Aleksandar Mitić, za “Glas Srpske”: Zapad koristi ZSO kao mamac za Beograd

Kaže ovo u intervjuu za “Glas” naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu iz Beograda Aleksandar Mitić, analizirajući posljednje razgovore između predsjednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera privremenih prištinskih institucija Aljbina Kurtija, koji su održani u Sjevernoj Makedoniji.

- To doprinosi nervozi i nepoverenju prema celom procesu, pre svega u Srbiji, jer se upravo od Beograda traži da pravi ključne, po mom mišljenju, apsolutno neprihvatljive ustupke. Ono što je, međutim, jasno je da se u ovoj fazi, od dolaska zapadnih emisara na Svetog Jovana, preko Brisela do Ohrida, radilo ne o definisanju nekog konačnog sporazuma, niti o njegovom punom prihvatanju ili implementaciji, već o uvlačenju Beograda u proces “normalizacije”  kaže Mitić.

GLAS: Kakve su namjere kreatora ovog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine?

MITIĆ: To je proces koji će trajati i u kojem će se od Beograda u više faza tražiti sve teži ustupci, odnosno primena odredaba kojima će se postepeno i faktički odricati od KiM. Naravno, bez formalnog priznanja, jer je svima jasno da Beograd neće nikada priznati “nezavisno Kosovo”. To je bilo jasno još od kada je Vojislav Koštunica, tada predsednik Vlade Srbije, 2007. odbacio plan Martija Ahtisarija i zatražio od Vladimira Putina da uloži veto u Savetu bezbednosti UN. Putin je svoju nameru direktno preneo sagovornicima na Samitu G8 u Hajligendamu 2007. godine - Džordžu Bušu, Nikoli Sarkoziju i Toniju Bleru. Nakon toga je nemački diplomata i pregovarač u ime EU u procesu “trojke” Volfgang Išinger, inače domaćin “Minhenske bezbednosne konferencije”, predložio rešenje na osnovu plana o “dve Nemačke” iz 1972. koji ne zahteva formalno priznanje, ali predviđa prihvatanje postojanje dva odvojena entiteta. Taj predlog je Beograd i 2007. odbacio kao neprihvatljiv, nakon čega su se u decembru, na Samitu EU, lideri ove zajednice dogovorili o planu koordinacije “jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova”, što su i implementirali 17. februara 2008. S obzirom na to da to jednostrano proglašenje u ovih 15 godina nije donelo očekivane rezultate, Zapad se odlučio za taktički manevar radi završavanja strateškog cilja: vratio se korak unazad, na Išingerov predlog, što i jeste praktično “francusko-nemački” plan.

GLAS: Šta je krajnji cilj?

MITIĆ: Cilj ovog sporazuma jeste da se Srbija odrekne KiM i dopusti da “Kosovo” u “međunarodnim vodama” pluta ka članstvima, priznanjima i ostalim vidovima legitimiteta i legalizacije. Time bi se nepriznavanje od strane Srbije u praktičnom smislu potpuno relativizovalo. Da bi se Beograd uvukao u ovaj proces videli smo u poslednjih godinu dana jednu koordiniranu pseudodramu u režiji Zapad - Kurti. Cilj je bio da se veštačkim dizanjem tenzija, od pitanja registracija do pravljenja “baza” na severu Kosova, incidenata i hapšenja, napravi mamac Beogradu za učešće u pregovorima i implementaciji “francusko-nemačkog” plana, a to je konačno formiranje neke “Zajednice srpskih opština” kojom bi se barem delimično pokušao urediti haos u kojem trenutno živi srpski narod na KiM. Vidimo da se ni u planu, ni u Aneksu prihvaćenom u Ohridu, ne pominje ZSO, već se u oba dokumenta, spominje “samouprava za srpsku zajednicu na Kosovu”, uz pozivanje kasnije na “relevantne prethodne sporazume”. To ostavlja previše mogućnosti za dalje razvodnjavanje ZSO, onakvog kakav je bio predviđen Briselskim sporazumom.

GLAS: Pojedini zapadni političari govore o raznim modelima ZSO. Mogu li oni biti prihvatljivi za Beograd ili se treba držati izvornog koji je definisan kroz Briselski sporazum?

MITIĆ: ZSO je već bio mamac za usvajanje Briselskog sporazuma 2013. kojim je Srbija povukla svoju policiju i pravosuđe sa KiM. Zauzvrat je, umesto ZSO, dobila jedno veliko ništa, odnosno 10 godina ponižavanja od strane Albanaca i EU, koji su svesno rastezali ovo pitanje, pozivali se na nekakav “Ustavni sud Kosova”, izmišljali razne radne grupe i modele, samo da ne ispune ono na šta su se obavezali i šta su garantovali. Jasno je šta stoji u sporazumima iz 2013. i 2015. Jasne su nadležnosti i struktura. To nipošto nije nekakva nevladina organizacija, niti neka razvodnjena autonomija po modelima koji postoje u zapadnoj Evropi. Na primer često se spominje model “istočne Belgije”. Međutim, ovaj model se tiče kulturne autonomije nemačke zajednice u Belgiji koju čini oko 76.000 Nemaca u državi koja ima oko 11 miliona stanovnika. Srba na KiM ima više, a Kosovo ima 10 puta manje stanovnika nego što ima Belgija. Dakle, to je neuporedivo. Takođe, Belgija je država u kojoj se odluke donose nekom vrstom konsenzusa između Flamanaca i Valonaca. Oni su glavni akteri, a nemačka zajednica nema veliki udeo u odlučivanju. I to je apsolutno neuporedivo sa značajem i uticajem koji bi srpska zajednica trebalo da ima na KiM. Međutim, najveći problem svih modela je što je predviđeno da oni funkcionišu u “nezavisnom Kosovu”.

GLAS: Šta ako Priština i dalje bude opstruisala formiranje ZSO?

MITIĆ: Nema nikakve sumnje da će se to i dalje događati. Priština smatra da se obavezala na “nekakav” nivo samoupravljanja za Srbe, ali će nastaviti da kreativno tumači sve odredbe prethodnih sporazuma na osnovu kojih je još pre 10 godina trebalo da formira ZSO. Kada je Beograd već ušao u ovaj proces, a po meni je sam taj ulazak izuzetno opasan i problematičan, trebalo bi da jasno i nedvosmisleno odbaci ovakvu manipulaciju i da ultimativno zahteva formiranje ZSO upravo onako kako je promovisano 2013. Ukoliko to ne bude, Beograd ne bi smeo da implementira ništa od onoga na šta se obavezao u Ohridu. Priština je, sa svoje strane u vrlo ugodnoj poziciji.

GLAS: Zašto to smatrate?

MITIĆ: Zato što posrednici u procesu imaju isti cilj kao i oni, i što već četvrt veka koordiniraju sve što rade da bi primorali Srbiju da se odrekne KiM i dabi joj oduzeli sve poluge uticaja na samom Kosovu. Iz geopolitičkih razloga ih neće Zapad nikada pustiti niz vodu, i oni to znaju. Ne računam taktička zamajavanja o nekakvim navodnim pritiscima. Tako da mi deluje pomalo farsično da se neko u Prištini buni protiv ovakvog ekstremno jednostranog predloga kao što je “francusko-nemački” plan. Čini mi se da je taj unutaralbanski pritisak koordinisan sa zapadnim ambasadama i u funkciji stvaranja utiska u srpskom javnom mnjenju da je navodno napravljen neki ustupak Beogradu.

GLAS: Na koji način očekujete da bude riješeno pitanje srpskog kulturnog nasljeđa i statusa SPC na KiM?

MITIĆ: Videli smo kroz propagandu koja je vršena prilikom kandidature Prištine za članstvo u UNESKO-u kakva je sudbina namenjena srpskom kulturnom nasleđu u “nezavisnom Kosovu” - mračna, podložna brisanju, istorijskim falsifikatima, pripisivanju albanskom ili “kosovskom” kulturnom nasleđu. Sve je to u skladu sa vandalizmom, nasiljem i anticivilizacijskim ponašanjem. Zbog toga je i apsolutno neprihvatljivo dopustiti da kandidatura Prištine u UNESKO-u bude uspešna. Dakle, Beograd mora da aktivno nastavi da sprečava članstvo Prištine i u ovoj i svim drugim organizacijama UN. Valjda je to jedna od ključnih crvenih linija za Beograd. Što se tiče položaja SPC, ne može se govoriti samo o crkvenom zemljištu, o crkvama, manastirima i sveštenstvu. Nema srpskog identiteta, istorije, same SPC bez KiM.

GLAS: Mnogi analitičari ukazuju na to da je krajnji cilj ove nove zapadne šatl diplomatije stvaranje uslova da sve članice EU i NATO-a priznaju nezavisnost Kosova.

MITIĆ: Svrha francusko-nemačkog plana je da se legitimiše i legalizuje slučaj “jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova” kao “jedinstven”, sui generis slučaj. Implementacija elemenata ovog plana bi dala osnovu da “nepriznavači” unutar EU i NATO-a priznaju Kosovo, jer više ne moraju da se boje “presedana”. Ne moraju da ga priznaju i ne znači da će to automatski učiniti, ali mogu jer imaju osnov za to, a to bi bio dogovor Beograda i Prištine. Amerikanci više i ne kriju da sve što rade u ovom procesu ima za cilj da Priština, ali i Beograd, idu u pravcu “evroatlantskih” integracija. Sukob u Ukrajini je doveo do jačanja kontrole SAD nad Evropom. U tom kontekstu vidljiv je i pritisak na vojnu neutralnost Srbije. Iako NATO javno ponavlja da podržava vojnu neutralnost Srbije, vidimo da u praksi SAD to negiraju, naročito u kontekstu izjava Gabrijela Eskobara i ambasadora Kristofera Hila o “evroatlantskoj perspektivi” Srbije. To nije nešto novo, jer su i raniji američki ambasadori to isto radili, Meri Vorlik i Majkl Kirbi, kada su lansirali sporadične kampanje usmerene ka članstvu Srbije u NATO-u. Međutim, današnji pritisci Eskobara i Hila izgledaju snažnije i odlučnije. Od ključne je važnosti, međutim, da Srbija ne samo odbrani, već i da osnaži svoju vojnu neutralnost, kao što je isto tako važno da to učini i Republika Srpska.

GLAS: Šta kada se dođe do srpskih crvenih linija, a koje se tiču prijema Kosova u UN?

MITIĆ: Ulaskom u proces implementacije aspekata “francusko-nemačkog” plana Beograd je sam sebi napravio ogroman pritisak na deklarisane crvene linije koje se tiču UN i formalnog priznanja. Naravno jasno je da to nije učinio svojom voljom, već pod zapadnim ultimatumom. Međutim, ako su ovo crvene linije, treba ih braniti maksimalnim razvodnjavanjem u implementaciji ostalih elemenata sporazuma, a ne implementirati sve s nadom i verom u neko veće razumevanje koje bi došlo sa Zapada.

Srbofobija

GLAS: Zbog čega se prave paralele između ZSO i Republike Srpske, najdalje u tome otišli su britanski i njemački političari?

MITIĆ: Ovakvi navodi govore mnogo više o srbofobiji nego o želji za funkcionalnošću. Dva su cilja. S jedne strane pokušava se pravljenje “prazne ljušture” od ZSO i pre njenog osnivanja. S druge strane pokušava se diskreditacija Republike Srpske i njeno tretiranje kao “malignog” entiteta zbog kojeg “centralni organi” ne mogu da funkcionišu. Zbog toga se ovakvoj retorici mora stati na put u svakom trenutku i na svakom mestu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.