Mihajlo Pantić: Priroda upozorava oholog čoveka

Tanjug
Mihajlo Pantić: Priroda upozorava oholog čoveka

BEOGRAD - Naše ubrzane živote, u kojima smo se zbog previše obaveza otuđili i od sebe i od drugih, zaustavila je epidemija, a pisac i univerzitetski profesor Mihajlo Pantić kaže da se svakako treba kloniti teških misli i obavezno treba biti pozitivan.

Suočeni smo sami sa sobom, osjećaj samoće, smatraju, osnovna je odlika borbe sa ovim virusom, a profesor Pantić u razgovoru za Tanjug kaže da je ovakva situacija ključni paradoks savremenog svijeta.

“Što je više ljudi na planeti, sve smo usamljeniji. Trenutno stanje samo naglašava tu činjenicu. Na sreću, i dalje postoji bezbroj načina prevazilaženja usamljenosti, ljubav i uzajamno poverenje prvi su među njima”, kaže Pantić.

Na pitanje da li nas ova situacija može nečemu naučiti i hoćemo li iz nje izaći pametniji, profesor kaže da se svakako treba kloniti teških misli.

“Obavezno treba da budemo pozitivni, uprkos tome što nas istorija prema onoj pohabanoj ali i dalje delujućoj maksimi jedino uči da se od nje ništa ne može naučiti. Život će ići dalje, kao i do sada, neuhvatljivim tokom. Nažalost, shodno našem antropološkom kodu, davaće prednost samodestrukciji”, smatra Pantić i dodaje da ne vidi, uprkos željenom optimizmu, da će i poslije ovoga biti suprotno. Književnosti je u ovom trenutku potrebna, da nije, kako kaže, civilizacija ne bi pisala toliko milenijuma, ali u našem dobu njena društvena uloga nije do kraja razaznatljiva.

 “Ona je svakako oblik trajnijeg pamćenja, vid oslobađanja od trauma, akumulacija najrazličitijih znanja, na kraju krajeva, pruža nam mogućnost da budemo bolji nego što inače jesmo. Pametniji smo u knjigama nego u svakidašnjem životu”, kaže književnik.

Pominjemo i da je veliki broj pisaca napisao neka od svojih najvećih djela dok su bili u izolaciji, a o tome kako ona utiče na mislećeg čovjeka i da li kod njega budi inspiraciju, kaže da je pisanje oduvijek bio monaški posao.

“Sedi čovek nad listom papira ili pred kompjuterskim ekranom i traga za rečju koja mu je u tom času potrebna. To, dakle nije ona vrsta samoće na koju smo ovih dana osuđeni. Svako znanje, iskustvo, sećanje, svaki ožiljak i svaka ljubav, svaki susret sa svetom, mogući je izvor onoga što nazivate inspiracijom. Samo je neizvestan čas kada će se pojaviti, jer se ona ne naručuje, nego pada s neba”, objašnjava.

Pisaće se i o ovim danima, jednom, to je naprosto neizbježno, smatra, a neki to već i čine - pišu dnevnike, blogove, anegdote, priče, pjesme... Aleksandar Puškin pisao je za vreme epidemije kolere i kaže se da je tada seljanima poručio, u svom govoru sa predikaonice lokalne crkve:

“Kolera vam je poslata, braćo, jer ne plaćate dažbine, a previše pijete”. U trenutku smo kada je čovek ponovo bespomoćan pred epidemijom, a na pitanje zbog čega je nas zadesila ova situacija, profesor smatra da nije reč o kazni neke fatumske sile, nego o ozbiljnom upozorenju prirode.

“Čovek se isuviše uzneo u svojoj oholosti, u prividu svemoći, dok u prirodnom sistemu on nije ništa više od bubašvabe; maleni stvor, oročen vremenom, s rizikom da bude zgažen cipelom ili umoren virusom, Što je u krajnjem slučaju svejedno, ishod je uvek isti. U današnjem svetu, ma koliko je on dao prednost tehnološkom progresu, i dalje postoji veliki višak iracionalnosti, a tako gde nema jasnih odgovora, deluju predrasude i teorije zavere”, kaže Pantić.

S obzirom da je Filološki fakultet na kome profesor Pantić predaje, zatvoren zbog vanrednog stanja, predavanja se odvijaju preko interneta, a utisci su, kako kaže, pozirivni.

 “Ma koliko smo, sa dobrim razlozima, skloni da u današnjem dominantnom načinu ljudskog komuniciranja vidimo najgore osobine, otuđenost, redukciju jezika, plitkost i brzinu misli i rasutu pažnju, mislim da u ovim danima takav vid uzajamnosti pokazuje i svoje dobre strane. U to se neposredno uveravam. Ponovo pišemo pisma, a ne poruke, razmenjujemo duhovitosti, učimo i otkrivamo zanimljive stvari..”, objašnjava.

Pantić zaključuje da svakako, neposredan kontakt ništa ne može do kraja zamijeniti, ali, “zamislite da nemamo i ovo što imamo - sveli bismo se na glas u pustinji”.

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana