Branko Anđić o novinarstvu nekad i sad: Mediji sve više zalaze u podrum prostakluka

- Ne bih voleo da se ovo shvati kao lament jednog omatorelog novinara koji priča o nekim dobrim starim vremenima. Nikada tih idealnih vremena nije ni bilo, jer je uvek, u većoj ili manjoj meri, bilo i žita i kukolja. Ali nekada su se više poštovali neki opšti standardi novinarstva. Postojale su dve vrste sramote - neznanja elementarnih stvari i kada se neko uhvati u laži. Bojim se da tih “sramota” danas više nema. Mogu ispričati ili napisati bilo šta i narednih dana objaviti pet ispravki i demantija, i nikom ništa. Zavladao je opšti trend da nije važno da li je nešto istina ili ne, već koliko je neka vest klikovana, tvitovana ili forvardovana. Jednostavno, živimo u vremenu kada obrada i upotreba informacija sve više liči na marketing - kaže Anđić, a povodom izlaska njegove knjige “Tajna agencija nove Jugoslavije”, u kojoj je na jedan romaneskni način pokušao slikovito da opiše mikrokosmos nekadašnjeg jugoslovenskog društva i medija, ali i svoj avanturistički novinarski put od Beograda do Buenos Ajresa.

GLAS: Da li se današnje novinarstvo svelo samo na borbu za klikove?

ANĐIĆ: Današnje novinarstvo je uslovljeno promenama koje su prisutne u celom svetu. I tu pre svega mislim na tehnološke inovacije, a posebno na društvene mreže. One su i psihološki uticale na medije. Najveći svetski mediji sada mnogo više obraćaju pažnju da budu tumači i analitičari informacija nego da se trkaju sa portalima oko donošenja tih informacija.

Kada sam posle fakulteta počeo da radim, nije bilo moguće da se bilo šta objavi, a da se prethodno ne proveri i potvrdi bar kod dva ili tri izvora. I to se odnosilo na sve vesti koje su mogle da izazovu bilo kakve posledice. Nije se proveravala samo istinitost nego i verodostojnost informacije. Društvene mreže su to potpuno obesmislile.

Potpuno je iščezao postulat odgovornosti za klevetu. Danas na internetu, blogovima i portalima svako može da piše šta god hoće. I kad se ustanovi da nešto nije tačno, ti isti se prave mrtvi hladni. Nisu Englezi slučajno 21. vek nazvali “doba posle istine”. Istina nije više bitna, a što je dovelo do toga da novinarstvo sve više postaje deo sveopšteg spektakla i estrade. Informativno izveštavanje postalo je “pi-ar” i propagandna delatnost.

Setite se samo koliko ste puta mogli čuti: “Ma to je istina, pročitao sam na internetu”. Mislim, divno je što ga možemo koristiti, te sa dva klika saznati kako se zove glavni grad Tasmanije. Ali ne postoji nikakva sankcija ukoliko nešto nije istinito, a pitanje je koliko je toga što bude objavljeno i verodostojno. Sve to je u dobroj meri uticalo i na promenu mišljenja i odnosa prema medijima.

GLAS: Kako objašnjavate to što tiraži ozbiljnih novina uglavnom ne prelaze par desetina hiljada primjeraka, za razliku od žute štampe?

ANĐIĆ: Novine su požutele, pa čak i neki vrlo ugledni mediji. Na to nisu ostali imuni ni u zemljama sa izuzetno ozbiljnom i dugom novinarskom tradicijom. Ljudi u Velikoj Britaniji hvataju se za glavu jer su neke ozbiljne novine prešle tu granicu. Ranije se znalo da kada, primera radi, “Tajms” nešto objavi, onda je to ono pravo. Nažalost, toga je danas sve manje.

Ono što je kod nas vrlo negativno, a gledano iz ugla novinara sa popriličnom kilometražom, jeste da žućkasta tabloidna štampa previše radikalizuje. Uvek je bilo listova sa golišavim slikama i to nije toliko strašno, ali pređene su sve granice pristojnosti i kućnog vaspitanja. Ne možete imati na naslovnoj strani novina psovke. Nažalost, sve to je nekako prihvaćeno od strane običnih ljudi. Oni sve to nemilice gutaju. Smatram da nije problem da se piše o skandalima, koriste paparace... Ali ne treba zalaziti u podrum prostakluka.

Ono što me brine jeste što ima jako mnogo takvih medija. Oni se razmnožavaju geometrijskom progresijom.

Mislim da do toga ne bi došlo da ljudi ne kupuju i ne čitaju takve sadržaje. Pre otprilike tri godine zaglavio sam dve sedmice u bolnicu. I bio sam u jednoj od onih soba gde 19. krevet nisu mogli da uguraju. Tada me je prvi zgranulo šta sve ljudi čitaju. Niko nije kupovao “ozbiljne” novine. To me dovodi do zaključka da su za ovakvo stanje više krivi ljudi od novinara. Da ti paranovinarski sadržaji nisu društveno prihvaćeni, onda ni ovoliko tabloida ne bi bilo. Ekonomska logika bi vrlo brzo ugasila te listove ili portale.

GLAS: Koliko je uopšte moguće očuvati integritet i objektivnost u ovim sumanutim vremenima, odnosno da li je moguće voditi nezavisnu uređivačku politiku?

ANĐIĆ: Prvo pravilo koje naučite kao novinar - nema nezavisnog novinarstva. I vi to sigurno dobro znate. To jeste ideal, ali verovatno nedostižan. Ali to isto tako ne znači da novinarstvo mora biti pacovsko ili na kratkom povocu određenih ekonomskih ili političkih centara moći. Zato i pitanje integriteta postaje promašena tema. Novinarska profesija, a koja je nekada bila vrlo ugledna, u jednom periodu čak i vrlo popularna, pala je i našla se u glibu. Živimo u “vremenu posle istine” i neke nove normalnosti - a što može da bude samo eufemizam za nenormalnost. Mediji, da bi opstali, prihvataju te nove trendove i neke nove “normalnosti”. I to je strašno i pogubno za našu struku, ali i samo društvo.

GLAS: Svoja iskustva ste nedavno pretočili i u knjigu “Tajna agencija nove Jugoslavije”. Kako su izgledali ti Vaši počeci, te šta je u tom periodu bilo “sveto pismo”?

ANĐIĆ: Kao prvo, postojao je veliki motiv da se radi i kopa za pričama i vestima. U knjigu sam pretočio neka svoja iskustva, ali i drugih kolega. Iskoristio sam mikrokosmos Tanjuga.

Ona, u stvari, govori o našem mentalitetu, ali i jednom delikatnom istorijskom trenutku za naše društvo, kada su počeli da se menjaju društveni kodovi i vrednosti. Bilo je to vreme kada je pripremano odumiranje jedne zemlje. Pokušao sam da opišem kako se sve to odrazilo na novinarsku profesiju. Nije to moja patetična reakcija, već više govorim o slatko-gorkim anegdotama. Knjiga kreće sa osamdesetim, kada sam ušao u novinarske vode. Tada ste u pekari mogli da dobijete kifle ili burek preko reda. Uđete i kažete da idete na novinarski zadatak i svi su vas puštali preko reda. Naš posao tada je bio izuzetno cenjen. Novinari su u to vreme imali i svoju modu, nosili su karakteristične i prepoznatljive prsluke i tašne.

GLAS: Kako je izgledao rad u Tanjugu?

ANĐIĆ: Tanjug je u to vreme bi­o jedna od pet najcenjenijih i najvećih svetskih novinskih agencija. Radeći tu naučio sam ne samo da pišem već i da mislim. Sećam se da smo dobijali kartončiće od našeg šefa i teme koje su vrlo često znale da budu opširne. On nam je tada govorio: “Na ovaj kartončić staje 15 redova i ukoliko neki događaj ne možete napisati na tom papiru, ja vas uveravam da to nećete moći ni na tri kartice”.

Kao i u svakoj drugoj profesiji, bilo je određenih apsurdnih situacija, a što sam u knjizi uporedio sa čarobnim realizmom. Da zaključim, radilo se o ozbiljnoj i odgovornoj profesiji. Prljav veš se prao unutar redakcije. I zbog toga je ovaj poziv bio ugledan. Ne mogu da se setim da je nama novinarima u to vreme u bilo kojoj društvenoj sredini uskraćivano profesionalno poštovanje, a što je bila velika motivacija da radimo dobro svoj posao.

GLAS: Da li je bilo cenzure, ali i autocenzure?

ANĐIĆ: Toga uvek ima. (Smijeh). Kada je u pitanju autocenzura, u knjizi postoji jedan deo u kom sam je pokušao objasniti kroz jedan imaginarni lik “šaptača”. Svaki čovek u sebi ima tog prikrivenog dvojnika, neko drugo ja koje ga ponekad upozorava da bude obazriv. To je jedan mali makijavelistički glas koji nas koriguje da ne preteramo tamo gde ne treba.

I cenzure je uvek bilo, ali nekada znatno manje. Neke stvari su se svesno preskakale ili objavljivale samo za selektivnu čitalačku publiku. Sećam se jednog događaja kada me je moja kuća zaštitila od jednog pokušaja cenzure. Na jednom od filmskih festivala uradio sam intervju sa u to vreme veoma čuvenim kubanskim piscem, inače disidentom. Razgovarali smo o književnim temama. Taj intervju Tanjug nije želeo da objavi, ali mi je od šefova ostavljena mogućnost da to uradim u bilo kom drugom mediju. Jedan od studentskih listova pristao je na to. Po objavljivanju intervjua, Tanjug je nazvao kubanski ambasador i pitao kakav je to način, jer to navodno baca ružnu sliku na Kubu. Očekivao sam da mi neko izvuče uši, ali uredništvo je stalo na moju stranu i zaštitilo me. Bilo je toga još. Sećam se jedne otmice broda. Informacija o tome gurnuta je pod tepih i nikada nije objavljena vest o tome.

GLAS: Šta Vam je bio najveći profesionalni izazov?

ANĐIĆ: Gledajući sa moralne strane, to je trenutak kada sam kao dopisnik Tanjuga iz Latinske Amerike rešio da dam otkaz. Smatrao sam da u tom trenutku, a to je bio početak devedesetih, Tanjug nije više informativna, nego propagandna agencija. A što se tiče profesionalnih izazova... Sećam se događaja kada su teroristi oteli voz na špansko-francuskoj granici. To je bio trenutak kada nisam znao da li ću uopšte izvući živu glavu, odnosno da li ću nešto uspeti napisati ili će me teroristi likvidirati. Druga upečatljiva priča jeste kada sam se jednom prilikom našao “zatočen” u podrumu jednog kolumbijskog lista. Bilo je to vreme kada su narko-karteli otvoreno napadali novinare i redakcije. Bilo je baš dramatično. Ispred gotovo svih redakcija bili su postavljeni džakovi sa peskom i mitraljeska gnezda. Kritičnih situacija bilo je i u Peruu. Ali ako se ponovo vratim na predškolske novinarske dane, onda mi je sigurno najveći izazov bio napisati vest od 15 redova. To je bilo pravilo koje se ni u jednom slučaju nije moglo dovesti u pitanje.

GLAS: Tada nije postojala tipka “dilejt”? 

ANĐIĆ: (Smijeh). Nije, nije. Bilo je to lepo vreme. Sećam se kada je prelom rađen u jednoj, da tako kažem, nezdravoj atmosferi prepunoj olovnih slova i ramova. Taj duh vremena još uvek pamtim.

GLAS: Kako je izgledao Vaš povratak u Beograd?

ANĐIĆ: Više od 30 godina sam proveo u Latinskoj Americi, tako da je Buenos Ajres moja druga kuća. Kada sam se vratio u Beograd, grad mi je delovao malo skučenije nego što je nekada bio i sada sam u fazi privikavanja na sopstvenu zemlju.

GLAS: Koja bi bila Vaša poruka mladim novinarima koji tek treba da ispeku ovaj zanat?

ANĐIĆ: To je pitanje od milion dolara. Mislim da treba da se drže profesionalnog i ličnog integriteta. Čovek treba da uvek bude odgovoran za ono što piše i govori. Ako trenutno prolazimo kroz neki fazu “vremena posle istine”, to ne znači da ono neće proći. Treba da tragaju za znanjem, da ta glad nikada ne prestane. Moraju biti i ljubopitljivi, jer ono stvara mnogo iskričavije umove.

Biografija

Anđić je napisao popriličan broj priča i romana. Osim u Srbiji i Jugoslaviji, njegove pripovijetke prevođene su i u Rusiji, Argentini, Bugarskoj, SAD, Kolumbiji. I sam se bavio prevodilačkim poslovima. Bio je i saradnik raznih novina, kao i mnogih domaćih i stranih književnih časopisa, ali i koosnivač i urednik časopisa “Pismo”. Dobar dio života proveo je u Argentini, odakle je kao dopisnik radio za razne medije, a potom i kao savjetnik za štampu, informacije i kulturu Evropske unije u Argentini. U Beograd se vratio 2018.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.