvu u Ukrajini u jesen 2020. i januaru 2021. godine.

Rusko jezično stanovništvo, koje je većinsko u polovini Ukrajine, oduvek je imalo da je ruski zvanični uz ukrajinski. Rusa u Ukrajini nema više od 17 odsto, ali rusko jezično kojim je ruski jezik maternji ima 45 odsto. To su vernici ruske pravoslavne crkve ili ukrajinske pravoslavne crkve moskovske patrijaršije. Isto kao u Crnoj Gori. U Ukrajini je, da li ste Rus ili Ukrajinac, često lično opredeljenje. Na primer, deda je Rus ili Srbin, unuk je Crnogorac i to je tako, a isto se zovu.

GLAS: Ipak, stalno se šalju signali, pa čak i od uglednih državnika, da će eto već sutra da počne rat.

PETROVIĆ: Imamo simulaciju sukoba. Izneo sam da do sukoba neće doći jer nijedna od strana ne želi oružani sukob. To je isto kao u kafani kada se pred nekom devojkom mangupiraju dva tipa, a nijedan neće da se tuče. Jedan je jači i miran, a drugi slabiji i provokator i pravi egzibiciju sukoba te skida kaput, ali do sukoba neće doći. Ukrajinska snaga, mislim zvanični Kijev, nema motive za oružani sukob.

GLAS: Zbog čega?

PETROVIĆ: Prvi razlog - uveli su genocidne mere u januaru 2021. godine da je ruski jezik zabranjen, da se upotrebljava u rekreativnim sportskim salama, frizerskim salonima, kafićima i restoranima. To je bilo samo u nacističkoj Nemačkoj. Moramo razlikovati da nije više ruski jezik drugi zvanični od toga da je zabranjen. To je ogromna razlika. Zvanični Kijev nema motive da uđe u sukob jer je dve najjače dve proruske stranke teško oštetio. Jedna je opozicioni Pokret za život Viktora Medvedčuka kome je oduzeo tri televizije, blokirao račune i lideru, koji je venčani kum Vladimira Putina, stavio nanogicu kao kriminalcu zbog proruskog opredeljenja. Kijev ne želi sukob jer i simuliranje ekstremne situacije sa Rusijom pomaže na unutrašnjem planu zbog jakih mera prema proruskim strankama i stanovništvu, a na spoljnom planu približava se NATO-u i istovremeno dobija ekonomske kredite jer je zemlja propala. U SSSR-u, Ukrajina je bila, uz baltičke republike, najrazvijeniji dio Saveza, a sada je mnogo, mnogo siromašnija od Belorusije ili Rusije. Rusija ima BDP 12.000 dolara po glavi stanovnika, a Srbija 5.000, 6.000, Belorusija još više od Rusije, dok Ukrajina manje od Srbije. Ukrajina je došla na nivo zemalja u Africi. Najvažniji razlog zbog kojeg Kijev neće napasti jer je Rusija hiljadu puta vojno jača od Ukrajine, a i priznati stručnjaci već su rekli da bi se ukrajinske trupe raspale za tri dana u sudaru sa Rusijom, te da bi oko 60 odsto ukrajinskih vojnika prešlo na rusku stranu.

GLAS: Koliko je Rusija vojno jaka?

PETROVIĆ: Rusija je mnogo vojno jača, sa supersoničnim naoružanjem i od SAD-a i NATO-a. Ukrajinska strana jeste ta koja simulira zatezanje situacije. Poslednjih meseci slušamo biće rata, a nikakvog rata nema. Ali je ruska strana ta koja bi zaista eventualno ušla u sukob.

GLAS: Zbog čega?

PETROVIĆ: Ovakva situacija ne odgovara Rusiji i zato ona traži kompromis. Otuda postoji, po prvi put u mojim projekcijama šansa da dođe i do ograničenog sukoba. Mala pomeranja linija u dubinu Donjecke i Luganske regije. To bi bio jedan kontrolisani sukob u kojem bi Rusija imala čiste ruke i ubacivala snage preko Dombasa, te bi oni porazili Ukrajinu. Međutim, došlo je do krupne promene, a to je da je predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko prvi put u poslednjih godinu dana prestao da bude neutralan po pitanju Ukrajine. On je, inače, u zajednici sa Rusijom, ali je izbegao konfrontaciju sa Kijevom. I više puta je izjavio da su ruske trupe u Belorusiji uz granicu sa Ukrajinom, da ako bi Kijev napao Donjeck to je objava rata Belorusiji. Rekao je da očekuje najdalje za 15 godina da Ukrajina s novim rukovodstvom uđe u državnu zajednicu sa Rusijom i Belorusijom.

GLAS: Šta to sve onda znači?

PETROVIĆ: Kijev je u nemogućnoj vojnoj geostrateškoj poziciji. Između ostalog, na jugu je Krim, a na jugozapadu Tiraspoljska oblast, otcepljena od Moldavije, gde je stacionirana ruska armija. Čitava severna granica sa Belorusijom je puna belorusko-ruskih vojnika i javlja se prvo povoljna geostrateška pozicija da ruski državni vrh u saradnji sa Belorusijom za 72 časa, sa lakopokretnim vazdušno-desantnim jedinicama, potpuno rasturi ukrajinske snage i na nekoliko mesta podeli zemlju. Preko severa bi došli do Kijeva i Otese i od juga iz Krima i Tirospolja sa zapada.

GLAS: Gdje je NATO?

PETROVIĆ: NATO je digao ruke. On koristi Ukrajinu kao provokatora, jer je Bajden više puta izjavio da pošto Ukrajina nije u NATO-u nema obavezu da se bori na strani Ukrajine. U Moskvi sabiraju dobitke i gubitke daljeg razvoja situacije. Ako ostane status kvo ovi imaju genocidne mere pritiska na prorusko stanovništvo u Ukrajini koje će po modelu Crne Gore dati neki rezultat. Cilj Rusije je “Minsk dva”, jer tu nisu SAD i Velika Britanija koji su antiruski orijentisani. Videćete, sa Nemačkom i Francuskom se uvek nađe bolji dogovor, ali ako Moskva ne bude dobila bilo kakve garancije za neki sporazum ima niz mera neoružane prirode da pritiska Kijev.

GLAS: Koje?

PETROVIĆ: Na primer, potpuna blokada dotoka gasa i nafte preko sistema cevovoda i gasovoda koji prolazi kroz Ukrajinu za Zapadnu Evropu. Problem je, međutim, što severni tok dva nije pušten. Hoću da kažem da je ovo igra karata gde i jedna i druga strana imaju karte. Ako bi Kijev napao Donjeck, ozbiljno napao, bio bi nokautiran ili u kontrolisanom udaru ruskih trupa preko te teritorije koje bi kroz granicu ulazile po modelu iz 2015. ili bi Rusija otvorila karte i za 72 časa rasturila zvaničnu Ukrajinu iz nekoliko geostrateških pravaca. I u Belorusiji su ogromne ruske snage koje sa beloruskim sprovode vojne vežbe, a uoči svih modernih ratova su prethodili veliki vojni manevri. Sukobu između Azerbejdžana i Jermenije prethodili su zajednički manevri Turske i snaga Azerbejdžana. Tako da prvi put revidiram ranije čvrsto uverenje da neće biti rata i dozvoljavam da ako Kijev bude ovako nepopustiv da zaista može doći do sukoba ograničenog identiteta gde bi Rusija imala čiste ruke i ne bi učestvovala u sukobu, već bi njeni specijalci preko Donjecka i Luganska porazili Ukrajinu ili totalni napad iz svih pravaca nakon čega bi za tri dana nestalo Ukrajine.

GLAS: Kako bi NATO odreagovao u slučaju takvog epiloga? Da li bi se proširili sukobi?

PETROVIĆ: Potpuno je isključen rat između NATO-a i Rusije tako da Rusija ima potpuno odrešene ruke, to budite sigurni iz 100 razloga. Prvo iz izjava zvaničnika, drugo iz izjava predsjednika zapadnoevropskih država da neće da učestvuju u tome, treće zbog nadmoći ruskog oružja u odnosu na NATO. Stručnjaci ističu da je Rusija u supersoničnom naoružanju ispred SAD-a od tri godine do pet godina. Ima jaču ubojnu moć, nuklearno naoružanje Rusije može da uništi planetu, ali može i američko. Tako da je taj rat nemoguć. Kao drugo NATO nema pešadiju, a Rusija ima nekoliko stotina hiljada vojnika u prvoj postavi. Isključen je vojni rat između Amerike i Rusije. Vojna nadmoć je na strani Rusije. To je suština priče. Bajden radikalizuje odnose sa svima. I Rusijom i Kinom.

Pozicija Kine

GLAS: Zahtjev Rusije da NATO prestane s daljim širenjem na istok Evrope podržala je i Kina. Šta to znači za cjelokupne odnose?

PETROVIĆ: Kina je ušla u klinč s Amerikom. Toliko je Bajden loš igrač da je u isto vreme podigao intenzitet i s Kinom i Rusijom. Kina preti Americi na Dalekom istoku. Amerika nema kapacitet da ulazi u sukobe povišenog identiteta. Kina i Rusija tesno sarađuju. Ovo je kraj američke hegemonije. Proterani su iz Azije, napustili su Avganistan, Iran je ušao u šangajsku organizaciju za saradnju gde su, pored Rusije, Indije, Pakistana, Kine i Iran, slamana je obojena revolucija u Kazahstanu... Čak i Turska, koja je najveći saveznik Amerike u Aziji više nije tako pouzdana. Rusija ima odlične odnose sa Izraelom, tako da je američka moć mnogo slabija i ovo što sada pokušava Bajden jeste kao ono 1943. godine kada je Hitler posle kapitulacije Italije hteo da operacijom “Citadela” porazi Crvenu armiju. Tako da mislim da bi dalje zatezanje situacije dovelo do institucionalizacije novog odnosa snaga na svetu. To se odnosi i na Balkan. Milorad Dodik igra, na primer, ozbiljno, državnički, ali je problem što zvanični Beograd ne podržava kako bi trebalo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.