Danilo Bećković, reditelj, pisac i scenarista za Glas Srpske: Nedostatak nerealnih ciljeva stvara sve naše probleme

Danas nam, dakle, niko više ništa i ne obećava, ostali smo bez ciljeva i otuda sva naša nezadovoljstva i problemi.

Ovim riječima počinje razgovor za "Glas Srpske" reditelj i pisac Danila Bećković, koji je svojim filmovima uspio da privuče brojnu publiku u bioskope, ali i oduševi kritičare i kolege.

- Dakle, nije uspeh to što je neki film uopšte snimljen i nije uspeh kad reprezentacija uspe da se plasira na svetsko prvenstvo, pa tamo izgubi sve utakmice i služi za sprdnju. Uzmimo primer Južne Koreje - u pitanju je zemlja čija je kinematografija do pre dvadeset godina bila potpuno nepoznata van sopstvenih granica. Ove godine je "Parazit" osvojio "Zlatnu palmu" u Kanu i postao najgledaniji strani film godine u Sjedinjenim Državama. Pri tom, ni u jednom trenutku nisu pokušali da se dodvore stranim gledaocima, niti da prave filmove za zapadnu publiku - ukazuje Bećković.

Napominje da je njihova kinematografija okrenuta korejskoj publici, bavi se korejskim temama, ali je opet uspjela da bude zanimljiva cijelom svijetu.

- U Koreji, ovo je rezultat kulturne politike, i to pre svega ozbiljnog ulaganja u obrazovni sistem. Isto tako, ovo je rezultat jedne kulture koja nema potrebu da se bilo kome dodvorava, niti da bude vrednovana tuđim merilima. Dakle, treba biti nerealan i sebi postaviti najviše ciljeve: "Zlatnu palmu", milion gledalaca u bioskopu, švedski standard, prvo mesto na Mundijalu. To je jedini način da se nešto stvarno učini - ističe Bećković čiji je novi film "Mališan" imao međunarodnu premijeru u Južnoj Koreji, u zvaničnom takmičarskom programu festivala u Bušonu, najvećem i najvažnijem takve vrste u Aziji. 

Ovaj film je prikazan i na najvećem evropskom žanrovskom festivalu u Siđesu, zatim na festivalima u Kotbusu i Trstu, a očekuje ga i festival u Helsinkiju.

- Dimitrije Vojnov je napisao duhovit i pametan scenario i bilo je jako zabavno vratiti se toj formi, deset godina nakon što sam snimio poslednji kratki film - kaže Bećković.

GLAS: Vaš debitantski igrani film "Mali Budo" jedno je od najgledanijih ostvarenja srpske kinematografije, sa oko 400.000 gledalaca u bioskopima. Šta je bilo presudno za ovaj uspjeh?

BEĆKOVIĆ: Mnogo toga mora da se poklopi da bi film bio hit, a nama se tokom rada na "Malom Budu" to i desilo. Imali smo sjajnu podelu i odličnu atmosferu na samom snimanju, i ta atmosfera se prenela i u bioskope. Prošlo je već pet godina od premijere, a film je i dalje i te kako živ, često se prikazuje na televiziji i svaki čas srećem ljude koji znaju cele dijaloge napamet. Mislim da je to najplemenitije što jednom filmu može da se desi, da postane deo kolektivne svesti. Naravno, na tako nešto nikada ne možete da računate sa sigurnošću, ali nikada nisam želeo da snimam filmove koji će trajati jednu festivalsku, odnosno bioskopsku sezonu.

GLAS: Snimili ste i dokumentarac "Crnjanski". Koje Vam je omiljeno djelo Miloša Crnjanskog?

BEĆKOVIĆ: Ne bih birao omiljena dela, ali jako bih voleo da dobijem priliku da snimim seriju po Drugoj knjizi "Seoba", koju je neko nazvao srpskim "Ratom i mirom". U pitanju je najvažniji nepročitani roman srpske književnosti. (Kada kažem nepročitani, ne mislim na stručnu javnost, već na široku publiku. Skoro sam čuo podatak da su Srbi četvrta čitalačka nacija u Evropi, ali su iz nekog razloga preskočili ovu veliku i važnu knjigu.)

GLAS: Sa "Jeseni samuraja" ste takođe oduševili publiku. Ova filmska priča dobila je status najgledanije srpske komedije u posljednjih deset godina i trećeg najgledanijeg filma na Balkanu. Je li to dokaz da ljudi vole romantiku?

BEĆKOVIĆ: I romantiku, i humor, i tuču. Postoji stara filmadžijska fraza da film čine ove tri stvari, i čini se da je zapravo tačna.

GLAS: Režirali ste i prvu sezonu serije "Senke nad Balkanom", uz još nekoliko reditelja.

BEĆKOVIĆ: "Senke" su pre svega autorski projekat Dragana Bjelogrlića, koji je osmislio ceo projekat, odlučio šta će biti koncept i stil serije, a mi ostali smo okupljeni kako bismo mu pomogli da svoju zamisao izvede do kraja. Ne bih sada da preterano hvalim projekat na kom sam radio, ali mislim da su "Senke" izuzetno važna serija, između ostalog zbog hrabrosti da se uhvate u koštac sa velikom temom i da pokušaju da osvoje nove pripovedačke i produkcione standarde za našu televiziju.  Po reakcijama na obe sezone, čini mi se da su u tome uspele, a "Kobra filmu" i nije prvi put da pomera stvari u srpskoj kinematografiji. 

GLAS: Na koji način možemo svakom malom mjestu da vratimo bioskop?

BEĆKOVIĆ: Veoma jednostavno, nije to nikakva velika investicija. Nema grada u Srbiji i Srpskoj koji nema neku salu sa sto ili dvesta stolica. Oprema za bioskop košta još nekoliko desetina hiljada evra, što svaka opština sebi može da priušti, a ukoliko se nekoliko gradova udruži i kupuje opremu odjednom, verovatno mogu da dobiju i popust. Bioskop nikada nije bio skupa zabava, film je od svog nastanka okrenut najširoj publici.

GLAS: Srpska kinematografija nema često filmove o junacima iz bliže i dalje istorije. Da li je tu riječ o nedostatku novca?

BEĆKOVIĆ: To je i stvar novca, jer su filmovi epohe jako skupi, ali i stvar kulturne politike o kojoj smo malopre govorili. Najveći deo naše kinematografije zapravo već godinama nije okrenut domaćoj publici i filmovi koje pravimo smisao dobijaju tek ako ih prizna neki strani žiri. Posledica je to da je naša publika već godinama uglavnom prepuštena stranom filmu, pre svega holivudskom. Nemam ništa protiv stranog filma, naprotiv, ali to ne sme da bude jedini sadržaj u našim bioskopima. Crnjanski je skoro sto godina upozoravao da postajemo "kolonija strane knjige", a sada se isto dešava i u kinematografiji. Još veći problem je to što smo onesposobljeni da mislimo o sebi i da o sebi nešto kažemo. Film na istorijske teme ima smisla ako preko njega umemo da kažemo nešto o sebi danas. Ako ćemo praviti prigodne, komemorativne ilustracije istorijskih događaja ili hagiografske portrete istorijskih ličnosti, onda bolje da ništa na tu temu i ne počinjemo.

GLAS: Osim režiju diplomirali ste i književnost. Može li se ređi da ste književnik među rediteljima i reditelj među književnicima?

BEĆKOVIĆ: Studije Opšte književnosti sam jako voleo i mislim da sam tu jako mnogo naučio i o filmu. Nisu to suprotstavljene stvari, naprotiv.

GLAS: Snimili ste i dokumentarac o Milovanu Đilasu. Možemo li očekivati još neki sličan film?

BEĆKOVIĆ: Radimo na jednoj seriji, videćemo hoćemo li uspeti da je snimimo.

GLAS: Imate li glumce sa kojima najradije sarađujete?

BEĆKOVIĆ: Mislim da je to lako zaključiti po odjavnim špicama, neka imena se stalno ponavljaju i ne bih ih sada nabrajao da nekoga ne preskočim. Ali, pošto je ovo razgovor za "Glas Srpske", mogao bih da pomenem Jovana Jovanovića, mladog glumca iz Trebinja od koga mnogo očekujem.

GLAS: Oglašavate se često o pitanju Kosova. Rekli ste da su samuraji i oni koji čuvaju Kosovo.

BEĆKOVIĆ: Samuraji su oni koji čuvaju zavet, a Srbi drugog zaveta osim kosovskog nemaju. I ovde treba biti nerealan i zahtevati od sebe najviše. Pre svega, treba završiti sa pričama o isplativosti naše borbe, sa plašenjem naroda izmišljenim demografskim podacima, sa kalkulisanjima šta bi moglo da se dobije ako prodamo dušu đavolu i da li bar možemo da sačuvamo deo duše severno od Ibra. Najvažnije stvari u životu su uvek trošak i uvek neisplative, ali zbog njih se živi. Pre neki dan sprečen je teroristički napad na Dečane. Sada je sprečen, zato što se još uvek računa da bi doneo više štete nego koristi, jer se od Srbije još uvek nešto traži. Neka se niko ne zavarava i ne umiruje svoju savest da će u slučaju neke trgovine i podele Srbi južno od Ibra ostati u svojim kućama, a Dečani i Gračanica na svojim temeljima. Oni se drže još samo na našem Zavetu, a ako se Zaveta odreknemo, sve će to nestati u dimu i vatri.

GLAS: O čemu razgovarate kada se vidite sa stricem Matijom Bećkovićem?

BEĆKOVIĆ: O "Zadruzi".

GLAS: Kako gledate na trenutnu političku situaciju u Crnoj Gori pošto ste rođeni i živjeli u Podgorici?

BEĆKOVIĆ: U Crnoj Gori se u poslednjih sedamdesetak godina dogodilo nekoliko velikih lomova, za koje to društvo nikako nije bilo spremno. Trebalo je direktno iz bojeva sa Turcima preći na informatičko doba. Malo je poznato da su poslednje turske glave koje su pobodene na Tablju poslužile i kao instalacija za prvo cetinjsko bijenale.

Sećam se jedne epizode stripa o Mister Nou, u kom on duboko u džunglama Amazonije pronalazi pleme Indiosa, od kojih je jedan nekom prilikom posetio Njujork. Urođenici su onda na osnovu njegovih priča pokušali da naprave Njujork u svom selu, sa drvenim automobilima i semaforima koji ničemu ne služe, sa imitacijom Empajer Stejt Bildinga i Kipa Slobode napravljenim od blata i balege. Po istom principu nastala je današnja Crna Gora. Današnja Crna Gora je zasnovana na laži i to laži koja je toliko velika da je teško poverovati da može dugo da preživi, i nekako deluje da će u jednom trenutku taj čir koji je izrastao na Crnoj Gori morati da pukne, pre ili kasnije - a svakako će za sve biti bolje ukoliko se to desi što ranije. U međuvremenu je taj deo srpskog naroda (uključujući i one koji se trenutno ne izjašnjavaju kao Srbi) zarobljen u nečemu što bi se moglo nazvati mešavinom okupacije i šizofrenije. Pri tom, ne smemo zaboraviti da je okupacija Crne Gore ozbiljan udarac za ceo srpski narod, ne samo za one koji tamo žive.

"Žigosani u reketu"

GLAS: Kakvo je za Vas iskustvo predstavljao rad na seriji "Žigosani u reketu"?

BEĆKOVIĆ: "Žigosane" još radimo, trenutno smo na polovini druge sezone. Projekat je jako veliki, snimamo ukupno 90 epizoda za dve godine i to po originalnom scenariju. Suštinski, pravimo ambicioznu dramsku seriju sa gabaritima telenovele, tako da su zahtevi koje smo postavili pred sebe dosta visoki i sve to traži veliki trud cele ekipe, i ispred i iza kamere. Srećom, publika je lepo prihvatila "Žigosane" i posle prvih 45 epizoda, izgleda da joj još uvek nismo dosadili.

"Andrija i Anđelka"

GLAS: Koliko Vam je bio inspirativan projekat "Andrija i Anđelka"?

BEĆKOVIĆ: Andrija je moj brat od tetke, ali je i jedan od mojih omiljenih glumaca, sa specifičnim, nesvakidašnjim smislom za humor i harizmom prave zvezde. Anđelka je takođe izvanredna glumica, i bilo je jako lepo i zabavno raditi sa njima. Ja sam seriju preuzeo na neko vreme od Marka Manojlovića, koji je sa glumcima već uradio sjajan posao, već su bili uhodana ekipa, tako da je meni pripalo da se zavalim u stolicu i uživam, gotovo kao gledalac.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.