Bojan Dimitrijević, istoričar za „Glas Srpske“: Hrvati i Slovenci uklonili Rankovića da ne bi naslijedio Tita

Veljko Zeljković
Bojan Dimitrijević, istoričar za „Glas Srpske“: Hrvati i Slovenci uklonili Rankovića da ne bi naslijedio Tita

Nema ličnosti u srpskoj istoriji 20. vijeka koja je toliko glorifikovana, a potom prepuštena zaboravu, kao što je Aleksandar - Leka Ranković, koji je po svim parametrima i pozicijama koje je zauzimao u jugoslovenskom državnom i partijskom vrhu bio drugi čovjek SFRJ. Odmah iza Josipa Broza Tita, kome je više od tri decenije bio odan saradnik, privržen i gotovo do pokornosti poslušan.

Godinama se spekulisalo kako je i zbog čega Ranković sklonjen sa političke scene, da li mu je afera prisluškivanja zbog koje je smijenjen namještena ili ne, koja je bila uloga Jovanke Broz u svemu tome, ali i da li je misteriozna smrt njegovog partijskog kolege Slobodana Penezića Krcuna ubrzala njegov kraj.

O svemu ovome u svojoj najnovijoj knjizi “Ranković: Drugi čovek” piše istoričar i naučni savjetnik Instituta za savremenu istoriju iz Beograda Bojan Dimitrijević.

- U knjizi na dokumentovan način govorim o stvarima o kojima se dugo ćutalo. Ona otkriva tehnologiju vladanja, ali govori i o lažnom drugarstvu i dvostrukom moralu komunista, zakulisnim bitkama, prevarama i na kraju o izdaji - kaže u intervjuu za “Glas Srpske” Dimitrijević.

GLAS: Zašto ste se odlučili da napišete ovu knjigu?

DIMITRIJEVIĆ: Iz dva razloga. Jedan je što ni nakon gotovo 35 godina od njegove smrti i pola veka od njegovog odlaska sa tadašnje političke scene, nismo imali nikakvu političku biografiju Aleksandra Rankovića, koji je bio više nego uticajan čovek u jugoslovenskom političkom životu od 1945. godine. Ljudi površno znaju ko je on i šta je sve radio dok nije bio smenjen 1966. godine sa mesta tadašnjeg drugog čoveka u državi. S druge strane, imao sam i lični motiv, jer sam 1983. prisustvovao njegovoj sahrani. I to je za mene bio jedan prvi veliki politički događaj kojem sam prisustvovao. Tada nisam shvatao suštinu i doživljavao sam ga kao opozicionara.

GLAS: U knjizi ste naveli da je riječ o čovjeku sa dvije biografije?

DIMITRIJEVIĆ: Kada pratite njegov život on ide uzlaznim tokom do sporne 1966. godine, kada je uklonjen iz političkog života tadašnje Jugoslavije. Druga biografija je u vezi sa njegovim periodom života posle toga, kada je postao nevidljiv u političkom i javnom životu. Javnost je stvorila legendu i mit da je on smenjen zbog njegove odbrane srpstva i navodnog protivljenja konfederaciji države. On je u javnosti važio i kao neko ko je čvrstom rukom upravljao Kosovom i sprečavao hrvatske i slovenačke kadrove da se odvoje od Jugoslavije. To njegovo ćutanje u vremenu političke izolacije uticalo je na to da se stvori ta njegova druga biografija.

GLAS: Ali šta je od svega toga istina?

DIMITRIJEVIĆ: Kao prvo, proučavajući dokumenta i svedočenja čovek ne može da se otme tom prvom utisku da je on pre svega bio veliki komunista. I to od glave do pete. Bio je i Jugosloven po svojoj političkoj orijentaciji. Takođe, ne može se tvrditi da je radio na čuvanju srpskih interesa u tadašnjoj državi. Naprotiv. Ono što je Ozna, tadašnja tajna policija, uradila u Srbiji i drugim republikama 1944. i 1945. u stvari je samo negacija srpstva. Ljudi koji su bili pod Rankovićevom komandom su sprovodeći neku navodnu istorijsku pravdu ubili na desetine hiljada ljudi. Ranković nije bio idejni tvorac toga, ali je sprovodio te naredbe.

GLAS: Ranković je učestvovao i u hvatanju generala Draže Mihailovića?

DIMITRIJEVIĆ: Kao ministar unutrašnjih poslova i šef Uprave državne bezbednosti, on je direktno vodio ovu akciju, zajedno sa svojim pomoćnikom i bliskim saradnikom Slobodanom Penezićem Krcunom. Oni su bili arhitekte projekta da se Mihailović živ uhvati, da mu se sudi i da nakon toga bude likvidiran. Ovaj sudski proces je bio potreban srpskim komunistima da bi pokazali svoju revolucionarnost i vernost partiji. Iako se kod Tita nazire da se možda dvoumio šta treba uraditi sa zarobljenim Dražom, Ranković i Krcun su insistirali na tome da on bude pogubljen.

GLAS: Kakav je bio Rankovićev stav prema crkvi?

DIMITRIJEVIĆ: U njegovim političkim istupima bio je prisutan jedan konstantan negativan odnos prema crkvi. I prema pravoslavnoj i katoličkoj. Podjednako. On je crkvu smatrao političkom organizacijom. Čak i nekom vrstom političke opozicije i mestom gde se protivnici Titove države kriju. Njegov negativan odnos prema katoličkoj crkvi je bio prisutan tokom čitave njegove političke karijere, dok je svoj stav prema pravoslavnoj nešto promenio negde krajem 1950. godine. To se desilo jer je njegova metodologija pritiska na pravoslavnu crkvu i ubacivanja agenata u crkvene strukture urodila plodom. To sa katoličkom crkvom nije bio slučaj.

GLAS: Kome je takav Ranković smetao i zašto?

DIMITRIJEVIĆ: Bili su to ljudi sa kojima je ratovao, bio ratni drug, a kasnije živio i radio i delio politički život. Oni su u jednom trenutku, negde početkom 1960. godine, postali njegovi politički protivnici. To su pre svega bili ljudi iz partijskih rukovodstava Hrvatske i Slovenije, koji su u njemu videli pretnju. Smatrali su da bi on možda mogao da nasledi Tita, jer je Ranković 1963. godine bio drugi čovek u državi i potpredsednik Jugoslavije. Pri tome bio je i skoro dve decenije mlađi od Tita pa se računalo da bi on u jednom trenutku mogao zameniti Tita i postati “prvi čovek”. Nažalost, i njegove kolege iz Srbije su počele da ga napadaju. Petar Stambolić je bio neko ko nije mogao smisliti Rankovića, jer ga je doživljavao kao senku koja se nadvila nad njim. Kasnije se oko Stambolića okupio još jedan broj ljudi i stvorena je jedna snažna frakcija u Centralnom komitetu Srbije, koja je kasnije potpomognuta od srpskih kadrova iz Crne Gore i BiH.

GLAS: Zašto je njima zasmetao?

DIMITRIJEVIĆ: Da bismo ovo razumeli, treba ukazati na činjenicu da je Ranković obavljao više funkcija - bio je potpredsednik Jugoslavije, sekretar Centralnog komiteta, predsednik SUBNOR-a... Imao ih je šest, sedam. Njegovim padom otvorila bi se mogućnost da neki drugi kadrovi iz Srbije popune ta mesta po tadašnjem republičkom ključu. I onda se desio famozni Briselski plenum. Na Rankovića su se tada obrušili najbliži saradnici. Radilo se o Sretenu Žujoviću, Andriji Hebrangu, Milovanu Đilasu... To me je nekako najviše potreslo, taj komunistički dvojni moral, koji je u jednom trenutku mogao da vas podrži, a u drugom da bude najveći neprijatelj.

GLAS: Da li je on imao ambicija da naslijedi Tita?

DIMITRIJEVIĆ: On je od 1963. do 1966. bio potpredsednik SFRJ. Formalno gledano, Ranković je tada bio drugi čovek u državi. Prvi iza Tita. Da se Titu nešto desilo, on bi ga zamenio. Ali, on nije baš voljno prihvatio tu dužnost. Uvek je isticao da je on tu da pomogne Titu. Ono što niko do sada nije pominjao jeste Ustav iz 1963. godine, kada je uvedena ta funkcija. U jednom od članova je stajalo da je ova funkcija ograničena na period od četiri godine. Pitam se šta bi bilo 1967. godine da su Ranković i Tito ostali u skladnim odnosima? Sve optužbe protiv njega bile su usmerene na to da bi on bio smenjen, iako pomenuti Ustav to nije omogućavao.

GLAS: Do smjene je došlo nakon optužbi da je prisluškivao Tita i Kardelja. Koliko ima tu istine?

DIMITRIJEVIĆ: Ta afera je izmišljena da bi bilo opravdano njegovo uklanjanje. Optužba je morala da bude toliko drastična da slomi Rankovića. Sva dosadašnja istraživanja pokazala su da ovog prisluškivanja nije bilo i da je sve izmišljeno od strane pripadnike Udbe za Sloveniju i Hrvatsku. Kao ljudi koji su osmisli tu aferu pominju se podsekretar Saveznog supa Slovenije Edo Brajnik i Stevo Krajačić, koji je imao zadatak da podmetne dokaze koji će kompromitovati Rankovića. On je u to vreme rukovodio Upravom državne bezbednosti u Hrvatskoj. Kontraobeveštajna služba je kasnije samo pomogla u tom “dokazivanju” da je Ranković mogao da prisluškuje Tita i ostale funkcionere. Ali, treba naglasiti da nijedan relevantan dokaz o direktnoj vezi Rankovića sa prisluškivanjem nije pronađen. Nisu pronađeni nikakvi prisluškivani razgovori, a ni transkripti tih razgovora. Problem je što u to vreme Ranković nije imao nikoga uz sebe da ga brani. Bio je zatečen i iznenađen iznesenim optužbama.

GLAS: Da li je tačno da je u njegovu smjenu umiješana i Jovanka Broz?

DIMITRIJEVIĆ: Jeste. I to je još jedan paradoks, jer je Ranković bio kum na venčanju Tita i Jovanke 1953. godine. Prema sačuvanim fotografijama iz tog perioda vidi se da je postojalo prijateljstvo između njih. Jovankino neprijateljstvo se prvo javilo prema Slavki, drugoj Rankovićevoj ženi. Radilo se o lepoj i obrazovanoj ženi sa fakultetskom diplomom. Već sama ta okolnost dovela je do toga da Jovanka počne negativno da se odnosi prema njoj. To neprijateljstvo kasnije je bilo usmereno i na samog Rankovića. Iz dokumenata službe bezbednosti može se videti da je Jovanka uvek burno reagovala na krčanje ili šuštanje u telefonskim vezama i govorila da to Ranković i Udba prisluškuju. Tito je u početku to odbacivao kao mogućnost. Ali kako je došlo i do drugih pritisaka, da i drugi izvori šalju slične signale, Tito je počeo da veruje u tu teoriju zavere. Interesantno je i to da je Jovanka imala stalne kontakte sa Stevom Krajačićem i to baš u toku te tajne operacije, tako da je njena uloga u ovom događaju jedna od presudnijih. Ona je kasnije, negde sedamdesetih uklonjena iz Titovog okruženja. Ako je Titu proradila savest zbog smene Rankovića, to je verovatno bilo tada.

GLAS: Nakon što je smijenjen, Ranković se nikada nije oglasio. Kako objašnjavate njegovo ćutanje?

DIMITRIJEVIĆ: Verujem da je to bilo zbog njegove neverovatne odanosti prema Titu i partiji. A možda se i bojao, s obzirom na to da je znao kako su prošli oni koji su se pobunili ili drugačije mislili.

GLAS: Da li je i pogibija Slobodana Penezića Krcuna bila dio ove zavjere?

DIMITRIJEVIĆ: Da je Krcun tada bio živ, verujem da Rankovića ne bi tako lako smenili. Postoje sumnje da je automobil u kojem se on spornog dana vozio bio “tehnički obrađen”. Ali to niko nije uspeo da dokaže. Rankovićev sin mi je rekao da je samo jednom video oca da plače. To je bilo nakon nesrećne pogibije Krcuna na Ibarskoj magistrali.

GLAS: Da li se može reći da je sve ovo bio uvod u pripremu raspada Jugoslavije?

DIMITRIJEVIĆ: Nakon Brionskog plenuma dolazi do dezintegracije Jugoslavije i stvaranja neke konfederacije. Mislim da je Tito bio svestan toga te da je mislio da je bolje da bude “prvi” u nekakvoj konfederaciji ili federaciji labavog tipa, nego da ga nema nigde. Verujem da je svesno pustio rukovodstva Slovenije i Hrvatske, a kasnije i druga, da rade šta hoće. Republike su nakon Ustava iz 1984. godine preuzele najveći dio saveznih ingerencija. Kasnije je došlo da raspada Jugoslavije, za koju se Ranković toliko grčevito zalagao i borio.

Okretanje Rusima

GLAS: Šta Vas je u Rankovićevoj biografiji najviše začudilo?

DIMITRIJEVIĆ: To je njegovo okretanje Sovjetskom Savezu. To se desilo negde posle 1960. godine Ne treba zaboraviti da je Ranković do tada bio neko ko je ljude, zbog veza sa Sovjetskim Savezom, slao na Goli otok. Ali, on kasnije postaje ugledan gost u Moskvi. Dočekivali su ga Hruščov, Brežnjev i ostali sovjetski lideri. Ranković je 1966. godine, kao predstavnik jugoslovenske komunističke partije, završio svoj ekspoze na kongresu sovjetske partije sa uzvikom: “Živela sovjetska partija”. To je jedna neobična okolnost koju ne razumem.

 

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana