Oto Oltvanji, pisac i publicista, za “Glas Srpske”: Stvarnost brutalnija od književnosti

Rekao je ovo za “Glas Srpske”, pisac, publicista i prevodilac Oto Oltvanji, komentarišući svoj status laureata nagrade “Stanislav Lem”, koju izdavačka kuća “Solaris” dodjeljuje za dostignuća na polju književne fantastike.

- Uz to, Lem je cenjen  svuda u svetu i da sve bude zanimljivije ne potiče sa očekivano angloameričkog književnog područja. Još ako pogledate spisak prethodnih laureata nagrade - Živković, Bakić, David, Pisarev, Aćin, Petrović, Skrobonja. Kakva je samo čast naći se u tom društvu - dodaje on.

GLAS: Jedno iznenađenje za Vaše čitaoce je roman “Kako sam postao detektiv”, koji nakon serije romana iz oblasti trilera i fantastike dolazi iz podžanra romana za najmlađe. Kako ste došli do te ideje i još važnije do njene realizacije?

OLTVANjI: Ukratko, urednik “Male Lagune” Zoran Penevski, zadužen za neverovatnu riznicu vrhunskih knjiga za najmlađe koji već godinama radi taj dragoceni posao, shvatio je da od domaćih knjiga još nema krimić za decu. I za taj zadatak prvo se setio mene. Njegov poziv usledio je mog prvog bračnog jutra i u tom trenutku, kad mi je izložio predlog da ga napišem osetio sam kako mi se radi samo to i ništa drugo. Slučajno se potrefilo sa mojim tadašnjim interesovanjima i raspoloženjem. Ostalo je istorija. To je i dalje moja do sada najuspešnija knjiga, u svakom smislu.

GLAS: Pisanje za najmlađe čitaoce, posljednjih godina važi za potcijenjen žanr, ali sigurno je u pitanju literatura specifične odgovornosti i izazov za svakog pisca u smislu, da stilski sačuva sebe, ali i da se prilagodi drugoj generaciji od uobičajenih čitalaca?

OLTVANjI: Ispostavilo se da mi je upravo tako nešto trebalo. Da pokažem, prevashodno sebi, da umem to da radim bez trikova, pomagala, skrivanja iza stilskih egzibicija, podrazumevanja da svi znaju o čemu govorite.

Kad ogolite vlastito pripovedanje, svedete ga na nekoliko osnovnih alatki, shvatite da vam ni ne treba više. Stekao sam utisak da je pomoglo čak i mom pisanju za odrasle. A nije isključeno da ću se još koji put vratiti knjigama za decu.

GLAS: I vaša prethodna knjiga antologija “Priče misterije i magle” predstavljala je zanimljivu kolekciju kraće forme. Skloni ste kraćim formama žanrovske literature čak i u romanima, iako živimo i vremenu cigla romana i franšiza?

OLTVANjI: Ne snalaze se svi romanopisci podjednako u kratkoj formi, kao što ni svi majstori kraćeg izraza ne moraju da pišu romane ako im ne leže. To je u redu.

Do konfuzije dolazi samo zbog insistiranja izdavača u celom svetu na romanu kao primarnoj izdavačkoj kategoriji (neki će reći i jedinoj). Dolazim iz vremena (i žanra) gde je ovladavanje pisanjem kratkih priča bila neophodna usputna stanica ka zahtevnijim izazovima.

Tu ste se učili i kalili, primali prve udarce. Ali u mom slučaju, ljubav prema pričama je ostala i nakon što su redovno počeli da se pišu romani. U kratkoj priči mogu da predahnem, razmrdam mišiće, eksperimentišem, isprobam nešto sasvim novo. I to se neće skorije promeniti.

GLAS: Kad smo kod žanra, dugo ste u tim vodama kao čitalac, publicista, prevodilac i pisac. Kako Vam se danas čini stanje u domaćoj žanrovskoj književnosti, a kako u svjetskim tokovima, kada je žanrovska literatura u pitanju? Dopada li vam se “slika” koju vidite?

OLTVANjI: I da i ne. Domaća žanrovska književnost s jedne strane ima slobodniji put do najšire publike nego što je ikada imala. S druge strane, imam utisak da je žanrovska književnost uopšte, u celom svetu, prestala da bude relevantna kao što je bila. Kao da se negde usput izgubio sociološki aspekt progovaranja o onome što nam se dešava. Satira kroz naučnu fantastiku, socijalna kritika kroz krimić, odvijala se jedna neprestana, masovna komunikacija u popularnoj kulturi. Ali stvarnost melje. Postala je brutalnija i, još važnije, brža od književnosti. Otprilike kao ono što desilo rokenrolu, pogotovo njegovom aspektu angažovanosti, nekadašnjoj funkciji megafona za mlade. Ali ako sam nešto naučio tokom svih ovih godina, onda je to da su te pojave ciklične. Posle ovoga doći će neko novo (staro) vreme. S moje strane, trudim se da vidim šta ja tu mogu da promenim, čime ja mogu da doprinesem. Pa makar i kap po kap.

GLAS: Od “Ivera” je prošlo čak sedam godina, od “Detektiva”,  tri godine, niste sjedjeli skrštenih ruku kada je pisanje u pitanju, ali pauza pisanja u formi romana traje prilično dugo? Kakvo je stanje na tom polju i šta trenutno radite?

OLTVANjI: I sam uvek pratim koliko je vremena prošlo između romana pisaca koje pratim, što se mene tiče, dakle, savršeno normalna pojava (smeh). A matematika ovde kaže da bi uskoro trebalo da se desi nešto novo kod mene i matematika ne greši. Uvek pišem ono što me najviše zaokuplja i uzbuđuje, a u ovom času to je čist krimić. Deluje neverovatno da ga nikad ranije nisam radio u izvornom obliku. I teže je nego što izgleda.

Ali oslobađa i nadahnjuje kad samom sebi zadaš takav izazov.

GLAS: Negdje ste naveli da je jedan raskupusani primjerak Zagora “krivac za sve”, ali ko su bili saučesnici u tom pohodu i ko je sve oblikovao ukus i sklonosti Ota Oltvanjija kao čitaoca i pisca?

OLTVANjI: Bilo ih je mnogo i što je najbolje taj proces nikad ne staje. Ali u vreme kad sam bio sazdan od najmekšeg plastelina, recimo, Rejmond Čendler mi je pokazao da svaki žanr može bude književno ambiciozan ako vi tako odlučite, Stiven King me je naučio da najbanalnija pojava u životu može da posluži kao inspiracija za najčudesnije priče, dok mi je Borislav Pekić otkrio da najcenjeniji pisac ne bi trebalo da se stidi zalaska u manje cenjene književne vode ako ga tamo vodi autorska vizija.

GLAS: Koliko je teško sačuvati uspomene na djetinjstvo, kada “kultura otkazivanja” briše jednog po jednog junaka brojnih generacija od Diznijevih crtaća do Vinetua, jer se ne uklapaju u “vrli novi svijet”?

OLTVANjI: Trudim se da se ne obazirem previše na to. Siguran sam da ćemo u jednom trenutku početi da resetujemo sve te refleksne, nepromišljene, emotivne reakcije i vraćamo ih na izvorno stanje. Usput ćemo razviti dovoljno svesti o sociološkom, istorijskom i svakom drugom kontekstu u kom su ta dela nastajala. Reagovaćemo na njih sa razumevanjem, a ne histerijom.

GLAS: Da li djelimično osjećate grižu savjest zbog činjenice da na svom blogu više ne objavljujete godišnje liste preporuka za čitanje i gledanje, iako su (provjereno), mnogima bile jasan putokaz kada se upuste u plivanje u okeanu hiperprodukcije pop kulture?

OLTVANjI: Ne delimično, već potpuno. Istina je, napravio sam malu pauzu prošle godine. Načas sam se pokolebao, iako sam imao završenu listu, zbog čega to uopšte radim (a radio sam skoro dvadeset godina, na mojoj internet stranici od 2005, a u obliku mejling lista sa prijateljima i poznanicima još i od pre). U vreme kad vas liste napadaju sa svih strana, kad su već postale kategorija novinskih članaka i kad su, nažalost, postale same sebi svrha, pokušavam da pronađem formu koja bi ovim mojim listama udenula smisao, a da im ne promeni suštinu. A putokazi zaista jesu korisni i sam ih sve vreme tražim i koristim. Vratiće se moje liste, siguran sam (smeh).

Džon Džager

GLAS: Da li će neka nova zbirka “Priča misterija” otkriti i misteriju oko špijunskog romana napisanog za legendarnu “Dnevnikovu” “Roto biblioteku X-100”, koje je to djelo i pod kojim imenom je objavljeno?

OLTVANjI: Jedno vreme sam ljubomorno čuvao tu informaciju da bih u međuvremenu shvatio da ne znam zbog čega to radim. Roman se zvao “Krafordove marionete”, napisan je pod pseudonimom Džon Džager - bilo je to vreme “Luna kralja ponoći” Frederika Eštona i svi su pisali pod pseudonimima - a objavljen je 1989. godine u ediciji X-100 broj 1028, sa cenom od tadašnjih 6.600 dinara.

Bio je završen, predat u rukopisu i isplaćen dve godine ranije, kada sam imao šesnaest godina. Bila je to moja prva plata.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.