Ubistvo svata na Baščaršiji i trganje svatovske, srpske zastave, događaj s početka marta, ne zaboravlja se. Ako se po nečemu osjećala razlika među Sarajlijama onda je ona bila žestini stepena gnušanja zbog ovog incidenta koji je teško povrijedio Srbe. Svunoć sastančenje grupe sredovječnih ljudi u komšijskom kafiću, koji su ovdje viđani mjesecima, ostavljalo je utisak nečega tajanstvenog, zloslutnog
Moje duboko ukorenjene navike i jutros su pobedile racionalno razmišljanje: iako je subota, neradni dan, a i poslovi su već uveliko zamrli, ustao sam rano i pre šest časova izišao iz kuće. U isto vreme, iz kafića koji se nalazi tik uz ulaz kuće u kojoj stanujem, u ulici Matije Gupca, izašao je Mustafa Šošić, vlasnik tog kafića, moj komšija na spratu, a sa njim pet ozbiljnih, kao od brda odvaljenih ljudi, koje pomalo i poznajem jer ih poslednjih meseci često viđam, baš u ovo za kafanu neprimereno vreme.
Ljubazno, kao uvek, pozdravio me komšija, a petorica ljudi, četrdesetih godina, selo je u svoje nove, duge i crne automobile i sporo, sa neverovatno malim razmakom između vozila, otklizalo niz moju strmu ulicu. Izgledali su kao duga, crna zastava, zloslutna, što jedva leluja na vetru. Krenuo sam u suprotnom pravcu, uz ulicu razmišljajući i pitajući se - šta ovi ljudi rade svu noć u kafiću: sigurno nisu pili, primetilo bi se; možda su kockali ili radili nešto što ne mogu dokučiti, ali u svakom slučaju neobično je, posebno što osim vlasnika nema druge posluge, a njega ranije nisam viđao da poslužuje. Ima u tome nešto tajanstveno pomislih.
Sreo sam usput svog krojača, uvek veselog starijeg čoveka poreklom iz Bratunca, snishodljivo prisnog, sićušnog, male uske glave i ispijenog, bolešljivog lica, ali vraški vrednog i upornog i nadasve dobrog majstora svog zanata.
"Bajram mubarek olsun", pozdravljam ga; bi mu drago, uzvrati širokim osmehom i srdačnošću, pozva na "kahvu".
Kancelarija je bila gluva i hladna, ne greje se subotom, a pošte malo, i jedna neobična poruka: vozač šlepera obaveštava dase vratio sa puta iz Trebinja i da više ne želi da ide tamo, jer je u dvorištu trebinjske štamparije video grafičke mašine opljačkane iz dubrovačke štamparije "Budućnost".
Prelistao sam novine, i sarajevske i beogradske, zagrebačke više ne dolaze, i od svega što piše, a naročito od onog što se naslućuje, hvata me gorčina. Dosađujem se, telefoniram i konačno prijatna vest: porodica mog brata, posle tridesetpetogodišnjeg boravka i života u Dubrovniku, uspela je da izvuče živu glavu. Deluju, u razgovoru, beznadežno, poraženo i gnevno, naglašavajući da su bez ičega - što ruha na njima, što kruha u njima. Tešio sam ih da život uvek počinje od danas, ali nisu marili za utehu.
Pred podne u kancelariju ulaze Idriz Fazlić i Ratko Drašković, uvek nerazdvojni i dobro veseli. Pozivaju na piće, a razlog je uvek lako naći; današnji je poseban: objavljeno je ko su dobitnici šestoaprilskih nagrada grada Sarajeva, najvećeg priznanja koje ovaj grad dodeljuje svojim istaknutim građanima. Posle nedavnog izbora među biznismene godine u BiH, Ratko Drašković je dobitnik i šestoaprilske nagrade.
Pridružujem im se u piću.
"Kao što znate, mene ne zanima politika, mene zanima posao, ali sa ovom politikom ili politikama, kako hoćete, nema posla ni pravog biznisa", govori Ratko Drašković.
"Proći će i ova ludost kao i svaka druga. Šta smo mogli i očekivati - kad je poplava, prvo govna isplivaju", odviše glasno uzvraća Idriz.
"A poslednja potonu", kroz smeh uzvraća Drašković, potom se uozbilji i nastavi: "Slušao sam svog komšiju, bio je ljut i bijesan, on bez ustezanja teško optužuje vlast, naročito Ministarstvo unutrašnjih poslova da je organizovano sakrilo ubicu svata na Baščaršiji, a da je trganje zastave svatovske, dakle, srpske, naljutilo Srbe. Od ljutnje do mržnje nije daleko." Događaji s početkom marta teško su se zaboravljali. Ako se i po čemu osećala razlika među nama, onda je ona bila u stepenu žestine gnušanja zbog pomenutih događaja.
"Ma ko će nas trojicu posvađati", pita Idriz i sipa viski kojeg sve brže nestaje iz flaše. "Misliš li i ti tako?" obraća se meni i, kao da već zna moj odgovor, žustro trlja ruke.
Vratio sam se kući bučnim sarajevskim ulicama. Proleće je, subota, puno je poznatih lica koja pozdravljaju širokim osmehom ili veselim mahanjem, ali je dosta i onih, naprasno uočljivih, neprilagođenih proletnom Sarajevu, koji na svim uglovima gde se seku ulice, u svim pasažima, pa i duž ulica, u grupama, sa ogromnim svežnjevima novčanica u rukama - kupuju devize. Njihova lica su ozbiljna, nekako oštra, mračna, zastrašujuća, pa sam se obradovao kad sam, polazeći uz Dalmatinsku ulicu, sustigao Milana Ačića, generala, nekad komandanta sarajevske armijske oblasti.
Bio je u civilnom odelu, nekako neobičan. Nismo puno pričali, što nije bio rezultat međusobnog nepoverenja, naprotiv. Ipak je nešto lebdelo u zraku zbog čega se i mislilo i govorilo sa zadrškom. Na direktna pitanja, od čega se i sastojao naš razgovor, odgovarali smo najčešće nekim nedefinisanim osmehom ili čuđenjem. Još uvek nije mogao da otrpi bilo kakvu kritiku na račun Jugoslovenske narodne armije:
"Bojim se", rekao je, "da je od svih državnih, političkih i drugih struktura koje su federativnu Jugoslaviju činile državom, ostala još samo armija. Koliko će to i ona biti, zaista ne znam".
Postoje vremena i okolnosti kad mišljenje drugih i nije naročito bitno. O važnim životnim pitanjima čovek, ipak, odlučuje sam. A spadao sam u onaj krug ljudi koji su bezrezervno verovali da, dok je Jugoslovenska narodna armija u BiH, da je to i moja država, dok je Armija u Sarajevu, da je to i moj grad.
(Nastaviće se)
