Program sekte, one čije je "učenje" najcrnje, funkcioniše tako što traži da uradiš kako ti se kaže, ili da se ubiješ. To će Natašina majka saznati kasnije kad otkrije da je u pitanju vudu magija. Ona, Božana, bila je dovedena u stanje ludila do pokušaja samoubistva, suočena sa pornografskim fotografijama koje je kompromituju. Čak su ih vidjeli i u policiji, zbog čega je užasnuta
Natašu smo jednog dana našli pored kutije za lekove iz koje je progutala više pilula za smirenje. Odveli smo je na VMA i cele noći šetali da ne zaspi. Sada znam da je njoj bilo naređeno da se otruje.
Evo kako sam ja bila dovedena do pokušaja samoubistva. Nakon incidenta u Marijinom stanu, Nataša nam je rekla da pristaje da sa nama pođe u Rim, pod uslovom da povedemo i Mariju, koja nas je zadužila svojim požrtvovanjem. Muž i ja pristajemo. Ja ostanem da izvadim pasoš za Mariju. Međutim, mene počinju da izdaju noge. Troma sam, gubim orijentaciju, ne mogu da ustanem. Muž nam pošalje novac po prijateljima, ja odem kod njih, znam gde stanuju, ali lutam, jedva pogodim vrata. Marija upada kod tih prijatelja, a ja bez reči ustajem i kao hipnotisana, krećem za njom.
Kada smo stigle kod kuće, Marija me pita:
- Je si li lutala?
- Pitam je otkud zna. To je kao kad osećaš da ludiš i toga se stidiš, a još gore je što te oni sve vreme prate kako ludiš.
Dvostruka ličnost?
Marija mi saopštava da ne želi da ide sa nama u Rim, jer ne voli Italiju. Ja ostajem zaprepašćena u dnevnom boravku, a njih dve se nešto sašaptavaju u Natašinoj sobi. Iza toga Marija izlazi i pada na pod, Nataša joj prilazi i blago udara po obrazu da je povrati, a moj mozak čitavu scenu registruje kao da Nataša želi da ubije Mariju i ja svoje dete proglašavam ludim i zovem hitnu pomoć da je odvedu u psihijatrijsku bolnicu "Laza Lazarević". Tek sutradan shvatim šta sam uradila. Nekako je izvučem odatle.
Marija počinje da mi sugeriše da imam dvostruku ličnost. Kaže mi da je Natašu napustio njen momak, jer moje drugo ja uživa u izopačenim odnosima sa drugim muškarcima. Ispriča mi strašne stvari. Šokiram se. Nemoguće! Marija mi kaže da Nataša ima kompromitujuće fotografije i porno filmove koji su snimljeni sa mnom da su joj to dali ljudi koji su me pratili i nadgledali šta radim. Ja i dalje u to ne mogu da verujem, a ona navodno, odlazi da kod Nataše u sobi proveri ko je na tim fotografijama i biva toliko "zgrožena" da odlazi u kupatilo da povraća. Ja se i ne usuđujem da to pogledam. Marija izlazi iz kupatila i kaže mi da sam to sasvim sigurno ja na tim fotografijama sa njenim momkom - Grujom! Užas! Na kraju dodaje da je to gledala i policija.
Ljudi nisu mogli da se načude gde sam sve to naučila jer to nije viđeno u svetskoj pornografiji! Ja poverujem. Ako to Marija kaže, mora da je tačno. Mužu prijavljujem da sam težak duševni bolesnik, a onda zovem kuma i tražim pištolj da se ubijem. Počinju da mi nestaju dokumenta: pasoš, lična karta, zdravstvena knjižica. Marija je tih dana stalno kod nas i kaže mi da sam to verovatno negde ostavila, kad je moje drugo "ja" tj. negativna strana ličnosti, bila dominantna. A onda otvara plakar i čudi se:
- Jao, evo ti vozačke dozvole! Ti si je noćas vratila!?
- Ja i ne znam da sam noću negde izlazila. Pokušavam da zdravi deo ličnosti maksimalno uposlim. Postavim sebi do izlaznih vrata prepreke sa stolicama, zaključam vrata itd. Računam, ako negde krenem, moraću da preskočim Natašu i Mariju, otključam vrata, naleteću na stolice u predsoblju. Više ne spavam. Ipak, u jednom času klone mi glava. Trgnem se. Stolice razbacane, televizor upaljen, kao i sva svetla, u spavaćoj sobi izgužvana posteljina, pepeljara puna pikavaca, flaša do pola ispijena i dve čaše. Pitam se ko je to uradio? Njih dve gledaju u mene.
Prezrela sam sebe. Zar da ja pored svoje kćerke, u kuću dovedem muškarca!? Nema druge, ta sramota mora da se okonča tako što ću da se ubijem! Krišom od Nataše, molim Mariju da mi donese tablete... Moje dete kao da dolazi k sebi, kaže mi:
- Mama, nemoj slučajno da se ubiješ! Ako se tebi nešto desi, ja ću se ubiti... Pa i da si takva, ja te volim, ti si moja majka.
I onda dolazimo do kobnog 29. oktobra, kada je Marija prenela Nataši Žaklinino naređenje "Moraš da ubiješ Mecu. To ti je poslednji zadatak". Naravno, njih dve su to od mene krile. Ja sam sedela kod kuće zaokupljena mislima o samoubistvu, kada je zazvonio telefon. Podignem slušalicu, neko drugi je, s druge strane zalupi. A onda ponovo i čujem samo neki muški glas koji kaže "alo", pa potom sa nekim tamo nešto priča.
Natašu napao manijak
Mislim da su tada proveravali da li sam se već ubila, jer je Mariji bilo poznato da sam svoje samoubistvo do detalja isplanirala. Ipak, sedim i mislim da će me pustiti da se ubijem i zbog toga sam očajna.
Upravo tada u stan ulaze njih dve. Nataša krvari, a Marija mi kaže da ju je napao neki manijak, da treba samo previti ranu, a ne i prijavljivati policiji i sl. Dok se ja i komšinica brinemo oko Nataše, Marija se stalno vrti i gleda na sat. Na kraju nekuda ode.
A onda sam saznala za ubistvo Marijine babe Kosare. Mislila sam da one pilule popijem 30. oktobra, dakle dan posle ubistva, ali mi je Nataša rekla:
- Mama, potrebne smo sada Mariji, možda će u policiji tražiti od nas da damo izjave. Kada su i mene pozvali u Gradski MUP u ul. "29. novembra" prvo što sam rekla inspektoru bilo je:
- Garantujem svojim životom da Marija nije ubica!
- Gospođo, rekao mi je jedan od njih - ni za koga nemojte da garantujete.
(Nastaviće se)
