Zelena transverzala (2)

Glas Srpske 14.09.2007 00:00

Kao unaprijed artikulisani geopolitički projekat Zapada "zelena transverzala" djeluje neuvjerljivo kao živi plod njegove regionalne politike - krajnje zabrinjavajuće.

Onima koji su se sistematski trudili da iz određenih ideoloških, političkih ili konjunkturnih razloga umanje i relativizuju predstavu o radikalizaciji islama na Balkanu nije bilo teško da ospore, pa i ismeju teze o projektu stvaranja tzv. "zelene transverzale". Svrstavajući ih u kategoriju teorije zavere, proizvode antimuslimanske propagande, najčešće srpske, a nešto ređe i hrvatske, dokazivali su da je reč o višestruko nerealnoj i nemogućoj konstrukciji. Odista, nije bilo jasno zašto bi se SAD i pojedine evropske države planski usredsređivale na stvaranje nekakve "zelene transverzale" preko Balkana, kad se nisu mogli s dovoljno jasnoće pokazati i objasniti njen geopolitički smisao i interes za pretpostavljene sponzore. Na novinarsko-publicističkom nivou tumačenja složene balkanske realnosti i sukoba, a i kao sugestivno sredstvo plašenja javnog mnjenja, radi opravdavanja sopstvenih političkih i vojnih izbora, avet "zelene transverzale" prilično uspešno je funkcionisala tokom radnih devedesetih godina prošlog veka na prostorima Jugoslavije koja se bolno i krvavo rastakala. Istina potisnuta na margine Pojava čuvenog Hantingtonovog ogleda "Sudar civilizacija" (Foreign Affairs, Summer, 1993), a ubrzo potom (1996) i istoimene knjige, dočekana je s oduševljenjem i okašanjem među zastupnicima teze o "zelenoj transverzali". Izgledalo je, naime, da im pruža dragocenu teorijsku potkrepu, tim više što je i Hantingtonu rat u Bosni i Hercegovini poslužio kao važna ilustracija za lokalno manifestovanje tzv. "graničnih ratova" ("fault-line njars") između hrišćana i muslimana. I oni koji uopšte nisu čitali Hantingtonovu knjigu počeli su o ratu u Bosni i Hercegovini i, docnije, na Kosovu i Metohiji, da govore kao o regionalnom ispoljavanju fenomena "sudara civilizacija", smatrajući da ih korišćenje ovom osveštanom formulom oslobađa potrebe poznavanja, praćenja i analiziranja konkretnih situacija i procesa na terenu. Pokazalo se, ubrzo, da primenom ovakve stereotipne "metodologije" nije moguće adekvatno protumačiti kompleksnu prirodu burnih događaja na Balkanu, pa je ona u ozbiljnim istraživanjima uglavnom napuštena. Teza o "zelenoj transverzali", upravo usled prevelike popularnosti u jednom protivrečnom vremenu i površine, tendenciozne instrumentalizacije, donela je, tako, više štete nego koristi za razumevanje savremene faze hrišćansko-muslimanskog sukobljavanja na Balkanu. Na margine je, zapravo, potisnuto i ono što se u njoj pokazalo, i pokazuje, kao istinito. Nije, svakako, slučajno to što, eto, u nekim novijim analizama situacija u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, a i na Balkanu u celini, podseća na "zelenu transverzalu". Sada se ona, međutim, ne navodi kao jedini valjani, već kao jedan od pokušaja tumačenja teško razumljive logike naglašeno promuslimanske politike koju su zapadne države, a na prvom mestu SAD, vodile tokom jugoslovenske krize, kroz poslednju deceniju DžDž veka, a s kojom, kako izgleda, nastavljaju i danas. Zabrinjavajuća politika Očigledno je da predstava o "zelenoj transverzali" nije proizvod isključivo ideologizovane uobrazilje i antimuslimanske retorike nacionalističkih "gospodara rata" na prostoru prethodne Jugoslavije, već da u njoj ima i nesumnjive stvarnosne supstance. Ta supstanca je, na žalost, hermeneutički pročitana u izvrnutom ključu, kao unapred osmišljena strategija i cilj političkog, diplomatskog, propagandnog i vojnog angažovanja SAD i Zapada na Balkanu. Ona, međutim, primarno i suštinski nije ni projekat, ni plan nekih opakih zapadnih geopolitičkih laboratorija, već je objektivno (što i jeste najalarmantnije!) jedna od dalekosežnih učinaka, posledica i rezultata ukupnog delovanja tzv. "međunarodne zajednice" tokom jugoslovenske krize. Kao unapred artikulisani geopolitički projekat Zapada, "zelena transverzala" deluje neuverljivo, kao živi plod njegove regionalne politike - krajnje zabrinjavajuće. Evo kako je to u eseju "Islamerika", opsežnom prikazu knjige Aleksandra del Vala Islamizam i SAD, Savez protiv Evrope, formulisao Milorad Ekmečić: "Stvarna zavera to nije i cilj američke politike, nije da razori Evropu, ali celi lanac praktičnih mera koje su donošene nepovezano, ali imaju neku neplaniranu logičnu vezu između sebe, odaju utisak jedne zavere protiv Evrope" (Ogledi iz istorije, Beograd, 1999, 481). Zavere, štaviše, u kojoj Evropa spremno sudeluje! (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.