KOLUMNA: Kosovo i pouke istorije

Ljubodrag Dimić
KOLUMNA: Kosovo i pouke istorije

Istoričari znaju da je politika koja se vodi na kratak rok, “na parče” i bez plana, uz ucene, ultimatume i nametnuta rešenja, najčešće štetna, a rezultati koji se tako postižu iznuđeni i kratkoročni. Istorija nas, takođe, uči da često i “zamrzavanje” konflikata ne daje očekivani rezultat.

Moramo biti svesni da Albanci 140 godina, počev od Berlinskog kongresa iz 1878. do danas, uporno “rade” na realizaciji projekta o velikoj Albaniji i da je sada potrebno da i Srbi, sa podjednakom istrajnošću i energijom, rade na obesmišljavanju te ideje. Drugim rečima, treba diplomatskim sredstvima, u centrima koji kreiraju svetsku politiku, saopštiti i izboriti se za podršku stavovima srpske strane, definisati srpske interese, ukazati na pogubne posledice postojećih rešenja, podstaći kritičko preispitivanje svega učinjenog, te sa velikim diplomatskim umećem predstaviti svoje interese kao interese velikih sila.

Celokupna istorija 20. veka pokazuje da je prostor na kome živi srpski narod važan za velike sile, da su na njemu permanentno prisutne. Ta borba najdirektnije ostavlja trag na “unutrašnja kretanja”. Otuda je dijalog sa velikim silama nužan, ali je istovremeno i prilika da se na mestima gde se kreira svetska politika i donose dalekosežne odluke saopšti i sopstveno mišljenje. Time se postaje subjekt u svetskoj politici. 

Destabilizacija

Smatram važnim da ukažem i na sledeće. Ideja o velikoj Albaniji danas je jedina balkanska “megalo ideja” koja se realizuje uz podršku SAD i EU. Albanske političke elite su u kontinuitetu dugom 140 godina tražile i nalazile kreditore ideje o velikoj Albaniji među velikim evropskim silama, najčešće sučeljenih interesa i zainteresovanih za Balkan - Osmansko carstvo, Habzburška monarhija, Italija, Treći rajh, Sovjetski Savez, Kina, SAD i EU.

Sa sigurnošću možemo reći da se albanska politička elita neće dobrovoljno odreći ove ideje. Tako razmišljajući, svaki pristanak na priznanje samoproklamovane države Kosovo istovremeno će otvoriti pitanje drugih delova Srbije, ali i drugih balkanskih država. O tome govore “Platforma za rešavanje albanskog nacionalnog pitanja” koju je oktobra 1998. objavila Akademija nauka u Tirani i “Platforma o prirodnoj Albaniji” iz 2009.

Mogućnost za stalnu destabilizaciju Srbije je nesumnjiva. Pri tom napominjem da je granice između srpske države i Albanije odredila međunarodna zajednica i da bi svako pristajanje na “novu granicu” potencijalno pružalo mogućnost da ona, uz blagonaklon odnos Zapada prema Albancima, bude povučena znatno severnije, istočnije i zapadnije, recimo kod Niša ili Kruševca uz zaposedanje Sandžaka i celog kopaoničkog prostora.

Podsećam i da deo velikoalbanskog programa zagovara “sveti rat” protiv hrišćana, tako da postoji realna mogućnost da zagovornici velikoalbanske ideje, u narednoj fazi, svog pokrovitelja pronađu unutar onih snaga koje zagovaraju radikalni islam i formiranje kalifata. Skrenuću pažnju i na činjenicu da su najveći pogromi i iseljavanja Srba na KiM bili vezani za periode anarhije - vreme Albanske lige 1878-1981, Pećke lige 1899, balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, albanskih pobuna i nemira iz 1969. ili 1981, NATO bombardovanja i rata na KiM 1998. U tim vremenima menjana je demografska slika prostora, a srpski narod doživljavao egzodus. To nas upućuje na zaključak da permanentnim pregovorima, uz stalno alarmiranje “međunarodne zajednice”, treba izbeći i sprečiti situacije koje provociraju haos, jer se tada realizuju ideje o čistom etničkom prostoru.

Kosovo se nikada nije branilo samo na tom prostoru, već u centrima moći koji odlučuju o sudbini Balkana. To srpskoj diplomatiji i nauci određuje važan zadatak za budućnost. Svesni smo da je podrška ideji o velikoj Albaniji motivisana konkretnim interesima država zapada i iracionalnim strahom od panslavizma (Rusije). Potencijal rusofobije ugrađen je u ideju o velikoj Albaniji. On će, verovatno, biti veoma eksploatisan od strane albanske političke elite i “međunarodne zajednice” u pritiscima na Srbiju. To na svaki način treba diplomatski preduprediti. I činjenica da Srbija ima dobre odnose sa Kinom i da preko njene teritorije “prelazi” projektovani “Put svile” verovatno će biti zloupotrebljavana u politici Evrope prema konfliktu Srba i Albanaca na Balkanu.

Dijalog

S druge strane, površna saznanja koja imamo iz medija govore nam o neuspehu misije “međunarodne zajednice” na KiM. Osnovni cilj prisustva, ostvarivanje “pozitivnog mira”, nije ostvareno. Masovnija komunikacija među građanima različitih etničkih grupa ne postoji. Međusobno poverenje nije uspostavljeno. Finansijska ulaganja nisu obezbedila ekonomski napredak, ali su povećala korupciju, kojoj nisu odoleli ni članovi međunarodne misije. Razlozi netrpeljivosti nisu umanjeni. Demokratski poredak nije uspostavljen. Zločini nisu rasvetljeni i procesuirani. Strah i dalje obuzima celokupno nealbansko stanovništvo. Proces povratka izbeglica se ometa i administrativnim merama i neformalnim postupcima albanskog stanovništva. Vlasnici imovine iz redova srpskog naroda nisu u prilici da je povrate. Strani faktor ebolira ratne zločince i upotrebljava ih u skladu sa svojim političkim ciljevima. Implementacija dogovorenog u Briselu nije realizovana sa albanske strane. Zajednica srpskih opština nije formirana. Prisustvo Srba u državnim institucijama još uvek ima dekorativni karakter. Albanska strana severni deo KiM smatra delom “Republike Kosovo”, dok Srbi odbacuju kosovsku nezavisnost.

Navedene činjenice nas ne ohrabruju u uverenju da bi priznanje jednostrano proglašene države Kosovo moglo da promeni bilo šta od navedenog. Za promenu postojećeg stanja potrebno je mnogo više od obećanja i nepouzdanih garancija - za početak, odricanje od ideje o velikoj Albaniji i terora kao načina postizanja političkih ciljeva. Mišljenja sam da dijalog treba nastaviti, ali mu i lagano, u meri u kojoj je to moguće i realno,  nametnuti uslove, teme i tempo koji Srbiji i kratkoročno i dugoročno više odgovara. Kosovo ne treba priznati. To ne znači da se treba suprotstavljati stavovima Zapada, ali ni da treba neracionalno popuštati pod ucenama istog tog Zapada. Po mom mišljenju, treba pažljivo procenjivati situaciju i svoje interese uklapati u interese vodećih država sveta. One koji odlučuju treba ubediti da mi štitimo njihove interese u ovom delu Evrope. Vreme će, nadam se, doneti povoljniju istorijsku situaciju u kojoj će Srbija, ekonomski jača, modernija, oslobođena od nametnutih hipoteka, moći da rešava postojeće probleme na međunarodnom planu. Rađanje bipolarnog sveta to nagoveštava.

Ljubodrag Dimić, član Srpske akademije nauka i umetnosti

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana