Opet dežurstvo na ulazu u zgradu. Dugu noć dvojica komšija pokušavaju da prekrate odgonetanjem zašto je BiH zadesila tragedija. Nalaze da je njeno prokletstvo određeno smještanjem na periferiji tri velike religije, tri civilizacije koje se ovdje dodiruju i međusobno isprepliću. Nikada dovoljno svoji, samosvjesni i nikada neutemeljeni, ljudi su najčešće nesretno igrali tuđe igre i bili žrtve
Petak, 22. maja 1992.
Sinoć sam ponovo dežurao na ulazu u stubište sa dr Nikolom Barbalićem. Malo nas je na ulazu i učestala su dežurstva. Duga noć traži sagovornika, a retki su sagovornici kao Barbalić. Saznao sam da mu je majka bila Srpkinja, da je rođen u Skoplju, da je neobično brižan otac koji neprekidno razmišlja kako da dvoje dece izvuče iz ove "vukojebine".
Svi, izgleda, mislimo samo o jednom: kako zaštititi decu, porodicu, kako negde otići i u potpunu neizvesnost, samo daleko od pucanja. U dugoj, mračnoj noći prekraćivali smo vreme pokušavajući da odgonetnemo zašto nas je sve ovo zadesilo na ovom ukletom prostoru. Nije bilo teško da se saglasimo da je Bosna, po broju ljudstva i veličini prostora, posve beznačajna, iako istorijski nezaobilazna. Njeno prokletstvo i njena tragedija određeni su smeštanjem na obroncima, na periferiji tri velike religije, tri civilizacije koje se na ovom prostoru dodiruju i isprepliću.
Stanovništvo Bosne i Hercegovine niti je imalo niti ima drugog izbora nego da nekom od jačih bude saveznik i poslušnik, a time je automatski nekome postajalo neprijatelj; šta se god na ovom prostoru izabere, nastaje pakao međusobne mržnje i isključivosti, međusobnog uništenja. Malo je, ili možda i nije bilo do ovog krvoprolića, žitelja rođenih na ovom prostoru koji su Bosnu i Hercegovinu doživljavali kao svoju domovinu, više su je prihvatali kao širi zavičaj.
Srbi su je, to ni sada ne kriju, uvek više osećali kao deo Srbije, a sebe smatrali delom tog duhovnog prostora. Hrvati nikada nisu ni prestajali da duhovno i organizacijski funkcionišu kao nedeljiv deo Hrvatske, dok Muslimani nikada nisu prežalili propast Otomanskog carstva. Igrajući, najčešće nespretno, tuđe igre, svi su postali zatočenici tamnog vilajeta, a ovaj prostor odavno su civilizovani narodi proglasili kao "un pazs barbare et une gent brutelle" (varvarska zemlja i divlji narod).
Naša neobavezna rasprava i površne, paušalne ocene gotovo u potpunosti su potvrđene večerašnjim događajem.
S prvim mrakom i celodnevnim mirom vraćali su se uobičajeni tokovi porodičnog života. Supruga dr Barbalića, Mirela, ponovo je izabrana za zamenika javnog pravobranioca Republike Bosne i Hercegovine, sada međunarodno priznate države, a nije, koliko znamo, bila član Hrvatske demokratske zajednice ni Stranke demokratske akcije koje dele vlast. Tim povodom pozvana je moja porodica, kako se to kaže, na kafu i kolače. Naša deca, kojoj ne dozvoljavamo zbog granata i snajperista da napuštaju kuću, stalno se druže i po čitav dan udaraju po klaviru, gitari i sintisajzeru.
Dok smo ispijali kafu, sevnulo je, zaslepljujuće blesnulo. Snažna eksplozija potresla je kuću iz temelja. Prasak i padanje maltera i polomljenog stakla od detonacije pojačaše strah. Nagrnu prašina, davi nas, a geleri zabodeni u nameštaj i zidove.
"Djeca, gdje su djeca?", izbezumljeno pitaju majke. A ona, skupljena uza zid i jedno uz drugo, bledi i prašnjavi, najviše slični izgubljenim mlinarima.
Istrčavamo svi na ulazno stepenište kojim se besciljno tumara i nerazumno galami, komšije u šoku i panici ne umeju naći ulaz u podrum.
Sada već znamo: granata je eksplodirala u stanu Šećerovića, dvoje starih i bolesnih penzionera, na trećem spratu, u ulazu do našeg, u stan prvi do mojeg i od kojeg me deli samo jedan zid.
Mrak je, niko da se seti da upali bateriju ili lojanicu. U čitavu kuću useli se strah i panika, i stenjemo pod njima.
Prvo se pribrao Mustafa Šošić. Jakom baterijom osvetljava stepenice, probija se između nas i silazi do izlaznih vrata, ljut što su zaključana i zabarikadirana. "Smirite se, smirite se", zastao je samo da bi nešto rekao.
"Doktorice, pođite sa mnom, molim vas", pozva moju suprugu, a ja mahinalno polazim za njima. Gluvo je sve, samo se čuju naši koraci.
Na ulici mrak, bljesne Mustafina baterija, polomljeni komadi nameštaja balkonskih vrata i odeće razbacani svuda i nalećemo na njih. Odjednom odsečno naređenje iz mraka: vraćaj se, brzo nazad!
Gasi bateriju, majku ti božju!
Supruga i ja natraške se povlačimo prema ulaznim vratima našeg stubišta, a Mustafa nas požuruje i kao da se pravda: ovo je bila greška, nema više granata.
Ulazimo u stan, jedva žmirka dotrajala baterija, svuda polomljeno staklo, malter i prašina.
Opet blesak svetla sa ulice, trgnemo se, eksplozije nema. Svetlo se ponovo javlja kroz polupane prozore i prepoznajemo: televizija snima u razrušenom stanu Šećerovića.
Kasnije je došlo svetlo, gledali smo televiziju. Ponavljale su se stravične slike: granata je raskomadala tela dvoje starih dok su večerali za stolom u trpezariji, delovi njihovih tela bili su razbacani duž čitavog stana, krv poprskala zidove i plafon. Videla se i njihova krvava košulja.
Izveštač nas je, sa očiglednim zadovoljstvom, obavestio da su sve zapadne televizijske mreže prihvatile krvavu storiju, da svet već večeras posmatra nezapamćene zločine srbijansko-crnogorskog agresora i terorističke Srpske demokratske stranke na čijem je čelu ratni zločinac Radovan Karadžić; da je svet upozoren da nezaštićeni građani Sarajeva očekuju hitnu pomoć i vojnu intervenciju.
(Nastaviće se)
