Antun Miletić za “Glas Srpske”: Na sceni nije samo revizija broja žrtava već cijele istorije

Kazao je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” istoričar i magistar vojnih nauka Antun Miletić iz Beograda te naglasio da se revizijom bave i mnoge državne ustanove u Srbiji.

GLAS: Šta stoji iza tih pokušaja revizije istorije i zašto se uglavnom pokušava umanjiti broj srpskih stradalnika u Drugom svjetskom ratu, a najviše u Jasenovcu?

MILETIĆ: Zato što je najviše Srba ubijeno u Jasenovcu. Srba je najviše bilo i u partizanima, dvije trećine je bilo Srba, de fakto i de jure. Gro tereta u Drugom svetskom ratu su podneli Srbi. Srpski narod je borben i energičan. To su pokazali u Prvom i Drugom svetskom ratu. Sada se vrši ne samo revizija broja žrtava nego revizija istorije. Sad se više ne zna ni ko je pobedio, ni ko je izgubio rat. To je katastrofa. Nažalost, to rade i državne ustanove. Istorija je nauka koja se menja, ali ne može se menjati ono što je bilo. Ne može, ukoliko imate autentična dokumenta. Ali toga se više ne drže, čak ni u državnim ustanovama. Tu se politika umešala.

GLAS: Zašto se istraživanju Jasenovca nije prišlo studiozno odmah nakon rata, kad je sve bilo još svježe, a svjedoci živi?

MILETIĆ: Iz logora Jasenovac spaslo se svega 128 zarobljenika, od čega sam razgovarao s njih više od 40. Jedan preživeli logoraš, Jevrej Joža Erlih, radio je 20 godina kao službenik pored mene. I od njega sam čuo svedočenje. Mnogi od njih se međusobno nisu ni poznavali. Neki su bili u električnoj centrali, drugi u ciglani, treći u kožari... bili su razbacani. Videli su se samo kad su bili zborovi, a to je bilo ukupno dva-tri puta. Knjiga “Protiv zaborava i tabua” pripremljena je za zasedanje Raselovog suda u Rimu 1990. godine. Glavni pokretač Vladimir Dedijer napisao mi je pismo da se vraća te godine i da ćemo to sve srediti. U međuvremenu je umro u Americi. Ostalo je sve na meni. Tu knjigu sam objavio, ali zbog situacije u Jugoslaviji bilo je malo zainteresovanih, a sad ih je još manje. Svima je važnije da li su položili cvet u Jasenovcu.

GLAS: Šta je dovelo do ovakve situacije da se ponovo preispituju brojevi i utvrđene činjenice?

MILETIĆ: Moja saznanja potiču iz dokumenata, a objavio sam ih u četiri knjige, s više od 2.000 dokumenata. Ja sam istoričar i ne znam pisati ako nemam odgovarajućih dokumenata. Moram da baratam činjenicama. Što se tiče broja, kad je Državna komisija koju je odredio Statistički zavod FNRJ napravila spisak napisali su da je u Jasenovcu stradalo 43.000, a pošto ni to nije odgovaralo, rad te komisije je stavljen ad akta. To je bilo odmah posle rata. Tada je i BiH izučavala broj stradalih. Išli su od mesta do mesta i konstatovali da je na teritoriji BiH ubijeno 186.000 ljudi. Ista tematika izučavana je i u Hercegovini. To je bilo posle rata. Hrvatska je imala kartoteku stradalih samo na svojoj teritoriji. Kartoteka je imala oko 120 kartica, a po njihovim podacima je bilo samo 50.000 ubijenih u Jasenovcu. Sva ta različita istraživanja i različiti spiskovi doveli su do ove današnje situacije. Ubistva u Jasenovcu nisu istražena demografski, ni arheološki, ni medicinski, ni sudski... Nešto se počelo u Donjoj Gradini, ali je sve skupa istraženo tek oko 20 odsto. Iskopali su par jama. U nekima su našli tragove, u nekima nije bilo ničega. Ustaše su krajem 1944. i 1945. godine vadili leševe iz jama i na lomačama spaljivali, tako da su uništili tragove. Isto tako, pravili su spiskove samo onih za koje je postojala odluka, a one, koji su dovoženi kompozicijama, vagonima, niko nije popisivao. Masovna ubistva u Gradini počela su u proleće 1942. nakon što su bile poplave pa se voda povukla. Od marta 1942. žrtve su dovozili na ledinu i ubijali, bez spiskova. Ali su registrovani vagoni.

GLAS: Vi ste u to vrijeme živjeli u Slavonskom Brodu.

MILETIĆ: Moj otac je bio železničar u Slavonskom Brodu, a kao dvanaestogodišnji dečak 1943. svedočio sam nekim od tih transporta. Sećam se kako su jaukali ljudi u vagonima, tražili su vode. Mi smo u te vagone kroz rešetke ubacivali jabuke da im malo olakšamo muke. Dešavalo se i da železničari čuvarima kažu kako nešto ne valja na vagonu, točak i slično, muvali su kako bi im pomogli da se izbave. Sa železničkih stanica u Vinkovcima i Slavonskom Brodu dobio sam podatke o broju kompozicija i vagona, pa sam tražio podatke koliko je moglo da stane u kraće, a koliko u duže vagone. Negde je moglo da stane po 40, negde 60 ljudi itd. Tako sam dobijao procene koliko je moglo da ih stigne u tim kompozicijama. Njih sam u dokumentima označavao kao NN lica. Objavio sam poimenični spisak sa 82.000 ubijenih logoraša i drugi od 60.000 NN lica, što znači da sam utvrdio više od 140.000 ubijenih u Jasenovcu. Taj broj je bez ikakve sumnje veći. Ova nova hrvatska država na spomenik je urezala imena žrtava, koja sam ja našao, ali su ih oni poređali po abecednom redu da se ne bi znalo koje su nacije, vere, porekla. U mojoj knjizi je spisak po republikama, mestima i azbučnom redu. Tu je obuhvaćeno 348 gradova i 2.180 sela. Većinu sela sam, koristeći godišnji odmor, obišao u Slavoniji, jer sam imao prijatelje. U BiH sam obišao područje od Gradiške, Prijedora i mnoga druga mesta s Dragojem Lukićem, koji je istraživao o deci ubijenoj u Jasenovcu. Nakon toga, dobio sam stotine pisama zahvalnosti u kojima su mi se ljudi zahvaljivali jer su konačno saznali gde su im članovi porodice stradali. Na­ primjer, pronašao sam da je otac general pukovnik Jefte Šašića, Jovo, ubijen u Jasenovcu. E, onda su počeli da tvrde da to nije tačno, da je u Jasenovcu stradalo najviše 125.000 ljudi. Na mom spisku nema ljudi koji su ubijeni van Jasenovca, u Jadovnu, Glini, Dubici itd. Kad je to područje gde je bilo Jadovno pripalo Italijanima oni su zatvorili logor, a zatočenici su iseljeni u Jasenovac. U toj seobi mnogi su uspeli da pobegnu, dobio sam njihove izjave.

GLAS: Često se moglo čuti da Tito nikad nije posjetio Jasenovac. Da li je to istina?

MILETIĆ: Tito zvanično nikad nije posetio Jasenovac. Jedanput kad su se vraćali iz Zagreba svratio je u Jasenovac. Ali, šta da vidi, tada ničeg nije bilo tamo? Onda je bio stav da će doći kad se nešto tamo napravi.

GLAS: Zašto je srušen logor?

MILETIĆ: Stevo Krajačić, Vladimir Bakarić i drugi su naredili da se to mesto sravni sa zemljom da se ne bi znalo da je tu bio logor. Onda su izmislili da je to bio komunistički logor za Hrvate. Osim toga, dešavalo se i da su meštani uzimali cigle za kuće koje su ustaše srušile u ratu. Tako je to sve zaraslo u baruštinu, u šiblje, sve do 1961. godine kad su počeli ljudi dolaziti, paliti sveće... Spomenik je podignut 1966. i napravljena je neka postavka, prilično slaba i neadekvatna. Pred početak rata, 1988. direktorka JUSP “Jasenovac” Ana Požar pitala me je da li bih hteo da napravim projekat muzejske postavke. Ta postavka je tu bila do 1993. godine. Onda su prvo upali ustanici, posle su ušli Hrvati, ali su ipak deo trodimenzionalnih eksponata i slika uspeli da spakuju u metalne kofere i prebacili u Dubicu, odatle u Banjaluku. Simo Brdar je sve to dao Amerikancima. Oni su to odneli u Njujork i na kraju vratili Hrvatima. Tako je završila ta postavka. Sadašnja nije ni blizu toj. Dobio sam projekat i već kad sam video prvu stranu bilo mi je jasno. Koncept je takav da je žrtva pojedinac. Oni su napravili izložbu kao Jevreji. Suština je da se na prvu ne vidi da je najviše ubijeno Srba. Zato su na spomenik uklesali imena, ali po abecednom redu, spisak od 83.000 imena, koji ništa ne kazuje.

GLAS: Napisali ste i knjigu o Golom otoku.

MILETIĆ: Tu knjigu radio sam s Jeftom Šašićem. On je išao s drugima da traži mesto za Goli otok. On lično je saslušao više od 1.300 oficira, 150 spomeničara... Mene je angažovao kad je otišao u penziju da napišemo tu knjigu. Na Goli otok su najviše slali Srbe. Srbi su uvek voleli Ruse. I sad ih vole. Maltene smo završili knjigu i desilo se da je Jefto umro. Sutradan dođu bezbednjaci i svu njegovu arhivu i to što smo radili odnesu. Ali ja uvek iz predostrožnosti radim u dva-tri primerka, kod mene je bilo 80 odsto tih materijala. Tu sam knjigu napisao i objavio. 

GLAS: Koliko je komunistička ideologija i učenje o bratstvu i jedinstvu uticalo na kulturu sjećanja kod Srba, odnosno njeno nepostojanje?

MILETIĆ: Bio sam član KPJ i skojevac, ali nikad nisam napisao knjigu o komunizmu. Očigledno je da probleme nisu rešili bratstvom i jedinstvom. Isprva sam mislio da je bila dobra odluka u AVNOJ-u o podeli na republike, ali sad vidim da je tu napravljena velika greška. Slovenci su nakon toga navijali za sebe, Hrvati za sebe, muslimani za sebe... bilo je mnogo kolaboracionista. Da li Srbi neguju kulturu sećanja? Ne bih rekao. Sad se sve svodi na interes i novac, a to je već politika.

“Brzojavka za Valdhajma”

GLAS: Kakva je bila uloga Kurta Valdhajma? Znamo da je bio nacistički oficir, da je aktivno učestvovao u ofanzivi na Kozari, a nakon rata postao je ugledni diplomata i na kraju generalni sekretar UN.

MILETIĆ: Mnogo sam istraživao o Kurtu Valdhajmu. Najveći deo se odnosi na Kozaru. Odlikovao ga je i Pavelić, koji je odlikovao 976 vojnika i oficira za uspeh u ofanzivi na Kozari. Odlikovao ga je i Tito, papa ga je proglasio za viteza. Predložili su ga za generalnog sekretara UN, iako, su svi znali da je na listi ratnih zločinaca. Državna komisija tadašnje FNRJ ga je predložila za ratnog zločinca, taj materijal je dostavila Međunarodnoj organizaciji UN i stavljen je na svetsku A listu ratnih zločinaca.

GLAS: Ipak, desilo se da je Valdhajm izabran u UN. Kako se desilo da je jedan telegram oprao obraz nacističkom zločincu?

MILETIĆ: Kad su istraživali podmetnut je falsifikovan dokument. Uzeli su brzojavku, telegram. Bezvredan, čak nije ni trebalo da bude u arhivu, nema ništa u njemu. Ali im je takav trebao. I onda su iz dva druga dokumenta izradili falsifikat, onako seljački, da kažem. Čim sam ga ugledao znao sam da je lažan. Onda su me izveli pred komisiju Saveznog izvršnog veća da branim taj predmet. Službenica mi donosi taj falsifikat i kaže, “evo ovo je iz arhiva”. Pogledam i kažem: “Takav dokument, drugovi, ne postoji u arhivu”. Iz džepa izvadim i pokažem originalna dokumenta. Oni nisu znali da smo mikrofilmovali građu. Pitaju, ko je falsifikovao? Kažem im: “Onaj ko je koristio taj dokument. Koristio ga je Dušan Plenča, vi njega zovite”. Posle svega, ja sam kažnjen ukorom, ali osvetio sam im se tako što sam napisao knjigu “Brzojavka za Valdhajma”.

Biografija

Antun Miletić je rođen u Slavonskom Brodu 1931. godine. Jugoslovenski je i srpski istoričar i magistar istorijskih nauka. Bio je oficir JNA do 31. decembra 1990, kada je penzionisan u činu pukovnika s dužnosti načelnika Arhiva oružanih snaga SFRJ i sa zvanjem višeg naučnog saradnika iz oblasti vojne istorije. Na osnovu knjiga i naučnih radova iz istorije Drugog svjetskog rata, posebno na osnovu knjiga “Koncentracioni logor Jasenovac” te na osnovu zvanja višeg naučnog saradnika, Univerzitet u Prištini mu je priznao naučni stepen magistra istorijskih nauka i odobrio rad na doktorskoj disertaciji “Vermaht i partizanski rat”. Od formiranja odbora SANU za sakupljanje građe o genocidu nad srpskim i drugim narodima Jugoslavije, bio je njegov dugogodišnji i jedan od najaktivnijih članova. Član je istorijske komisije Raselovog suda za Jugoslaviju. Bio je dugogodišnji saradnik i prijatelj akademika Vladimira Dedijera, predsjednika Raselovog suda. Miletić je objavio 20 knjiga, više od 60 naučnih radova i desetine članaka i feljtona u štampi. Živi i radi u Beogradu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.