Žaleći se da se plaši gospođe Kaje, Olga je tvrdila majci da je ona moćna i uticajna. Zabrinuta za sudbinu svoje kćerke, Radmila je odlučila da se malo raspita u gradu o ovoj čudnoj ženi. Saznala je da kod nje dolaze mnogi na privatne časove iz engleskog jezika, što Kaja koristi da ih vrbuje u svoju sektu
Gospođa Radmila nastavlja svoju mučnu priču:
Moj otac je umro u martu 1997. godine, a Olga je toliko plakala na sahrani, da sam je jedva odvela sa groblja. Sva se tresla i tvrdila da je Kaja moćna, kao da je ona usmrtila njenog dedu, i da je se plaši.
Bilo je to krajem marta kada sam počela malo da se raspitujem po komšiluku i kod poznanika o toj profesorki engleskog. Saznala sam da su mnogi uticajni ljudi u našem gradu dolazili kod nje, da im privatno daje časove engleskog i da je ona to koristila da ih vrbuje u svoju sektu. Između ostalog, njezin stalni klijent je bio sin šefa stanice policije i ja odem kod tog šefa, da kao roditelj s roditeljem popričam, i da ga upozorim da pazi da i njegov sin ne završi kao moje dete. Kaže mi:
- Znamo mi za nju, i meni je bila sumnjiva, jer su se još neki roditelji javljali, a i na grobu svog sina Kaja je ugravirala belog goluba i neke čudne stihove.
- Kakve stihove? pitam.
- Nebuloze. Nešto u stilu da je morao da ode na nebo, kako bi se vratio na zemlju i spasao svet.
- Pa šta ćete preduzeti?
- Ništa. Ona ne remeti javni red i mir, svi kod nje idu dobrovoljno i šta mi tu možemo...
Kada sam videla da od MUP-a nema vajde, rešim da odem na groblje i pronađem grob njenog sina i utvrdim da je tačno sve što su mi u policiji rekli.
S krstom kod Kaje
Nedelju dana pred pravoslavni Uskrs, kažem Olgi:
- Hajdemo, sine, po tvoje stvari kod one gospođe.
Ona se uplašila, a ja je umirujem - Ne plaši, se, Bog je sa nama.
Tri puta je prekrstim i dam joj u ruke krst, koji sam kupila u našoj pravoslavnoj crkvi.
- Samo ga ti ne ispuštaj iz ruku i sve će biti kako valja! - Prekrstim se i ja, uzmem svoj krst u ruke, pa krenemo. Ušavši u kuću te žene videla sam da dve grozne crne mačke čuče na prozoru. Na zidovima su bile neke čudne slike, kao na primer, dva konja koji stoje pored stabla jabuke, na kome nema nijednog ploda i sl. Pitam je ko je naslikao te slike, a ona kaže da su joj to poklonili njeni učenici.
- Gospođo Kajo, mi smo došle po Olgine stvari, obratim joj se.
- A, ona lepo pobesne:
- Kako se usuđujete, ima ovde veša i drugih ljudi, pa niko to ne nosi (tada sam prvi put saznala da je u pitanju veš!)!
- Ja stisla onaj krst, pa kažem: "Ne znam ja za druge ljude, mene interesuje veš moga deteta, šta će on kod vas!?"
- Pitajte to svoju kćerku - obrecnu se Kaja.
A moje dete savilo glavu i vidim da je sva izgubljena.
- Vidim ja da ste se vas dve uplašile. - Ponele ste i krstove, kao da ja ne verujem u boga, Kaja će trijumfalno.
- Ne znam ja u kojeg ti "boga" veruješ, pa se prekrstim, podignem krst i kažem: Ovo je jače oružje od tebe!
Ona se tek tada razgoropadi i poče da vrišti da mi imamo sreće jer smo došle u nedelju, pa nam sada ništa ne može. Rekla mi je da sam ja prva majka koja joj je došla u kuću da od nje odvoji dete koje je sada njeno. Nisam ja veli Olgina majka, nego ona i još dodade da moja kćerka preko nje ima "braću i sestre".
Te reči su me uverile da Kaja nije sama, nego da je reč o nekoj organizaciji. Ćutala sam, nisam htela da se raspravljam. Pošto sam pitala Olgu gde Kaja drži veš, ušla sam u tu sobu i počela da preturam. Kada mi je kćerka potvrdila da smo sve pronašle od onoga što je ona tu ostavila, krenule smo ka izlazu, a Kaja joj pripreti: "Vratićeš se ti ovde gora nego što si ušla"!
Uzmem svoje dete pod ruku i izađemo u dvorište, gde je režao pas na nas. Napadao je sneg i metle su bile prislonjene na zid kuće, a ja ih uzmem i sve okrenem naopako, a Kaja za nama histeriše i preti.
Nakon tog događaja, ja sam u svaku sobu u kući stavila po jednu ikonu, okadila sam kuću i kupovala sveće da ih palim za spas mog i druge dece od one sluge satanine. Počela sam da razmišljam da li sam ja kriva za usud svoga deteta, da li sam je dobro vaspitavala, s obzirom na to da sam se mlada udala i nisam imala iskustva...
Tada nisam znala da se Olga, posle samo nedelju dana, ponovo vratila Kaji. Kad je Olga dolazila i kod mene u kuću ja počinjem razgovor glasnim razmišljanjem da sam, možda, i ja kriva... i ne stignem ni da završim misao, a kćerka već nastavlja - Naravno da si kriva! Dobro je da to uviđaš. Samo sam čekala kada ćeš to da kažeš...
- Onda se javi Kaja da me "pohvali" što uviđam svoje greške.
- Odakle ona zna za to! Ti joj govoriš ono što ti se majka poveri!? A Olga mi kaže da to Kaja zna, jer joj to mačke govore?
Sećam se da mi je jednom prilikom rekla da treba dušu odvajati od tela da bi se večno živelo i sl. Sve mi je ukazivalo da će se njena situacija pogoršavati i tako je i bilo. Olga je stalno ponavljala da sam ja za sve kriva. Zatim, "da nemam mozga" i "da me treba uništiti". Dok mi to govori, iskolači oči, samo joj se beonjače vide, strašno ju je bilo pogledati. Ponovo sam insistirala da ode lekaru. - Neće. Lečiće je veli, gospođa Kaja.
Promene u njenom ponašanju se primećuju na svakom koraku, ona je sada senka nekadašnje uspešne žene. Ponekad se ponaša kao dete od pet godina i jako strahujem za moju unučicu, jer mi je poslednji put, kada je bila kod nas, rekla da mama hoće da je odvede kod gospođe Kaje da uči engleski jezik. Ja sam se toliko razljutila da sam se sa kćerkom posvađala. Rekla sam joj: Samo preko mene mrtve.
Znak "izlomljene munje"
Pozvala sam u pomoć svoju drugu kćerku, Branku, a ona mi je rekla da je i nju i njenog muža Olga htela da odvede kod Kaje. Primetili su njeno čudno ponašanje, misleći da je to posledica stresa zbog razvoda braka, ali nije tako.
Moja kćerka Olga je sada opsednuta čitanjem i nekim pisanjem. Kod nje sam videla sledeće oznake "A, R, E, O, Ž" i jedan znak kao izlomljena munja. Jednom sam preko njenog ramena uspela da pročitam šta piše. A napisala je, između ostalog, sledeće:"... Boli me jako glava, pomogni mi, samo ti možeš da mi pomogneš. Imam viziju u glavi. Rekla si da snevam, i ja snevam. Rekla si da si ti u meni, dobro mi je kada me zagrliš. Kažeš da ćutim i dignem glavu, niko me neće prepoznati, pa ni rođena majka. Glava boli jako, pomozi! Snevam, snevam... idem i ćutim, jer ti kažeš da tako, i samo tako, treba".
Eto, to sam pronašla i uspela da upamtim. Posle toga, ona više nije svesna, niti priča normalno, niti sluša nas šta govorimo. Ta Kaja ju je ubedila da će biti vladarka, pa se u zadnje vreme, tako i ponašala.
Uputila sam gospođu Radmilu na lekare koji mogu da njoj i njenoj kćerki pomognu. Posle toga se nismo više čule.
(Nastaviće se)
