Ivan Novčić, književnik, za “Glas Srpske”: Ne postoji strah od smrti, nego od života

Kazao je to u razgovoru za “Glas Srpske” književnik Ivan Novčić govoreći o rukopisu “Trn u peti” koji je osvojio nagradu “Zlatna sova” na konkursu koji raspisuje Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo.

- To može da bude aluzija na autora ovog romana koji je učesnik i svedok svih tih dešavanja, a koji je jedan od retkih iz cele generacije po svojoj volji izabrao da bude pisac, i koji je kroz svoje stvaralaštvo zaokupljen ovom temom u nekoj vrsti obaveze i dužnosti da se opišu ratovi za jugoslovensko nasleđe kroz apolitičnu prizmu, sa dozom melanholične poetike koja miriše i na smilje i na jed i na jar kao, recimo, u romanu “Dnevnik o Čarnojeviću” - dodao je on.

GLAS: Spomenuli ste Crnjanskog koji je takođe prošao ratne strahote. Ima li Vaš rukopis dodatnu simboliku?

NOVČIĆ: To može da bude i simbolika lajt motiva ovog romana, zapravo dela koji je preuzet iz “Romana o Londonu” Miloša Crnjanskog, gde glavni junak nikako da svari lepotu i dobru kafu mladog Mustafe u koga su žene zaljubljene, možda jedna vrsta tragičara koji je sudbinski, za razliku od mnogih iz njegovog okruženja, zagledan u bezdan ratnog ledenog užasa.

GLAS: U opisu djela navedeno je da ono donosi iskustva mladih koji su se našli u vrtlogu ratnih događaja od 1991. godine na našim prostorima. O kakvim iskustvima je riječ?

NOVČIĆ: Roman je posvećen mom ratnom drugu Zoranu Milanoviću iz Aleksandrovca Župskog koji je u ratu, blizu Kovačevića brda, ostao bez očiju. Ta tenkovska jedinica prošla je sve ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Ovo je na neki način priča o njima, o njihovom odrastanju i sazrevanju, od vremena kada su čuli da je neki zid u Berlinu pao, ali ih to nije doticalo niti su ih te teme koje su počele da menjaju svet, u kome su oni navodno spokojno živeli, privlačile. Pa sve do ovog vremena u kome živimo i koje je opisano kroz dualizam “Uliksa” i Siniše koji dosta podsećaju na Manove junake Setembrinija i Naftu. Ratna dešavanja su se duboko urezala u kožu mladih ljudi koji su danas pedesetogodišnjaci, koji se povremeno sastaju na druženjima ratnih veterana. Mislim da ne postoje ratni veterani iz drugih jedinica koji su se tako zbližili, a mnogi i okumili. To je bio skup izuzetnih ljudi na jednom mestu zajedno sa našim oficirima, kojima je pre svega bilo stalo da našim roditeljima ne pošalju vest o pogibiji njihovih sinova, nego da nas sačuvaju u onoj meri u kojoj je to bilo moguće. Kao da su imali svest da će to proći, a da se žrtve, bilo civilne, bilo vojničke u ovom vremenu brzo zaboravljaju.

GLAS: Djelo govori o odnosu države prema svojim ratnicima, odnosno o državi koja zaboravlja ratnike i ratne vojne invalide. Hoće li to sve narod pozlatiti ili, ipak, ne?

NOVČIĆ: Taj odnos se, pre svega, vidi u srpskoj književnosti i to uglavnom na prostoru Srbije, gde su se ovakve teme nipodaštavale. Ili su bile politizovane ili debelo naplaćene. Od pisaca u savremenoj književnosti, a koji su se ovom temom bavili, meni više prija Darko Cvijetić nego Vladimir Kecmanović, ali Cvijetića nisu promovisali zato što je dobar pisac, već zato što je iz mešovitog braka, pa sve to odgovara neokanonskom pogledu na svet i političkim poigravanjima sa navodnim pomirenjima. Radnja na početku romana dešava se u Kragujevcu, a zapravo se radi o Kraljevu iz koga autor i dolazi. Mi smo u Kraljevu početkom dvehiljaditih osnovali neformalnu grupu pesnika “Novi oktobar”. Tu je bilo nekoliko odličnih pesnika iz tzv. ratne generacije koja se bavila ovim pitanjima. Bukvalno smo bili ismejani od strane starijih književnih kolega. Iz cele grupe ostala su samo dvojica koji su se kao pisci afirmisali i nastavili da pišu poučeni generacijom Miloša Crnjanskog. U vreme kada Goran Petrović opisuje kako je Sveti Sava preskakao potok književnu javnost nije zanimalo šta generacija pisaca koja se tek izvukla iz ratne kože ima da kaže. Onda ne možete da očekujete da neki ratni invalid bude pozlaćen, jer sve je svedeno na solventnost, pa čak i pojedinih udruženja ratnih veterana koja su ispostave političkih organizacija.

GLAS: S obzirom na to da i u ovom trenutku svjedočimo ratnim zbivanjima, čini nam se da je rat oduvijek potpuni besmisao. Kako Vi to posmatrate?

NOVČIĆ: “U miru protiv rata, u ratu sa svojima”, napisao je jedan pesnik. Junak u ovom romanu i ne razmišlja puno o ratu. On posmatra svoje telo koje buja i koje se rascvetava. Nekoliko meseci pre nego što će upasti u vrtlog rata on razmišlja o mogućoj petorci košarkaške reprezentacije Jugoslavije za predstojeću Olimpijadu u Barseloni. I stavlja je na papir. Kakav danak neiskustvu. U ratu nema vremena za razmišljanje. Sve je nepostojano i sve se odigrava munjevitom brzinom. Ne postoji strah od smrti, nego od života, jer život je uvek tamo negde sa druge strane.

GLAS: Kako pojedinac da se izbori sa onim što mu istorija i više sile nameću? Kako da se pomiri sa činjenicom da ne može da utiče na dešavanja u koja je nekim čudnim nitima upleten iako to ne želi?

NOVČIĆ: To, pre svega, zavisi od pozicije u kojoj ste. Ako ste zbunjeni vojnik koji je u junu '91. služio vojni rok u Sloveniji, jer je to bio obavezan deo tadašnjeg sistema, i koga je neki zalutali metak kao na lutriji potkačio, vi tu ne možete ništa. Ako ste u drugačijoj poziciji, u poziciji čoveka od iskustva, posmatrač sa nekog mirnijeg mesta, onda ste u prednosti, onda imate izbor da li u nešto da se uplićete ili ne.

GLAS: Šta za Vas predstavlja nagrada “Zlatna sova”?

NOVČIĆ: Imajući u vidu teško stanje u izdavaštvu i srpskoj književnoj kritici, gde sa jedne strane stoji Teofil Pančić kao građanski vladika koji se u sve razume, i u književnost i u muziku i u paraglajding, i koji bi u, recimo, Hrvatskoj ili kod vas u Republici Srpskoj bio običan prodavac semenki, i sa druge strane “Catena mundi” koja navodno širi nacionalnu strategiju, a ne objavljuje srpske nacionalne pesnike jer je neisplativo, možemo da zaključimo da su ovakve nagrade spas za pisce koji nisu deo lažnog srpskog establišmenta i koji ne rade po sistemu “ja tebi, ti meni”. Rukopis “Trn u peti” sam slao mnogim izdavačima. Neki su obećali, pa se nisu javili, neki nisu ni pročitali, a iz “Lagune” su mi odgovorili da sačekam jedno tri godine, jer su verovatno bili zauzeti stvaralaštvom pevača Ace Lukasa. “Zlatna sova” je nagrada kojoj se svaki pisac nada i koju su do sada dobijali zaista odlični književnici. Takvu profesionalnost i saradnju sa uredništvom nikada nisam imao za 20 godina bavljenja pisanjem. Kada sam video da je rukopis ušao u uži izbor, poželeo sam da ne dobije prvu nagradu, već drugu ili treću, jer smatram da teške ratne teme ne moraju uvek da budu deo prvog plana. I ta želja mi se ostvarila. Čini mi se da će na takav način efikasnije pronaći put do svojih čitalaca.

Nagrade

GLAS: Pripremate li nešto novo?

NOVČIĆ: Verovali ili ne, na promociji moje poeme “Fantazma” teoretičar kulture i književnik Vladimir Kolarić je rekao da je ovo godina Ivana Novčića. Zaista, skoro svi rukopisi koje sam poslao na ovogodišnje konkurse su osvojili nagradu. Četiri književne nagrade u Istočnom Sarajevu, Podgorici, nagrada “Gordana Todorović”, “Stojan Stepanović” uz nekoliko prošlogodišnjih za tako kratko vreme jeste uspeh za nekoga ko nije mnogo očekivao od književnog sveta. Ostao je jedino rukopis pesničke zbirke “Masonska misa” koji je na neki način motivisan stvaralaštvom Stenlija Kjubrika.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.