Ivan Perković: Pozorište će pobijediti i nove tehnologije

ISTOČNO SARAJEVO - Specifično za ovaj tekst je da ga ja nisam našao.

On je našao mene. Hteo sam da uradim potpuno drugu monodramu - Ibzenovog „Neprijatelja naroda“ i sasvim slučajno režiser ove monodrame, koji je trebalo da režira tu drugu, je došao do ovog teksta koji je napisala Ljiljana Bralović, koji se u originalu zove „Kad umrijeh onomad“.

Rekao je ovo za „Glas Srpske“ Ivan Perković, pozorišni i filmski glumac koji je nedavno u Istočnom Sarajevu sa monodramom komedijom „Svetozar Treći“ gostovao sedmi put. Talentovani umjetnik ističe da je tekst ove predstave našao njega i da je ovaj pozorišni komad već izveden 215 puta, da je svako pozorišno izvođenje iste pozorišne predstave novo umjetničko djelo te da je gluma poziv kojem se daje kompletan.

- Naime, uradili smo Ibzena i imali desetak proba, odredili datum premijere i on meni kaže: „Poslala mi je tekst neka žena iz Pranjana, treba da ga pročitaš“. Odgovorim mu: „Ma kakva žena iz Pranjana, radimo Ibzena, čovek nobelovac...“ Ne da mi đavo mira. Jedno veče uzmem i pročitam tu monodramu i sutradan ne znam kako da kažem sad već pokojnom čika Mihailu Konstadinovu da bih ja radije radio tekst ove žene iz Pranjana, nego Ibzena. Nekako ja to prevalim preko jezika i video sam da se on obradovao kada je to čuo. Odredili smo dva datuma premijere i dogovorili se da ćemo raditi paralelno. Prvo ćemo izaći sa „Svetozarom“ pa ćemo Ibzena kasnije. Nikada taj Ibzen nije ugledao svetlo dana. Mi smo ovog „Svetozara“ uradili i igra se godinama i već je izvedena 215 puta - rekao je Perković.

GLAS: Kako publika prihvata ovu monodramu?

PERKOVIĆ: Ono što je specifično, a imao sam priliku da je igram svuda - u Srbiji, u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, po dijaspori - publika uvek reaguje na isti način. Ljudi se uvek smeju na istim mestima. Napravim neku pauzu i znam da će se nasmejati, što govori da je mentalitet naroda isti i da je i u pet-deset država taj mentalitet i humor isti.

GLAS: Generalno gledajući, s obzirom na toliko igranja na različitim mjestima, koliko publika danas uopšte dolazi u pozorište?

PERKOVIĆ: Mislim da je borba za publiku svuda, pa čak i u Beogradu. Nje je sve manje i to je problem, ali pozorište će opstati i ono opstaje hiljadama godina. Ništa nije uspelo da uništi pozorište pa neće ni ove nove tehnologije. Možda će malo pozorište evoluirati i već evoluira, ali što se tiče poseta pozorišnim predstavama, smatram da to zavisi od ponude. Mislim da postoji velika potreba za kulturom. U Beogradu pozorišta imaju akcije kada su karte u prodaji sa nižom cenom i vidim da su tada ogromni redovi. Dakle, ljudi su željni kulture, samo svima nisu dostupne karte, jer su preskupe i mora se naći neki način sufinansiranja ili podići standard...

GLAS: Kako danas žive po Vašoj ocjeni, i još važnije, Vašem iskustvu glumci?

PERKOVIĆ: Kao i u svakom poslu razlikuje se standard. Ima dosta i do sreće, zavisi i od kvaliteta glumaca, ali za glumu je specifična činjenica da od nje može da živi i neko ko nije talentovan, ali je imao dovoljno sreće da ga zapadne neka uloga sa kojom se proslavi... Kod nas kada snimiš jednu stvar celi život si poznat. Nije kao u Holivudu da gotovo svake godine moraš da imaš veliku ulogu. Zavisi, kao i u svakom poslu, i od kvaliteta, ali i od sreće. Može od glume da se živi normalno.

GLAS: Pored pozorišta igrali ste i u filmovima. Šta Vam je bliže - pozorište ili film?

PERKOVIĆ: Nakon treće godine na akademiji imamo dozvolu da radimo. Prije svega izlazimo kao pozorišni glumci, jer nemamo toliko dodira sa filmom. Ko ima sreće dolazi u dodir sa filmom i to može da mu se dopadne ili ne. Meni se sviđa. Šta više volim meni je kao pitanje da li više voliš mamu ili tatu?! Nema pravog odgovora na to pitanje. Sviđa mi se i jedno i drugo. Različito je. Pozorište je živ glumac koji je tu. Možda je za nijansu teže, jer je živa stvar. Za film se možda ponavljaju scene više puta, ali na setu si 12 sati. U tih 12 sati snimio si scenu poljupca i pauza na setu je sat i po i ti moraš tu scenu poljupca da uradiš ponovo isto. Ili scena umiranja... Treba znati sačuvati energiju na tih 12 sati. To je nešto što sam naučio.

GLAS: Za pozorišne predstave kažu da je svaka od njih novo umjetničko djelo koje je neponovljivo. Kakav je Vaš stav o tome?

PERKOVIĆ: Jeste - pozorište je živa stvar i nikada jedna predstava nije ista i recimo u Istočnom Sarajevu dolaze ljudi da sedmi put gledaju „Svetozara Trećeg“ i uvek im je zanimljivo. Zato je i izazovno i zanimljivo i ljudi me često pitaju zar mi nije dosadno da igram toliko puta?! Pa nije, jer igram starca od 80 godina, jer mene svaki potez može da oda da ja nisam taj starac i moram da budem maksimalno koncentrisan. Uvek ubacim nešto novo i osvežim predstavu. Reakcije publike nikad nisu identične, nijedna scena nije ista... Taj lik iznova i iznova živi. Ja ga se između predstava i uželim. Želim ponovo da ga čujem i vidim.

GLAS: Vi ste i osnivač „NASTeatra“. Šta je s tim? Koliko je teško biti na sceni i voditi je paralelno s tim?

PERKOVIĆ: Ovo je u produkciji „NASTeatra“. On je posvećen Momčilu Nastasijeviću i ovom predstavom je i otvoren 2017. godine i živi osam godina. Imam sedam predstava za sada i mislim da je to sasvim dovoljno, a možda čak i više od mojih mogućnosti da organizaciono s tim žongliram, ali ide dobro. Ni korona to čak nije zaustavila. Ako smo preživeli koronu , „NASTeatar“ će nastaviti da živi.

GLAS: Kada je riječ o pozorišnim predstavama, koliko je njih sa Vama u ulozi, da li ste svodili račune na tom polju?

PERKOVIĆ: Ni to nisam posebno računao. Ovih mojih sedam i u Narodnom pozorištu tri. U Narodnom pozorištu Republike Srpske, a igrao sam i u „Dječijem pozorištu“ tri, nešto u „Jazavcu“, na Akademiji i diplomska predstava. Ne znam ni koliko je izvođenja. Možda 600, 700.

GLAS: Da li je danas lakše glumcu ako iza njega stoji neka pozorišna kuća ili kada o tome odlučuje sam, kao u „NESTeatru“?

PERKOVIĆ: U neku ruku je lakše finansijski kada neka kuća stoji iza glumca, jer će biti na plati. Možda ja nisam prava osoba da odgovori na to pitanje, jer mene to nije puno zanimalo. Odlučio sam se za neki drugi put, da nekako sam krojim svoju sudbinu i da sam odlučujem. Plašio sam se da ću dobiti ulogu u nekoj predstavi koja mi se ne sviđa, a ne bih mogao da igram nešto što zaista ne volim. Ne bih mogao da izađem na scenu i da glumu doživljavam kao posao, jer je ne doživljavam tako već kao svoj poziv u kojem se dajem kompletno.

FILM I TV

GLAS: Živimo u eri serija i filmova. Kako se snalazite kada je riječ o toj vrsti iskustva?

PERKOVIĆ: Ima dosta uloga. Uglavnom su manje, a jedina velika je i glavna uloga u filmu „Ciklus“. To je do sada moje najveće iskustvo kada je reč o filmu. Tokom snimanja sam upoznao neke od bardova glumišta i shvatio da što su veći glumci to su nekako normalniji -  obični ljudi i, što kažu, kao sav normalan svet. Što se serija tiče, najduže sam snimao „Zakopane tajne“ i bilo mi je zanimljivo. Kada sam tek završio akademiju 2014. godine nije me nešto posebno zanimao film, jer nisam imao toliko dodir sa tim. Ali poslednjih šest godina sve više uplivavam i u te vode.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.