Dragan Aranđelović, niški roker i književnik: Putovaću dok god mogu podignuti palac

- Da se ponovo rodim ne bih ništa menjao. Ovakva putovanja su me uvek činila srećnim. Upoznavao sam nove ljude, obišao mnoge zemlje i što je najvažnije bio na koncertima svojih muzičkih pop i rok idola. Iako već imam sedamdeset godina, ne smislim stati  kaže Aranđelović u intervjuu za “Glas Srpske”, koji je neke od svojih najzanimljivijih avantura sa (auto)puteva bivše Jugoslavije, Evrope i Amerike, kao i sa koncerata kultnih muzičara poput Nila Janga, Boba Dilana, Brusa Springstina, Keta Stivensa, Stinga, Santane, bendova “Rolingstons”, “Jes”, “Menik strit pričers”, pretočio u knjigu zanimljivog naziva “Kako sam auto-stopom stigao do Ginisa”, koju nakon Banjaluke, u narednom periodu planira da prezentuje i u drugim gradovima širom BiH.

U nastavku ovog razgovora on otkriva kako je sve krenulo, na koliko je koncerata bio, koje su najudaljenije destinacije na kojima je auto-stopom otišao, ali i koje su to neke od najzanimljivijih stoperskih anegdota kojih se i danas rado sjeća.

GLAS: Kako je uopšte došlo do toga da se prvi put odlučite da krenete auto-stopom, koliko ste imali godina?

ARANĐELOVIĆ: Moja tadašnja ekipa iz Niša htela je da se ugleda, odnosno hteli smo da kopiramo hipike, a auto-stop je bio način putovanja hipika. To smo viđali u filmovima poput “Goli u sedlu” i u romanima Džeka Keruaka i sličnih pisaca koji su se bavili tom tematikom. Tada nam se taj stil života činio interesantno i avanturistički.

Na kraju smo odlučili da i mi podignemo palac, da budemo hipici, ne samo po dugoj kosi i specifičnom i ležernom oblačenju, već deo filozofije Keruaka. To je bilo u leto 1971. I nakon što sam video da mi to ide od ruke, nastavio sam sa tim, odlazeći auto-stopom i na neke od najudaljenijih destinacija. I moram naglasiti da nijednom nisam zakasnio ili propustio koncert na koji sam krenuo.

GLAS: Da li znate na koliko ste koncerata otišli na ovaj način?

ARANĐELOVIĆ: U kolekciji imam između 250 i 270 karata sa raznih koncerata. Ako računam i one ozbiljnije domaće koncerte na koje sam ušao bez karte, broj sigurno prelazi 400. A koji je to bio “najluđi”, mislim da je to muzički spektakl iz 2013. godine, odnosno koncert Nila Janga u Rimu. Tada sam doživeo jednu neprijatnost. Negde iza Trsta, na jednoj od benzinskih pumpi uspeo sam da pronađem prevoz. Nedugo nakon toga zaustavila nas je policija. Krenula je klasična provera dokumenata, pitanja, otvaranje gepeka i ostalo. Kada su karabinjeri ustanovili da se vozač i ja ne poznajemo, pitali su nas kako sam se našao u kolima. Kada su ustanovili da sam auto-stoper, kaznili su me sa kaznom od 44 evra, jer je to tada bilo zabranjeno na način koji sam ja uradio. Ali, i pored toga, to mi je bio jedno od najdražih putovanja, jer sam uspeo da vidim svog idola i heroja Janga. A što se tiče najudaljenije destinacije, pa prošao sam gotovo čitavu Evropu. Nisam bio samu u Španiji, Portugaliji i Rusiji, ali, nažalost ni u Velikoj Britaniji.

GLAS: Koja je najudaljenija destinaciju koju ste posjetili?

ARANĐELOVIĆ: Možda je to Finska. Sve ovo sam mogao da radim jer sam tih sedamdesetih, ali i delom osamdesetih radio niškoj mlekari. Radno vreme mi je bilo specifično. Radio sam deset dana i onda imao slobodno 20, što mi je omogućavalo da Evropu obiđen pet, šest puta.

Kasnije sam otvorio muzičku radnju, što mi je takođe omogućilo da imam slobodnog vremena na pretek i prostora za neke od svojih novih avantura. Inače jedan od mojih dečačkih snova bio je da stopiram u Americi. To nisam upeo da ostvarim, iako sam bio u par navrata, kum koji živi tamo sugerisao mi je kako to i nije baš bezbedno. Sledeći put kada sam došao, na koncert Santane u Atlanti, iako sam bio u kući udaljenoj samo par kilometara od koncertne sale, odlučio sam da se ipak oprobam. Nisam mogao da to propustim.

GLAS: Jednom prilikom ste rekli da je auto-stopiranje u stvari način razmišljanja koji je prerastao u Vaš stil života. Da je to jedna filozofija. Možete li pojasniti?

ARANĐELOVIĆ: Filozofija auto-stopiranja je u mojim genima. Oni koji su bar jednom podigli palac znaju o čemu pričam. Ako imaš sreću neko će stati. Meni je ona bila uvek naklonjena. Postoji ta lepota u tom samom čekanju, dok ti vetar mrsi kosu, a kroz nos prolazi miris asfalta i benzina. To je neki osećaj potpune slobode. Nijednom nisam zakasnio ili propustio koncert.

GLAS: Kako ste se sporazumijevali sa ljudima koji su Vas vozili?

ARANĐELOVIĆ: U početku nisam baš dobro znao engleski, ali me je jedna stvar natjerala na to. Posle koncerta Keta Stivensa, takođe jednog od mojih idola, u Ljubljani 1976. godine, sedeo sam u holu hotela “Lav”. U jednom trenutku se na fotelji pored mene stvorio niko drugi do Stivens. Posle potpisivanja postera i kratkog razgovora na nespretnom engleskom, pojavila se i njegova tadašnja devojka Peti D'Arbanvil. Pitala me je da li želim zajedničku fotografiju sa Stivensom, što sam odbio, jer nisam razumeo pitanje. Kada sam kasnije shvatio kakvu grešku sam napravio, rešio sam da naučim engleski po svaku cenu i to sam uradio najviše preko muzike i filmova, ali mi je mnogo više značio taj univerzalni i praktični autostoperski jezik.

GLAS: Kako su Vas ljudi doživljavali kada biste im rekli da dolazite iz Jugoslavije?

ARANĐELOVIĆ: Gotovo nikad nisam imao problema prilikom putovanja. Ljudi koje sam uspevao “zaustaviti” uvek su bilo pristojni i susretljivi. Znalo se čak desiti da nakon vožnje ponude novac, jer su mislili da ga nemam, što naravno nije bilo tačno. Sećam se jedne godine u Hrvatskoj stala mi je jedna porodica iz Amerike i kada sam krenuo da izlazim iz kola ponudili su mi 20 dolara, jer kako su mi objasnili imaju sina koji takođe stopira po Evropi. Objasnio sam im da to ne radim zbog novca i da ga imam te da je to što radim moj način života i merak. I u Nemačkoj mi je jednom prilikom jedan dobronamerni čovek ponudio novac, mislim oko 20 evra. Onda sam mu pokazao svoj novčanik sa novcem i kreditnim karticama. Ostao je zatečen. Znalo se desiti i da prespavam kod nekih ljudi koji su me vozili.

GLAS: Negdje sam pročitao da ste imali jednu zanimljivu anegdotu kada ste išli na koncert Stinga?

ARANĐELOVIĆ: Moj kum, pisac i pesnik Zvonko Karanović i ja odlučili smo da odemo na koncert Stinga u Veroni 1988. godine. Ali jedna, naizgled obična, dremka na otvorenom, mogla je da se završi fatalno. Negde između Padove i Verone rešili smo da prespavamo na travi, pošto se već smrkavalo, pa da ujutro nastavimo put. Vrlo brzo smo našli lepo polje sa bujnom travom nedaleko od puta, razvili vreće i sa pogledom u zvezdano nebo razmišljali o gladijatorskim borbama u areni koja je bila na neka tri sata hoda. Međutim, umesto cvrkuta ptica ili bilo kojih drugih milih jutarnjih zvukova, probudila nas je nesnosna buka mašina.

Spavali smo i odjednom čujemo neku kao grmljavinu. Pomislili smo šta je sad ovo, i u tom trenutku ugledali kombajn kako ide ka nama. Brzo smo skočili, pokupili stvari i sklonili se sa polja. To je bila najopasnija situacija u kojoj sam se našao, jer je kombajn bio na gotovo 15 metara od nas. I da nas je zgazio, ne bi on bio kriv, jer nije mogao da nas vidi.

GLAS: Vjerujem da je tih anegdota na pretek. Šta je to čega se i danas rado sjetite?

ARANĐELOVIĆ: Posle jedne bezuspešne potrage za muzičkom linijom u Holandiji 1984. godine, kum Tane i ja ustopirali smo, ispostaviće se, krajnje zanimljivog i živopisnog vozača. Radilo se o Diteru Vešu, Nemcu koji je imao nameru da postigne Ginisov rekord po broju primljenih auto-stopera. Nismo mu na prvu poverovali, ali on je tada rekao da otvorimo kasetu ispred suvozačevog sedišta i pogledamo u prepune rokovnike sa spiskom imena. Kum i ja smo mu bili 6.235. i 6.236. auto-stoperi koje je povezao. Obojica smo se upisali u rokovnik uz ostavljanje prikladnih suvenira i kontakta za slučaj da Ditera put nekada odvede u Niš. Mislim da je bila sudbina da ga baš nas dvojica ustopiramo. Hteli smo da ga dovedemo na promociju knjige, jer je naziv u vezi sa njim, ali nažalost nije mogao. On je na kraju i ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

Čarape i banane

GLAS: Šta Vam se obično nalazilo u ruksaku?

ARANĐELOVIĆ: Bilo je tu par obaveznih stvari, koje sam uvek nosio s sobom. Na prvom mestu čarape, jer se znalo desiti da dok stopirate pokvasiste noge, što zna biti veoma neugodno. Druga stvar bile su banane i keks, ali i geografske karte područja u koja sam išao, da bih vidio koji mi je najbolji i najbliži put. Uvek prije kretanja na put imam plan putovanja, ali čovek nikada ne može znati da li će ga i ostvariti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.