Boban Jevtić za "Glas": Srbija je uvijek bila zemlja filma

BANjALUKA - Mislim da je u Audio-vizuelnom centru Republike Srpske jako pametno i jako promišljeno rešeno da se postavlja prvo temelj, a potom zidovi i krov filmske industrije.

To je najmlađa agencija ili filmski centar u regionu, tako da predstoje mnogi zadaci pred njima, jer u principu ovde nije postala filmska industrija u pravom smislu te reči.

Postoje neki pojedinci, postoje jedna, dve producentske kuće, ali zapravo nije bilo temeljne strukture koja je neophodna za filmski posao, zato što filmski posao ipak zahteva jednu infrastrukturu koja je prilično razgranata. Pametno što se ovde radi je to što se akcent stavlja na prvo na obrazovanja, da se stvori taj temelj, jer vi ako imate 10-15 producenata ili 10-15 scenarista koji znaju svoj posao, vi već imate dobru osnovu, zdravu osnovu da možete da razvijate tu filmsku industriju.

Rekao je ovo za „Glas Srpske“ Boban Jevtić, proslavljeni srpski scenarista, dramaturg i bivši direktor Filmskog centra Srbije, koji je nedavano gostovao kao predavač na radionicama Audio-vizuelnog centra Republike Srpske, objašnjavajući kako mu djeluju prve četiri godine najmlađeg filmskog centra u regionu.

- Ovde se isto zaboravlja da je uvek u regionu kinematografija državni posao, jer ta filmska industrija generiše jako puno poslova i dosta novca. Jedno snimanje podrazumeva 100-200 ljudi, to su njihove porodice, to su različiti resursi od prevoza, keteringa, pića pa do nečeg ozbiljnijeg. Znači to treba malo posmatrati kao širu sliku, recimo to se u Srbiji desilo pre jedno deset godina i od tada smo mi postali, više manje, lideri u regionu, posebno što se tiče ove TV produkcije, koja mene najviše zanima - rekao je Jevtić.

GLAS: Da pojednostavimo, prvo zanatlije pa onda zanat?

JEVTIĆ: Apsolutno, i to je ono osnovno, prvo infrastruktura, pa posle možemo da pričamo o talentima i o kreativi.

GLAS: Godinama ste u filmskom zanatu kao scenarista i producent, bili ste na čelu Filmskog centra Srbije, koji ste preuzeli u ne baš blistavom stanju, a ostavili, bez lažne skromnosti, kao glavnog igrača u regionalnoj kinematografiji. Kako Vam se, kao filmskom i televizijskom autoru, ali i čovjeku koji je u producentskim vodama, čini današnji momentum sedme umjetnosti u nacionalnoj kinematografiji?

JEVTIĆ: Kad sam bio na čelu filmskog centra Srbije imao sam poseban konkurs, koji je bio raspisan za komercijalni film. Komercijalni film ipak mora da generiše novac, koji ćete posle koristiti da radite i arthaus djela. Arthaus filmovi su jako dobri, zato što su identifikacija jedne zemlje, vi putujete s tim filmovima, dobijaju nagrade, ali zapravo publika mora da ide u bioskop i to je ono što je bila velika prednost u Srbiji, mi smo to uvek imali. Srbija je uvek bila zemlja filma, to je bilo jako važno. Kada uporedite, Hrvatska je imala, ili Slovenci, svejedno, mnogo više uspeha na festivalima, ali mi smo imali filmove, koji su zemlji od šest-sedam miliona stanovnika imali 600-700.000 gledalaca. Imali smo film „Toma“, koji je gledalo više od milion gledalaca, znači, imali smo ljude koji vole da idu u bioskop. Tako da je bilo jako značajno da taj komercijalni film bude podržan, sad ima mnogo više komercijalnih filmova. U Srbiji recimo se smatra slabim uspehom kada film ima 100-150.000 gledalaca, u Hrvatskoj neki od najuspešnijih filmova, od kada su nezavisni, imali su 200-300.000 gledalaca, samo da kažem koje su razmjere u poseti bioskopu.

I ono što je jako važno, upravo zato što smo radili takve filmove, lako smo uskočili u ovu produkciju TV serija, koja je bila jako važna. Sada se to malo promenilo, ali dalje smo daleko ispred bilo koga u regionu i kad kažem region, tu mislim i na Grčku i Rumuniju, Albaniju, znači u vreme kad su, ne znam, Grci pravili osam serija, Hrvati četiri, mi smo napravili samo u prve dve-tri godine više od četrdeset pet serija. Zato što je već postojala infrastruktura koja je vrlo lako prebačena na drugu vrstu posla.

GLAS: Domaći filmski centri, ali i sami umjetnici, su na neki način osuđeni na igranje između skromnih ekonomski mogućnosti, određenih koprodukcijskih uslova i nažalost diktata dnevne politike. Koliko je u tom spletu nazovimo ih vanumjetničkih okolnosti uopšte moguće da autori ostvare umjetničke slobode?

JEVTIĆ: Pa nije jednostavno, ali je moguće. U stvari, mi smo se navikli na određenu igru u evropskom filmu, pošto anglosaksonski i američki filmovi potpuno deluju na drugom principu rada, ali mi ovde u Evropi upravo zavisimo od fondova. Što uvek zavisi i od volje politike, ne u onom direktnom smislu, makar ne uvek (smijeh), ali zavisi u smislu koliko će naš Filmski centar dobiti fondova u tom trenutku i koliko će filmova moći podržati. Postoji jedna jednostavna i prosta činjenica, kvantitet na kraju uvek rađa kvalitet. Vi kvalitet ne možete da imate bez kvantiteta. Tako da se to upravo desilo. Kada pogledate neka rediteljska imena koja se ističu u regionu autorskim kvalitetom, to je, bez preterivanja, 80 odsto, zanatski poteklo iz ovog našeg srpskog korpusa kinematografije.

GLAS: Koliko je teško profilisati taj momentum kada se ozbiljna i argumentovana filmska kritika svela na nekoliko usamljenih pojedinaca razbacanih po rijetkim medijima ili društvenim mrežama, uz nekoliko esejističkih izdanja godišnje, dok se pisanje o filmu uglavnom svodi na nekritičke pohvale ili još gore svjesno planirane i plasirane marketinške ode određenom proizvodu?

JEVTIĆ: Generalno je to sad na najnižima mogućim granama i to jeste ogroman problem, zato što je to kritičko mišljenje potpuno jedan normalan dio moderne kinematografije. Naravno postoje ljudi koji se cijelog života bavi samo kritikom, ali kritičko razmišljanje o filmu treba da bude jedna od etapa kreativne osobe koja kreće u rad za film.

I ono što smo mi pokušali, donekle smo čak i uspeli, da to postoji, što je bilo čudo, jer časopisi i novine, ne samo časopisi, televizijski mediji i svi drugi, prvo su krenuli da režu kulturu i između toga da režu filmsku kritiku, kao i da ona ne postoji. Organizovali smo tada u Filmskom centru Srbije jedan sajt gde je trebalo da studenti pišu kritike, upravo da razviju kritičku svest o filmu, ali i u svom radu. Meni je jako drago što sada u mom poslu direktora kreative u „Fajerflaju“ dobijam scenariste koji su jako mladi i koji su počeli kao kritičari na tom sajtu, ali to je ultrastručno, to nema mnogo uticaja na ljude van profesije scenarista. Trebalo bi smisliti nešto, programski da se radi, trebalo bi da država pomogne recimo časopisima da imaju rubriku filmske kritike, da se to plaća, trebalo bi da postoje radionice filmske kritike, trebalo bi takve stvari da postoje. Definitivno za režisere i producente nije dobro da ih svi tapšu pohvalno po ramenu, može se rame iskriviti od tolikih pohvala (smijeh).

GLAS: Učestovali ste autorski, kao scenarista u stvaranju nekoliko jako gledanih serija poput „Senki nad Balkanom“, „Vojne akademije“, „Crne svadbe“, ali gledano sa distance, scenaristi nekako i dalje ostaju u sjenci režisera i glumaca, iako je dobra priča osnova na kojoj se gradi dobar film/serija?

JEVTIĆ: Jedan od razloga što sam iz filmskog biznisa prešao u televizijski jeste što je to malo drugačije, promene nisu spektakularne, ali se dešavaju. U televizijskom biznisu, posebno u TV serijama, scenarista je zapravo najvažniji, mnogo važniji od reditelja. Ne mnogo važniji, sad ja preterujem malo, ali u principu sve počinje od scenarista. Mi smo neki od svojih projekta upravo radili tako. Prvo smo napisali scenarije pa smo posle razmišljali kog reditelja da pozovemo i on je bio angažovan. U filmu, posebno u ovoj evropskoj tradiciji, reditelj je sve! Zašto? Zato što reditelj dolazi kao formirano ime, čak je i važniji od producenta. Reditelj dolazi sa svojom pričom i ta priča dobije na konkursu novac, tako da producent zapravo dobije novac preko reditelja. A ne kao producent. E sad, mi smo imali mali problem kad smo radili TV serije sa rediteljima, zato što su oni navikli da su glavni. I oni razmišljaju kao - sad ću ja uzeti da menjam scenario. Ne, ne, ne. Ti si angažovano lice ili snimaš ovako kako si dobio ili ne snimaš uopšte.

GLAS: Jedan od projekata koji je obilježio Vašu karijeru jeste scenario za film „Četvrti čovjek“ iz 2007, koji ste radili sa Dejanom Zečevićem. To je jedna vrsta trilera, koji je na mnogo načina bio jedinstven i važan za domaći film, posebno u tom žanrovskom smislu konekcije sa modernim trilerskim izrazom?

JEVTIĆ: Tu sam uskočio kao rezervni scenarista. Prvi scenario bio je Zečevićev. Posle sam ja uskočio pa sam preuzeo sve u vezi sa scenarijem. Znači, tajna tog filma je negde u tome što je on, kako ste rekli, prvi moderni triler u jednom momentu domaće kinematografije. Bilo je ono ustaljeno mišljenje da je srpski film samo komedija. Odjednom, mi napravimo jedan krimić, koji apsolutno ne opravdava što je krimić, nego je to čisto žanrovski, od početka do kraja. On je samo krimić i ništa drugo, nema nikakve želje da koketira s drugim žanrom i to je to. I u tom smislu on je napravio neki kult kod publike, malo mi jeste čudno, ali mi je ujedno veliko zadovoljstvo, posebno što smo ga snimali u teškim uslovima, uz skroman budžet. On se puno reprizira, tako da ga i ove mlađe generacije znaju. Radio sam brojne serije posle toga koje imaju mnogo više odjeka, ali uglavnom me znaju po tom filmu.

GLAS: Od 2019. godine ste dio produkcije „Fajerflaj“, jedne od najvažnijih domaćih producentskih kuća i kompanije dobrim dijelom zaslužne za masovni razvoj talasa srpskih serija. Koje ključne postavke ovog studija su ga po Vašem mišljenju izdvojile u odnosu na konkurenciju?

JEVTIĆ: Pa mi smo sve potpuno drugačije zamislili od starta. Činjenica je da smo od 2019. godine uradili 23 sezone TV serija, to je 17 serija i 23 sezone serijskog programa, što je ogroman posao. Zapravo smo zamislili da to bude „kreativni prostor“ i to je ono što nas razlikuje. Na kreativu smo stavili akcenat. Istina nismo mi izmislili „toplu vodu“, jer radimo po američkom principu, svaki scenario prolazi kroz „njriter's room“, imamo tu „sobu pisaca“ i pravimo strukturu koja se razrađuje dalje, tako da je scenario potpuno gotov pre početka snimanja. Promenili smo način rada, pre svega u stvaranju priče i posle toga su krenuli i drugi ljudi da rade slično i to je jedan od uzroka što se desio takav bum u Srbiji, što se tiče serijskog programa. Jednostavno tu su potpuno dva različita medija, serije se rade na drugačiji način od filma i iako to zapravo suštinski jeste isti posao, metode rade su dosta različite i rekao bih dosta ljepše na televiziji.

GLAS: „Fajerflaj“ se prihvatio i ekranizacije nekoliko zanimljivih književnih djela poput „Djece zla“ i „Konstantinovog raskršća“ ili Skrobonjine novele „Supernova“ ili Pekićevog klasika „Besnilo“. Ekranizacije književnih djela nisu previše česte kod nas, iako imamo vrlo zanimljivu književnost? Da li je problem u kompleksnosti tema, skupoći tih projekata ili je nešto treće u pitanju?

JEVTIĆ: Verovatno su ključni problem producenti, zato što morate kupiti autorska prava i morate posle ta autorska prava stalno obnavljati, jer i autor polaže prava na to. Sa druge strane „Fajerflaj“ se upustio u to. Čak je deo naše strategije da radimo po knjigama. Zašto? Zato što je mnogo lakše raditi tako kada delujete na širem tržištu. Uglavnom sve naše serije su prodate u raznim zemljama, a mnogo lakše prodajete kad je ta serija „bazirana na knjizi“, jer već nastavljate na nešto što poznati brend znači. Kupili smo i „Besnilo“, samo što je to preskupa produkcija za koju tražimo partnera vani, imamo otkupljenu knjigu „Gorila“ o Alenu Delonu i aferi „Marković“ i sad se svi otimaju za to posle smrti Delona. U adaptaciji „Konstantinovog raskršća“ završena je prva sezona, ulazimo polako u drugu. Znači, to sve napreduje i to će i dalje biti jedan od strateških ciljeva. Recimo, imam čitače u mojoj ekipi, koji samo prate literaturu, šta se događa u literaturi i oni mi prave kratke sažetke, recenzije, prepričavaju mi radnju i otprilike kažu svoje mišljenje i onda ja na osnovu toga čitam knjigu, da vidim da li to može nama da bude interesantno, ako mi se čini da je radnja knjige interesantna. Imamo čak i otkupljene neke knjige koje su još u fioci i za koje ćemo vidjeti šta ćemo raditi.

GLAS: S obzirom na sve ove obaveze, pretpostavljam da Vam ne ostaje mnogo vremena. Da li možda radite nešto za svoju dušu?

JEVTIĆ: Nikad ne radim samo za svoju dušu i to mi je velik problem, možda kad odem u penziju (smijeh). Stvarno, nikad ne radim osim naručenih angažmana. Sada kad razmislim, zanimljivo je da nikad ništa nisam radio za svoju dušu, samo sam radio u cijelom životu kada me neko angažuje. Klasični zanatlija (smijeh).

CRNA SVADBA

GLAS: Serija „Crna svadba“ je na mnogo načina prodrmala domaće televizijsko tržište, ali čekanje druge sezone se odužilo. Šta se dešava sa tim projektom?

JEVTIĆ: Gotova je druga sezona. Odužilo se zato što je mnogo ambicioznije postavljena u odnosu na prvu, ali druga sezona je gotova i čekamo sada da budemo u terminu, predata je „Telekomu“. Koliko je ambiciozna govori vam podatak da prva epizoda druge sezone ima više specijalnih efekata nego sve epizode prve sezone zajedno. Mislim da ljudi neće biti razočarani, malo je obogaćena u svakom pogledu vizuelno i režijski, Priča je sada dosta komplikovanija i dosta je ambicioznija, dugo smo radili, samo na scenariju smo radili skoro dve godine.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.