Književnik Blagoje Baković: Dobio sam Vukovu nagradu u nevukovo doba
Izgubio bih volju za postojanjem kada ne bih verovao da u našem narodu mora doći vreme u kome ćemo biti dostojni potomci Vuka, Njegoša, Svetog Save, Svetoga Cara Lazara, Tesle, Starine Novaka, Filipa Višnjića, Laze Kostića, Miloša Crnjanskog... Vreme u kome će se Srbin probuditi u Srbiji u kojoj se piše ćirilicom, priča srpski, voli Srbija, veruje u Boga i ide u Srpsku pravoslavnu crkvu, a istovremeno voli i poštuje svako ko nije Srbin i pravoslavac, a koji poštuje i ceni svoju državu.
Rekao je ovo za "Glas Srpske" književnik Blagoje Baković, autor brojnih knjiga i dobitnik značajnih književnih nagrada.
* GLAS: Dobili ste uglednu Vukovu nagradu za 2010. godinu. Koliko danas radimo na očuvanju jezika i vraćanju duga Vuku Stefanoviću Karadžiću?
BAKOVIĆ: Dobio sam Vukovu nagradu u nevukovo doba. U doba kada bi oni što, pošto-poto, hoće u takozvanu Evropu, ukinuli i Vuka i Vukov jezik, i Vukov narod, Filipa Višnjića i Tešana Podrugovića, Slepu Jecu i Slepu Živanu, Starca Raška i Starca Miliju... U doba kada se vrše raznorazni juriši na narodni damar, na tradiciju i sve plemenite vrednosti, na naš jezik, našu veru i kulturu, na naše suštastvo. Sve što je ratovima napadnuto a neslomljeno, mora da se doruši i dokusuri u mirovima i rezolucijama, zakonima i tranzicijama. Teško se, u vremenu kada smo svi kažnjeni, osetiti i osećati nagrađenim. U vremenu u kome ne možemo govoriti o krizi morala, jer moral gotovo da i ne postoji. A i ako postoji, izgubio je cenu, postao je najjeftinija roba na tržištu hartija od nevrednosti i naše kukavne ništavnosti. Dobio sam Vukovu nagradu u doba kada je Vuk, ni slučajno, ne bi mogao dobiti. Vuk danas, u ovakvoj Srbiji, ne bi mogao dobiti ni takozvanu nacionalnu penziju. Odveć je voleo, Srbiju, i za nju nešto uradio. Ne bi stigao na red od onih koji je mrze, koji je olajavaju po svetu, koji joj nanose štetu, a koji su, danas, njeni miljenici. Više bi bili od njega zaslužni oni koji su protiv Vuka, ćirilice i Srbije. Dobio sam Vukovu nagradu u doba kada bih i sam dobio penziju nacionale, samo kada bih se odrekao Vuka, Vukove nagrade i Vukovog nauka.
A u vreme Vukovo, i zahvaljujući baš njemu, Srbija je, pomoću svojih narodnih pesama, bila na samom prestolu Evrope, u srcu i glavi Braće Grim, Getea i Puškina.
* GLAS: Vaša zbirka pjesama "Senka nevidljivog", objavljena u izdanju "Prometeja", donosi bogat pjesnički opus. Šta ste sve uspjeli da smjestite u stihove između "Čuvarkuće" i "Astralnog šaptača"?
BAKOVIĆ: "Senka nevidljivog" je knjiga izabranih i novih pesama koje sam zapisivao. Tu knjigu je priredila i predgovor joj napisala Bojana Stojanović-Pantović. Ona, po mnogima, jeste nekako najtačnija i najcelovitija slika svih faza i poetičkih raspoloženja kroz koje sam prolazio za ovih 32 godine od kada sam objavio prvu knjigu i ovih preko četrdeset izdanja mojih knjiga, od pesama iz ranog perioda pa preko moje meni kultne pesme, poeme "Podne", do strožih formi, do soneta i potpuno novih rukopisa pesama koje su pripojene, kao završni ciklus ove knjige.
* GLAS: Savez pisaca Rusije dodijelio Vam je nagradu "Konstantin Simonov" za knjigu pjesama "Put", koja je objavljena na ruskom jeziku. U kojoj mjeri značaju književnog djela doprinosi njegov prevod na druge jezike i jesu li savremeni srpski pisci dovoljno prevođeni?
BAKOVIĆ: Pesnici su prvi prevodioci pesama. Oni sa jezika tišine, na ljudski govor prevode duboke i nejasne poretke među stvarima i znakovima, koji dopiru do naših antena. Oni obnavljaju uveli smisao koji je dosadio stvarima i pojavama u našem doživljaju istih. A u rečima nema poezije. Reči imaju samo kažiprste. Niz te kažiprste reči mi se zagledamo. I ono što vidimo i slutimo u daljini, ono što osećamo u izmaglici na koju nas upućuju ti kažiprsti jezika, to je Poezija. Ona tišina između dva zvuka, oni samoglasnički vekovi tišine između suglasničkih zglobova, ono što se taloži u nama pre i posle svega, to je poezija. I njen prvi prevodilac je pesnik. On je prevede na svoj, srpski, ili bilo koji drugi jezik. Svi ostali prevodioci su drugi prevodioci. Njihov zadatak je da duboke magnete jednog jezika, prevode na duboke magnete, drugog, takođe ljudskog jezika. Onaj koji prevodi poeziju, verovatno zna da je to ravno pokušaju da dovede Eskima da živi u Sahari, a da mu, pritom, ostane živ, zdrav, i veseo. Mislim da život nekog dela na drugom jeziku, u najsrećnijoj varijanti, predstavlja njegov novi život. Ne znam sa sigurnošću da govorim o tome koliko se savremena srpska književnost prevodi na druge jezike.
* GLAS: "Ja jesam mrav, ali ne gubim nadu, da će mi život proći na putu ka Carigradu." Da li bi se ovi stihovi mogli primijeniti na našu stvarnost i ono što se dešava oko nas?
BAKOVIĆ: Nijedan čovek nije mali koliko on, ili drugi, misle da je mali. Niti je veliki koliko on, ili drugi, misle da je veliki. Čovek je mali ili veliki onoliko koliko je mali ili veliki put kojim se zaputio. Pritom ne mislimo na dužinu i širinu puta. Niti na neki cilj. Cilj je samo putovanje. Mi koji želimo da živimo hrišćanskim životom, znamo koliko je veliki mrav, ako ide tim putem, i kako jedino tako ne može da se zakasni nigde, pa ni za Carigrad, koliko god on i za mrava bio dalek i nedostižan. Tom putu i putniku je posvećena i ova pesma.
* GLAS: Pjesnici su uvijek na neki način bili glasnici vremena. Čuje li se danas glas pjesnika onoliko koliko bi trebalo i šta nam poručuje?
BAKOVIĆ: Nije problem pesma. Ona, jest da ne može da menja, ali može da svedoči. Nepotkupljivo. Ali, kako reče Majakovski, kako u debelo uho zabosti nežnu reč? Glas pesnika danas ne da se ne čuje, nego je prezren i ponižen. Umro je jedan od najvećih naših pesnika, Novica Tadić. Način njegovog časnog i teškog života i smrti je sramota za Srbiju. A to što nije sahranjen u Aleji velikana, govori samo o tome koliko su mali oni koji bi hteli da određuju ko će biti veliki. Nisu mu dali da živi, oni koje je prepoznao i opevao, kao zurila, kezila i strašila, oni koji nikada neće biti ništa drugo. Oni koji će podići bižuterijsku buku i prašinu ovoga sveta samo da se ne čuju pesnik i pesma. Oni kojima će lažni pesnici, u svim vremenima, služiti kao zlatna telad, čije će jasle biti uvek pune, sena i poštovanja.
Moskva
- Vest o tome da sam dobio Vukovu nagradu dobio sam u Moskvi, gde su mi prošle godine uručene tri nagrade za knjige objavljene na ruskom jeziku u 2009. i 2010. godini, međunarodna nagrada Saveza pisaca Rusije "Konstantin Simonov", nagrada Međunarodne asocijacije vitezova, "Nikolaj Fedorovič Fedorov" i nagrade Saveza pisaca Rusije, Podružnice moskovskih pisaca i prevodilaca "Anton Pavlovič Čehov". Na samom početku tog divotnog boravka u Rusiji došla mi je ta lepa vest da sam, jednoglasnom odlukom žirija za dodelu Vukove nagrade, dobio ovo prestižno priznanje - ispričao je Blagoje Baković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
