Aleksandar Bajunović, slikar, za “Glas Srpske” o novoj izložbi u Banjaluci: “Balkanska kula” utopija našeg naroda

Rekao je ovo za “Glas Srpske” slikar Aleksandar Bajunović o izložbi “Balkanska kula”, koja je prošle sedmice otvorena u kamenoj kući na Kastelu.

- Pa 500 godina kasnije identifikujem i mapiram kuće na Balkanu koje nisu završene. U njima sam uvideo utopiju našeg naroda, ali i poveznicu sa “Vavilonskom kulom”. Čovek zida kuću na sprat da bi u njoj živeo u miru sa porodicom u blagostanju, ali u nekom trenutku nestane mogućnosti da je završi, deca odlaze ka većim gradovima, a kuće ostaju puste - dodaje.

GLAS: Šta je glavna nit koja spaja djela obuhvaćena izložbom?

BAJUNOVIĆ: Ciklus sam pokušao da gradim kao što režiser gradi film. Iz kompozicija stvaram narativnu priču, ne ponavljam motive, a svaka slika ima naraciju vezanu za ruralno područje, Oca, kuću, domaćinstvo. Nit koja povezuje ciklus je glavni Otac, koji je na nekim slikama prisutan fizički, a na nekim kao tvorac kuće. Radnja izložbe dešava se u kući, pa se stvara odnos oca prema kući, prema njivi i prema domaćinstvu.

GLAS: Vaša mentorka Borjana Mrđa navela je da ste Brojgelove paradigme primijenili kritički, a da ciklusom pozivate na promišljanje trenutnog stanja patrijarhalne zaostavštine ruralnih područja Balkana. Kakva je ta zaostavština?

BAJUNOVIĆ: Mnogo toga se izmenilo u patrijarhalnom odnosu, ali se on zadržao i dalje u ruralnim mestima, jedna tradicionalna nit jeste da muška deca naslede kuću i imanje, i nastave tradiciju porodice. Nova vremena donose nove odluke, deca ne žele da ostaju u manjim mestima i da snose patrijarhalnu odgovornost. Pa tako odlaze ka većim gradovima, a ta domaćinstva ostaju pusta. Na taj način se urušava i patrijarhalni sistem. Iako to sve krene od individualnog problema, na kraju se završava kao kolektivni problem.

GLAS: Kako ideju kuće postaviti naspram uloge roditelja - oca?

BAJUNOVIĆ: Kada pomenemo kuću, osetimo jednu sigurnost, ali u slučaju mog ciklusa slika to nije tako. Kuća nije mesto koje nam pruža konačnu sigurnost koju svi tražimo. Predstavlja utopijski momenat porodice koja je želela da kućom dosegne nebo, ali u nedostatku materijalnih sredstava kuća ostaje nezavršena i nema funkciju koju bi trebalo da ima. Na tradicionalan način kuća je nešto što ostaje u nasleđe deci od oca, ali u ovom slučaju deca odlaze od kuće tražeći bolji život, a ocu jedino ostaju zidine.

GLAS: Kako ste ideje kuće i porodice predstavili na radovima?

BAJUNOVIĆ: Na mojim slikama kuća je prikazana ogoljena i nezavršena. Iako je kuća kod mene smeštena u prelepi pejzaž, naizgled idiličan običnom posmatraču, ona priča jednu tešku i ozbiljnu temu balkanskog područja.

GLAS: Da li je urušavanje ideje kuće, u ovom smislu, prirodan tok stvari i šta dolazi nakon toga? Da li znamo da se nosimo s takvim promjenama?

BAJUNOVIĆ: Sve na svetu ima prirodan tok koji čovek narušava ponekad pohlepnim idejama. Jedina stvar koja je beskonačna jeste priroda, koja uvek ima moć da se obnovi. Čak i kada su u pitanju velike civilizacijske katastrofe, ona opstaje i obnavlja se. Svaka promena je teška, pa se nije na nju tako lako navići, ali vreme čini svoje, pa sve postane sastavni deo života.

Promjene

GLAS: Kako posmatrate promjene koje su se u svijetu desile tokom pandemije? Kako se s tim nosimo? I kako se to odrazilo na umjetnost i kulturu?

BAJUNOVIĆ: Sve ovo nas je zateklo nespremne, ali to je život, uvek ima lepih i ružnih stvari. Promene su se javile u svim strukturama društva, svi smo to osetili, i biće potrebno više vremena da se stvari vrate u normalu, da stvari dobiju svoj prirodan tok. Što se tiče umetnosti i kulture, ni pre pandemije situacija nije bila na zavidnom nivou. Potrebno je izdvojiti više sredstava za finansiranje, jer kultura i umetnost su bitne, a ovde se stavljaju na poslednje mesto.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.