Mirjana Drljević, književnica, za “Glas Srpske”: Bez sjećanja nema prepoznavanja ponavljanja istorije

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započela književnica Mirjana Drljević, koja će 2. juna u 19 časova, u okviru programa “Razgovor s piscem” gostovati na 6. Festivalu književnosti “Imperativ” u Banskom dvoru u Banjaluci.

- Ne znam koga zanima književnost danas i šta bi im trebalo ponuditi, jer smisao festivala bi trebalo da bude popularizacija književnosti i pokretanje književnih tema koje će zainteresovati još nekoga osim samih učesnika. Za mene lično festivali su inicijacija u svet književnosti i beskrajno im se radujem - dodaje ona.

GLAS: “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo” je Vaš debitantski roman, koji je ušao i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu prije nekoliko mjeseci. Kada pogledate unazad, da li ste očekivali, ne samo ulazak u uži izbor nagrade, već i ogromnu popularnost romana nakon toga?

DRLjEVIĆ: Zaista nisam, zapravo nisam uopšte razmišljala dalje od toga da nekako treba naći način da izdam svoj rukopis. Sve što se dogodilo posle toga, a izgleda da se i dalje događa, jer roman živi među čitaocima , potpuno me je zateklo. Osim što mi taj “uspeh” donosi pozive na festivale i neku vrstu propusnice za dalju saradnju sa mojim izdavačem, on je za mene apstraktan i neopipljiv pa samim tim i nevažan. Važno je pisati dalje.

GLAS: Na samom početku naznačeno je da je roman posvećen generaciji iks i njihovoj djeci. Kakav teret prati tu generaciju i šta je ono što danas nosi sa sobom u ovom svijetu, koji čini se samo postaje haotičniji?

DRLjEVIĆ: Ne mislim da je teret generacije iks po bilo čemu izuzetan, ali to je moja generacija i moj pogled na svet, nešto što živim i poznajem. S druge strane, to je generacija roditelja dece koja sada stasavaju. U tom smislu mi je to godište bilo interesantno - kako pustiti decu u ovakav svet. Čemu smo ih naučili, šta im ostavljamo, jesmo li mogli bolje?

GLAS: Vladislava Gordić Petković govoreći o Vašem romanu navela je da je djelo i gorka apologija roditeljstva, studija o sazrijevanju generacije zumera koja prati njihovo viđenje vršnjačke solidarnosti i nasilja, potragu za uzorima i bijeg od izopštenosti. Kako najbolje govoriti o ovim temama i kako ih uopšte pisanjem osvijestiti u stvarnosti?

DRLjEVIĆ: Strašno je ovo pitanje posle neizrecive tragedije koja se dogodila u beogradskoj Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”. Jedino što sada umem da kažem jeste to da smo mi, odrasli, odgovorni za decu i svet u kome su ona prinuđena da žive. Deca nisu kriva niti odgovorna. Pravljenje spiskova problematične dece i ukidanje društvenih mreža sigurno nisu rešenje. Svaki tekst koji se bavi odrastanjem, odnosom među generacijama, transgeneracijskim traumama, svaki pokušaj da osvetlimo sebe kao roditelje osvešćuje ove teme. Ali stariji zumeri su već odrasli mladi ljudi i njih treba čuti - i oni pišu, slikaju, prave muziku, snimaju filmove. To je pre svega njihova tema i njihov glas smatram i relevantnijim i zanimljivijim od glasa moje generacije. Treba im dati prostora. Željno čekam da čujem šta će nam reći.

GLAS: “Istina je pitanje mašte” jeste citat Ursule Legvin koji se nalazi u uvodnom dijelu romana. Koliko danas poznajemo istinu, a koliko je izmaštana?

DRLjEVIĆ: Duboko verujem da se do istine dolazi, između ostalog, i kroz pričanje priča koje su sasvim izmišljene, a istovremeno duboko istinite. To i jeste suština književnosti. Nekada da biste došli do istine morate da ispredete priču u koju će se ona najlepše ugnezditi. Ali vi me pitate kako da saznamo istinu u svetu preopterećenom informacijama koje ne možemo potvrditi sopstvenim iskustvom. Ne znam. Znam samo da čitanjem kvalitetnih tekstova postajemo imuni na jeftine i površne poruke na čijem se udaru nalazimo dok god smo budni.

GLAS: Imamo li kratko pamćenje, kao pojedinci i kao društvo u cjelini? I gdje to može da odvede? Koliko je Vaš roman, u tom smislu, jedna vrsta podsjećanja i čuvanja sjećanja na prošlost čiji dijelovi često padaju u ponore zaborava? (Ipak je njegov naziv nastao od rečenice “Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno”).

DRLjEVIĆ: Izuzetno kratko pamtimo, tako je valjda lakše živeti. Moramo imati širu sliku sveta, ne svoditi život na “ja, danas, ovde”, jer onda nema ni objašnjenja niti odbrane od stvarnosti. Odnos prema prošlosti je važan jer nam daje uzemljenje, formirajući ga mi biramo ili odbacujemo vrednosti koje smo nasledili ili koje nam se nameću. I na kraju, bez sećanja nema ni prepoznavanja obrazaca koji se kroz istoriju ponavljaju i koji zvone na uzbunu dok mi biramo zaboravljanje.

GLAS: U jednom razgovoru rekli ste da je ovo roman o smaku svijeta? Da li je ono što sad živimo blisko smaku ili još ima vremena za spas?

DRLjEVIĆ: Teško je danas predvideti šta nas čeka. Privatno, svaki ljudski život sastoji se od smakova sveta i onoga što živimo između njih. Na globalnom nivou, posle događaja iz poslednje tri godine, ništa mi više nije nezamislivo. Čini se da svet u kome smo rođeni izdiše, da sada živimo njegovu agoniju, a šta će ga smeniti to ćemo videti. Valjalo bi razmisliti o tome šta je vredno spasavanja, šta bismo to sada ukrcali na Nojevu barku, a šta bismo ostavili da strada u potopu.

Pisanje

GLAS: Da li trenutno pišete ili pripremate nešto novo?

DRLjEVIĆ: Sve su to još uvek samo crtice i zabeleške, svakako ću nastaviti da pišem, ali još ne znam šta. Izvesno je jedino to da ne nameravam da pišem nastavak romana, niti da dalje pišem detekciju sa inspektorkom Lepom kao glavnim likom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.